Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


U ni­zu sva­ko­ja­kih uspo­me­na - se­ća se da­lje Ra­doš Ču­brić - po­seb­no pam­tim jed­nu tr­ku Prag – Var­ša­va – Ber­lin, mi­slim da je to bi­lo 1965. go­di­ne - na ko­joj ni­sam imao ne­ki pre­te­ra­no ve­li­ki uspeh. Rus no­si žu­tu ma­ji­cu i u jed­noj eta­pi, ne­ka­ko smo se od­mah na star­tu po­ce­pa­li u dve-tri gru­pe.
U pr­voj gru­pi taj Rus sa žu­tom maj­ci­om – ja sam bio u dru­goj. Do­go­di se da se upra­vo tom Ru­su sa žu­tom ma­ji­com de­si kvar na bi­ci­klu i dok su mu po­mo­gli i po­pra­vi­li de­fekt, on za­o­stao i do­speo u mo­ju gru­pu. Sad on, ako mi­sli da sa­ču­va žu­tu ma­ji­cu, mo­ra da uhva­ti i pri­klju­či se oni­ma iz pr­ve gru­pe, jer u su­prot­nom gu­bi ma­ji­cu.
U toj mo­joj gru­pi bio još je­dan Rus i on po­ku­ša­va da po­vu­če i po­mog­ne ovom svom ze­mlja­ku i dru­gu iz re­pre­zen­ta­ci­je. Po­te­že, ali za krat­ko - i jed­nog i dru­gog iz­da­de sna­ga. Dru­gi i ne kre­ću, ne po­ku­ša­va­ju da po­dr­že Ru­sa, a on ja­dan do­zi­va ovog što je po­su­stvao: „Ju­ra, Ju­ra, da­vaj, da­vaj...!“ Ju­ra, si­ro­mah, ni da mak­ne, pot­pu­no po­su­stao, vi­če: „Nje mo­žna...!“ „Ju­ra, da­vaj za ro­di­nju!“ – vi­če onaj po­no­vo, a me­ni se di­že ko­sa na gla­vi kad on u ta­kvim tre­nu­ci­ma spo­mi­nje otadž­bi­nu, pa se po­dih sa se­dla...
„Ja ra­bo­ta­ju za te­bja“ – do­vik­nem mu na ne­kom mom ru­skom i kre­nem u šprint, a on za mnom. Su­stig­ne­mo tu vo­de­ću gru­pu i ja ga ugu­ram tu , a ti­me mu i pre­sud­no po­mog­nem da sa­ču­va ma­ji­cu...
Po­sle, na tr­ci kroz Ju­go­sla­vi­ju 1966. go­di­ne, ka­da sam ja po­be­dio, ni­je do­šao taj Rus, ali do­šao nje­gov tre­ner, ko­ji je za­pam­tio ka­ko sam ja po­mo­gao nje­go­vom vo­za­ču i opa­zio ka­ko su se pro­tiv me­ne uro­ti­li Slo­ven­ci, Hr­va­ti, pa i ne­ki dru­gi. Do­đe on kod me­ne i ve­li: Ču­brić, ja vi­dim šta ra­de s to­bom, mo­ji će te­bi po­mo­ći, sa­mo ti ka­ži šta tre­ba, dal ne­ko­ga da lo­ve, ko­ga da sto­pi­ra­ju, sa­mo re­ci, ne­ma pro­ble­ma. Ali ne­moj ti di­rekt­no da dik­ti­raš ne­go na­đi ne­ko­ga ko će to da ra­di ume­sto te­be da ovi ne bi pri­me­ti­li. Bio tu je­dan moj brat od tet­ke i ja mu ka­žem da ću ja nje­mu go­vo­ri­ti šta i kad tre­ba, a on on­da da se do­go­va­ra sa Ru­si­ma...
Ta­ko i bi­lo: Ru­si su mi, ne­ma sum­nje, mno­go po­mo­gli da sa­ču­vam ma­ji­cu i ko­nač­no do­đem do po­be­de. Do­đem ja po­sle kod tog nji­ho­vog tre­ne­ra i pi­tam ko­li­ko im du­gu­jem, šta tre­ba da pla­tim. Ni­šta – ve­li on, a on­da na mo­je upor­no in­si­sti­ra­nje, pi­ta da li mo­gu da im na­ba­vim dve pum­pe za bi­si­kla. Odem ja kod Ta­li­ja­na pa ku­pim pet pum­pi, sva­kom vo­za­ču po jed­nu, to­li­ko ih bi­lo. Oni bog zna ka­ko za­hval­ni: Ru­si ta­da bi­li be­da i si­ro­ti­nja ve­ća od nas...
Na tr­ci kroz Ka­na­du 1963. go­di­ne bio sam tre­ći, što je ta­ko­đe bio ve­li­ki re­zul­tat i za me­ne i za na­šu ze­mlju. Jed­nu eta­pu sam ta­da i do­bio i Ka­na­đa­ni me za­pa­zi­li i po­sle sa­le­te­li da osta­nem i vo­zim za njih, nu­de mi de­be­lu pla­tu, a uz to da tre­ni­ram i nji­ho­ve mla­de bi­ci­kli­ste i da mi i za to da­ju još jed­nu pla­tu, ali im ja ni­šta ne obe­ćam.
Vra­tim se ku­ći, pri­čam mo­joj Lju­bi­ci. Ona ni da ču­je: gde da ide­mo u svet, tu de­ca, tu ima­nje, maj­ka – i ja od­u­sta­nem! Mo­žda sam po­gre­šio, ko zna. Da sam ostao jed­no de­se­tak go­di­na, ne bih ve­ro­vat­no znao šta ću s pa­ra­ma, ali ne bi bi­lo svih onih dru­gih za­do­volj­sta­va ko­ja sam ka­sni­je ov­de do­ži­veo.

Sju­tra: Oša­ma­rio Slo­ven­ca zbog Ju­go­sla­vi­je