PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Ur­ba­ni­za­ci­ja pri­grad­skih na­se­lja Pod­go­ri­ce bi­la je vi­še ne­go ha­la­plji­va. Gu­ta­la je sve što joj se na­đe na pu­tu. Ima­la je sve oso­bi­ne po­mah­ni­ta­le zvi­je­ri ko­ju ni­ko ne mo­že ob­u­zda­ti i uzap­ti­ti. Po­seb­no je bi­la ne­mi­lo­srd­na pre­ma ob­ra­di­vom ze­mlji­štu. U svom po­mah­ni­ta­lom ho­du obez­vri­je­di­la je ze­mlju kao sta­ni­šte po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vod­nje. Do ne­slu­će­nih raz­mje­ra je po­ten­ci­ra­la nje­nu pro­met­nu vri­jed­nost. Mno­gi su na­pra­vi­li ve­le­lep­ne ku­će pro­da­va­ju­ći ze­mlji­šte kao pla­ce­ve za grad­nju no­vih ku­ća.
Po­seb­na je pri­ča su­ža­va­nje sa­o­bra­ćaj­ni­ca kroz no­va na­se­lja, kroz na­se­lja ko­ja su ni­ca­la na ru­bo­vi­ma gra­da. Sva­ki od vla­sni­ka je te­žio da po­mje­ri svo­ju dvo­ri­šnu ogra­du pre­ma pu­tu, da put su­zi, a da svo­je dvo­ri­šte pro­ši­ri. Ta­ko je je­dan od pu­te­va, ko­ji je pro­la­zio kroz jed­no od pri­grad­skih (a sa­da grad­skih) na­se­lja i iz­la­zio na auto­put, po­stao su­vi­še uzan i ne­pro­to­čan. Pun je bio auta, sto­ke, pje­ša­ka. Vo­zi­lo se br­zo i ne­u­vi­đaj­no. Če­sto je stra­da­la sto­ka, a bo­ga­mi i pje­ša­ci. Pro­sto se u toj si­tu­a­ci­ji na­met­nu­la iz­grad­nja tro­to­a­ra. Tro­to­ar je tre­bao bi­ti spas i za pje­ša­ke, pa i za sto­ku.
Do­šao je dan iz­grad­nje tro­to­a­ra. Gra­di­telj je na­i­šao na broj­ne te­ško­će. Ni­ko od vla­sni­ka ni­je htio da po­mak­ne svo­ju ogra­du. Ta­ko je tro­to­ar do­bio neo­bi­čan iz­gled. Ne­gdje je bio ši­rok i do tri me­tra, ne­gdje dva, a ne­gdje i sa­mo me­tar. In­te­re­sant­no je bi­lo po­sma­tra­ti sto­ku i pje­ša­ke na tro­to­a­ru. Ne­gdje su se slo­bod­no mi­mo­i­la­zi­li sto­ka i pje­ša­ci, ili pje­ša­ci sa pje­ša­ci­ma. Ima­lo je mje­sta gdje su se te­ško mi­mo­i­la­zi­la i dva pje­ša­ka. Ako se na tro­to­a­ru na­šao čo­ban sa si­tom kra­vom, pje­šak iz su­prot­nog prav­ca se ni­je mo­gao sa njim mi­mo­i­ći. Je­dan pje­šak je mo­rao si­ći sa tro­to­a­ra da bi mo­gao na­sta­vi­ti put u že­lje­nom prav­cu.
Na tro­to­a­ru su se de­ša­va­le vr­lo ne­pri­jat­ne si­tu­a­ci­je. Jed­na od ne­pri­jat­nih si­tu­a­ci­ja se do­go­di­la Je­le­ni. Je­le­na je kćer sta­ro­sje­di­o­ca ko­ji se is­klju­či­vo ba­vio sto­čar­stvom i ze­mljo­rad­njom. Do svo­je pet­na­e­ste go­di­ne, Je­le­na je ču­va­la ov­ce na obli­žnjim pa­si­šti­ma. No, kad se do­go­di­la sna­žna pro­mje­na u pro­fe­si­o­nal­noj ori­jen­ta­ci­ji omla­di­ne, ona je po sva­ku ci­je­nu te­ži­la da se ota­ra­si od ču­va­nja ova­ca. Nje­na upor­nost je uro­di­la plo­dom. Uspje­la je da po­lo­ži dak­ti­lo­graf­ski kurs. Za­hva­lju­ju­ći nje­nom uja­ku, za­po­sli­la se u Iz­vr­šnom vi­je­ću. To je za nju bi­la bla­go­det ko­ja se ri­jet­ko ko­me mo­že do­go­di­ti. Na­ro­či­to je bi­la sreć­na kad je do­bi­la mje­sto se­kre­ta­ri­ce jed­nom od še­fo­va. Ti­me se, na­rav­no, di­či­la i po­no­si­la. Sa nje­nim rad­nim mje­stom su se po­no­si­li i nje­ni ro­di­te­lji. Čak su i kom­ši­je pri­mje­ći­va­le: „Ona se Ra­du­le­va kćer do­bro udo­mi­la. A i po­na­ša se bra­te, ka’ da je di­rek­tor pred­u­ze­ća”.
Je­le­na je po­seb­nu pa­žnju po­sve­ći­va­la svom iz­gle­du. Obla­či­la se po po­sled­njoj mo­di. Po­pe­la se na vi­so­ke šti­kle i ni­kad sa njih ni­je si­la­zi­la kad je od­la­zi­la na po­sao. Stal­no je obla­či­la ve­o­ma krat­ku suk­nju. Mo­ra se pri­zna­ti da je bi­la na­o­či­ta i upa­dlji­va. Bi­lo je i onih ko­ji su joj za­mje­ra­li, ali i onih, na­ro­či­to mla­dih, ko­ji su joj za­vi­dje­li i ko­ji su je pri­jem­či­vo po­sma­tra­li. Ona ni­je mno­go ma­ri­la za ko­men­ta­re pro­la­zni­ka, već je tje­ra­la po svo­me. Njoj je bi­lo naj­bit­ni­je da bu­de u tren­du i da udo­vo­lji uku­su svo­ga še­fa. Še­fo­vi na­zo­ri o odi­je­va­nju se­kre­ta­ri­ca su bi­li od­lu­ču­ju­ći.
Usta­la je kao i obič­no. Br­zo se spre­mi­la. Sta­la je is­pred ogle­da­la i kon­sta­to­va­la da je tip-top. Upu­ti­la se pre­ma obli­žnjoj sta­ni­ci grad­skog sa­o­bra­ća­ja. Išla je gra­ci­o­znim i mir­nim ko­ra­kom. Vo­lje­la je tu di­o­ni­cu pu­ta, jer je sma­tra­la da iza­zi­va pa­žnju pro­la­zni­ka. Kad se pri­bli­ža­va­la sta­ni­ci, od­jed­nom je ču­la škri­pu koč­ni­ca. Na­glo se okre­nu­la pre­ma mje­stu do­ga­đa­ja. U istom tre­nut­ku je uga­zi­la šti­kla­ma u tek oba­le­že­nu i žit­ku kra­vlju ba­le­gu. Uga­zi­la je s’ obje no­ge do član­ka. To je do­ži­vje­la kao da je grom po­go­dio u vr’ gla­ve. Ni­je zna­la što joj je či­ni­ti. Ni­je ima­la vre­me­na da se vra­ti ku­ći i da se even­tu­al­no pre­o­bu­je. Ule­će­la je u auto­bus grad­skog sa­o­bra­ća­ja sva za­ja­pu­re­na i lju­ta. Pro­kle­la je u se­bi sve kra­ve, sve ov­ce, ko­nje i sve ko­ze ovo­ga svi­je­ta.
Iza­zva­la je pa­žnju svih pri­sut­nih u auto­bu­su. Ne­ki put­ni­ci su se uhva­ti­li za nos. Smrad ba­le­ge je is­pu­ni­la ci­je­li auto­bus. Sje­dje­la je na pr­vom sje­di­štu. Bi­la je sa­ma sam­ci­ja­ta. Ni­ko od put­ni­ka ni­je htio da sjed­ne do nje. Ona se osje­ća­la jad­no i ža­lo­sno. Te­že joj je bi­lo ne­go ika­da u ži­vo­tu. Po­že­lje­la je da u ze­mlju po­to­ne i da joj se za va­zda ne ču­je gla­sa i po­me­na. Po­kri­la je oči mi­sle­ći da je ti­me ubla­ži­la svoj bez­na­de­žni po­lo­žaj.
Auto­bus se za­u­sta­vio na sle­de­ćoj sta­ni­ci. Je­le­na je is­ko­či­la iz auto­bu­sa kao iz ka­ta­pul­ta. Ni­je mo­gla iz­dr­ža­ti po­gle­de put­ni­ka. Od­mah je po­če­la da či­sti šti­kle i no­ge. Ko­ri­sti­la je i ma­lu ma­ra­mi­cu i tra­vu na obli­žnjem trav­nja­ku. Ba­le­gu je ne­ka­ko od­stra­ni­la, ali smrad ni­je mo­gla. U oča­ju je ba­ci­la šti­kle u obli­žnji grm dra­če. Kre­nu­la je sa­mo bo­sa u prav­cu Iz­vr­šnog vi­je­ća. Na nje­nu ve­li­ku sre­ću, na­i­šao je njen brat od tet­ke sa ko­li­ma. Sa bra­tom je oti­šla u pr­vu pro­dav­ni­cu obu­će i ku­pi­la sa­mo no­ve šti­kle. Žur­no je, za­tim oti­šla u kan­ce­la­ri­ju. Ka­sni­la je ci­je­li sat. Nje­na sre­ća je bi­la što je i šef če­sto ka­snio na po­sao.
Ni­je se mo­gla smi­ri­ti. Ne­što zbog to­ga što se ne­pla­ni­ra­no po­tro­ši­la, a vi­še zbog bla­ma­že ko­ju je do­ži­vje­la u auto­bu­su. Naj­vi­še je kop­kao po­dru­glji­vi po­gled se­kre­ta­ri­ce di­rek­to­ra ugled­nog pred­u­ze­ća u gra­du. Ina­če je ta se­kre­ta­ri­ca bi­la lju­bo­mor­na na Je­le­nin iz­gled, na Je­le­ni­no odi­je­va­nje. Na­lju­ti­la se Je­le­na pre­ko sva­ke mje­re na sve one ko­ji u nje­nom na­se­lju dr­že sto­ku. Ri­je­ši­la je da im se za va­zda osve­ti.
Čim se šef po­ja­vio na vra­ti­ma kan­ce­la­ri­je, Je­le­na ga za­mo­li­la da sa njom po­raz­go­va­ra. Raz­go­va­ra­la je žuč­no sa ogrom­nim cr­ve­ni­lom u li­cu. Ra­fal­no mu je is­pri­ča­la ju­tro­šnji do­ga­đaj. Čak je gra­na­la ru­ka­ma i ka­ži­pr­stom pri­je­ti­la. Pred­lo­ži­la mu je da raz­go­va­ra sa pred­sjed­ni­kom op­šti­ne B.L. i da mu na­re­di da za­bra­ni sva­ko dr­ža­nje sto­ke u nje­nom na­se­lju i da se ka­zne svi oni ko­ji su do sa­da do­zvo­lja­va­li svo­jim kra­va­ma da se ba­le­že na tro­to­a­ru i da za sva­ku ba­le­gu pla­te ka­znu po 100 di­na­ra. Kao obra­zlo­že­nje je po­nu­di­la ne­sno­sni smrad, pr­lja­ve uli­ce i tro­to­a­re, sa­o­bra­ćaj­ne ne­zgo­de ko­je sto­ka iza­zi­va, iz­gled na­se­lja i sl. Na­rav­no, ona je mi­sli­la je da je njen šef sve­mo­ćan i da će ga u sve­mu po­slu­ša­ti ak­tu­el­ni pred­sjed­nik op­ti­ne. Šef je sa­slu­šao svo­ju sr­di­tu se­kre­ta­ri­cu i non­ša­lant­no od­go­vo­rio: „Raz­go­va­ra­ću, raz­go­var­ću sa pred­sjed­ni­kom op­šti­ne B. L. Na­dam se da će bi­ti sve u re­du”. Se­kre­ta­ri­ca ni­je bi­la za­do­volj­na sa od­go­vo­rom, ali ni­je ni re­a­go­va­la.
Vra­ti­la se s po­sla. Is­pri­ča­la je ro­di­te­lji­ma o svo­joj ne­zgo­di na tro­to­a­ru. Iz raz­go­vo­ra je utvr­di­la da su tog ju­tra kra­ve nje­nog oca une­re­di­le tro­to­ar.

(Na­sta­vi­će se)