Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Šte­ta je, go­le­ma šte­ta što je ne­sta­lo Ju­go­sla­vi­je – ve­li sjet­no pro­sla­vlje­ni srp­ski i ju­go­slo­ven­ski bi­ci­kli­sta Ra­doš Ču­brić. – Ja sam pro­šao i vi­dio mno­go ze­ma­lja po svi­je­tu, ali za me­ne ljep­še ni­je bi­lo od Ju­go­sla­vi­je. To je gre­ho­ta što je ras­tu­ri­še. Šta je fa­li­lo da sva­ka re­pu­bli­ka bu­de za se­be, al’ da bu­de­mo jed­no i za­jed­no. Za­što da se mr­zi­mo i gle­da­mo pre­ko gra­ni­ca.
Moj naj­ve­ći pri­ja­telj i drug u bi­ci­kli­zmu bio je, re­ci­mo, Hr­vat, Ne­vio Val­čić, ve­li­ki bi­ci­kli­sta i di­van čo­vjek. Ni­smo se zva­li ni ime­nom ni pre­zi­me­nom ne­go: bra­te. On je već bio šam­pi­on kad sam ja ušao u bi­ci­kli­zam i po­čeo da se tak­mi­čim, ali sve­jed­no, to­li­ko smo se vo­lje­li i to­li­ko mi je po­ma­gao. Bio je sa­mo go­di­nu sta­ri­ji od me­ne, ali mno­go, mno­go is­ku­sni­ji.
Re­ci­mo, na tr­ci kroz Ju­go­sla­vi­ju 1970. go­di­ne, bi­la je pred­zad­nja eta­pa Trst–Pu­la, a on je ži­vio u Pu­li. Ja sam tu već bio gro­gi ko­li­ko su me na­pa­da­li da mi ski­nu žu­tu ma­ji­cu i vje­ru­jem da ne bih iz­dr­žao do kra­ja da ni­je bi­lo nje­ga. Ta­li­ja­ni su tu do­ve­li nji­ho­vog pr­va­ka svi­je­ta u tr­ci na hro­no­me­tar, a bi­le tri eta­pe, tri tr­ke na hro­no­me­tar i ko po­bi­je­di taj je ukup­ni po­bjed­nik. Tu se do­bi­ja­la bo­ni­fi­ka­ci­ja po­la mi­nu­ta na sva­ku po­bje­du, a to me­ni bi­lo do­sta za pr­vo mje­sto da me ni­ko ne mo­že ugro­zi­ti.
Pr­va tr­ka na hro­no­me­tar – ja pr­vi, Ta­li­jan dru­gi. Dru­gi hro­no­me­tar – ja opet pr­vi, on dru­gi i sa­mo po­na­vlja: ma­ma mia, ma­ma mia, ni­je mu ja­sno šta se de­ša­va, ko to mo­že da vo­zi br­že od nje­ga. Tre­ća tr­ka u Pu­li, ja pot­pu­no is­cr­pljen, ne mo­gu da go­vo­rim od umo­ra i ma­lak­sa­lo­sti, le­žim u kre­ve­tu, gla­vu ne mo­gu da dig­nem.
Eto Val­či­ća – on je, ka­ko re­koh, već bio pre­stao da se tak­mi­či. Vi­di da sam ja je­dva živ i ve­li: haj­de Ču­ki na ru­čak, pa da ti ja do­ve­dem ma­se­ra da te do­bro iz­ma­si­ra i pri­pre­mi za tu po­sled­nju tr­ku na hro­no­me­tar Pu­la–Me­du­lin–Pu­la. Ma, pu­sti me, bre, Ne­vio, ka­kav ru­čak i ka­kva ma­sa­ža, ne mo­gu da go­vo­rim, go­tov sam – ka­žem mu ja. Ne od­u­sta­je on, ubje­đu­je me da usta­nem i idem na ru­čak. On­da se iz­gu­bi ne­kud. Ni­je pro­šlo ni dva­de­set mi­nu­ta eto ga po­no­vo na vra­ta: po­la­zi sa mnom!
Ma, gdje, bre, da idem, vi­diš li da se no­gu ne mo­gu dr­ža­ti? Ne pi­ta on – po­la­zi i go­to­vo. On sa mnom pra­vo u bol­ni­cu: gli­ko­za, ki­se­o­nik... Bra­te moj, ja sam se od­jed­nom po­vra­tio i opo­ra­vio kao da ni­je­sam ni vo­zio tr­ku. Ja sam vri­štao na star­tu: ma sa­mo da me pu­ste, ne­ma to­ga ko mo­že osta­ti pre­da mnom. Ja po­no­vo, po tre­ći put pr­vi na hro­no­me­tru, Ta­li­jan, pr­vak svi­je­ta, dru­gi!
U ge­ne­ral­nom pla­sma­nu dru­gi je bio Po­ljak i va­žno mi je bi­lo da znam i gdje je on i ka­ko ide, pa Val­čić na sva­kih pet ki­lo­me­ta­ra po­sta­vio svo­je lju­de da mi ja­ve ka­ko vo­zim, da li imam Po­lja­ka ili ne, po­što je on star­to­vao pri­je me­ne.
Na pe­tom ki­lo­me­tru taj Val­či­ćev mi ja­vlja: Ču­ki, imaš ga tri se­kun­de! Na de­se­tom – imaš ga se­dam se­kun­di! Na pet­na­e­stom ki­lo­me­tru – imaš ga 17 se­kun­di! Na kra­ju 23 se­kun­de sam ja nje­ga tu­kao, a sve za­hva­lju­ju­ći toj Val­či­će­voj po­mo­ći. On je imao svo­je lju­de i na sva­koj ras­kr­sni­ci ko­ji su ima­li za­da­tak da pa­ze da me ne­ko ne ome­te, a to­ga je bi­lo, i iz­ba­ci me iz tr­ke. Do­volj­no je bi­lo sa­mo ne­ko­li­ko se­kun­di da te za­dr­ži i iz­ba­ci iz ko­lo­sje­ka, onaj ode i vi­še ga ne sti­žeš...
Sju­tra: NE­ZA­BO­RAV­NA ETA­PA BI­JE­LO PO­LjE–KO­TOR


Op­kla­da sa Fran­cu­zom

Na Tur de Fran­su, gdje sam vo­zio kao ama­ter, na lje­kar­skom pre­gle­du uoči te iz­u­zet­no na­por­ne i za­htjev­ne tr­ke, dok­tor Fran­cuz raz­ro­ga­či oči kad vi­de da ja imam sa­mo 42 ot­ku­ca­ja sr­ca u mi­nu­ti (Edi Merks, svjet­ski pr­vak u bi­ci­kli­zmu, re­ci­mo, imao je sa­mo če­ti­ri ot­ku­ca­ja ma­nje, što se sma­tra­lo svjet­skim ču­dom, prim. B.S). Dok­tor po­sko­či: ti ćeš, ve­li, da po­bi­je­diš na tu­ru! Kad sam stao na va­gu i kad je vi­dio da imam osam­de­set ki­lo­gra­ma – raz­o­ča­ra se: ni­šta od te­be, ti ne mo­žeš iza­ći ni na Tur Ma­le – to je je­dan po­zna­ti, naj­te­ži uspon na toj tr­ci. Kad mi pre­ve­do­še, ja se brec­nem i ka­že da ću na Tur Ma­leu bi­ti ba­rem me­đu de­set pr­vih i po­nu­dim mu i op­kla­du u pet li­ta­ra vi­na. Pri­hva­ti dok­tor. Ja de­ve­ti na Tur Ma­leu! Do­la­zi­mo po­sle u Ša­mo­ni na ve­če­ru kad na na­šem sto­lu de­mi­ža­na od pet li­ta­ra vi­na – dok­tor čuo ka­ko sam se pla­si­rao i ni­je če­kao, shva­tio da je iz­gu­bio...