PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

Pa­si­šte na­še čo­ba­ni­ce je bi­lo po mno­go če­mu po­seb­no. To, na­rav­no, ni­je ni pri­bli­žno li­či­lo na pa­si­šte se­la oda­kle se hi­gi­je­ni­čar­ka do­se­li­la. Ovo pa­si­šte je bi­lo stje­ci­šte sve­ga ono­ga što pro­iz­vo­di grad, ali i onog što pro­iz­vo­di pri­grad­sko na­se­lje, od­no­sno se­lo.
Mno­go to­ga se ov­dje de­ša­va­lo što se ni­je na­šoj hi­gi­je­ni­čar­ki svi­dje­lo, ali je bi­lo i ono­ga što joj je pri­či­nja­va­lo za­do­volj­stvo.
Naj­ve­će te­ško­će u pa­sti­ro­va­nju su joj pri­či­nja­va­li kuć­ni lju­bim­ci i psi lu­ta­li­ce.
Oči­ma ni­je mo­gla vi­dje­ti pse lu­ta­li­ce. Mr­zje­la ih je kao Bog đa­vo­la. Kad bi ugle­da­la lu­ta­li­cu, na­pu­ni­la bi ša­ke zi­pa­ma pa bi jur­nu­la za njim kao po­mah­ni­ta­la. Po­ne­kad je po­ga­đa­la i bi­la je sreć­na. Nje­na mr­žnja pre­ma lu­ta­li­ca­ma je bi­la uslo­vlje­na šte­tom ko­ju su joj ne­dav­no uči­ni­li. „Pro­šle go­di­ne su mi za­kla­li pe­to­ro jag­nja­di”, sa cr­ve­ni­lom u li­cu je go­vo­ri­la hi­gi­je­ni­čar­ka. Ta­ko­đe je go­vo­ri­la da je bo­lje da jag­njad stra­da­ju od vu­ko­va, ne­go od pa­sa lu­ta­li­ca. „Kad vu­ko­vi ko­lju jag­njad, to či­ne od­jed­nom. Vuk za se­kun­du žr­tvi pre­kra­ti mu­ke. Me­đu­tim, lu­ta­li­ca ne ko­lje, već gri­ze. Na­mu­či jag­nje ču­de­skih mu­ka dok ga usmr­ti, dok mu uki­ne ži­vot. To ni­je kla­nje, no mr­cva­re­nje”.
Pa­sti­ri­ca hi­gi­je­ni­čar­ka je bi­la lju­ta na lu­ta­li­ce i zbog ra­na ko­je su joj jed­nom pri­li­kom za­da­li. To je bi­lo on­da kad se jed­ne no­ći ka­sno vra­ća­la sa fa­kul­te­ta ku­ći. Iz­ne­na­da je na­i­šla na bu­ljuk pa­sa ko­ji su se će­re­nja­li. Jur­nu­li su na nju kao hi­je­ne na le­ši­nu. Bra­ni­la se ko­li­ko je mo­gla. Naj­vi­še se bra­ni­la ta­šnom ko­ju je no­si­la u ru­ci. Na­rav­no, ni­je se mo­gla od­bra­ni­ti. Lu­ta­li­ce su joj na­pra­vi­le tri ve­li­ke i otvo­re­ne ra­ne. Ni sa­ma ni­je zna­la ka­ko se iš­ču­pa­la iz smrt­nog za­gr­lja­ja. Mje­sec da­na je le­ža­la u bol­ni­ci. Je­dva je ozdra­vi­la. Ni­je se ni ču­di­ti što je, na­kon ove do­go­dov­šti­ne, iz dna du­še za­mr­zi­la pse lu­ta­li­ce.
Hi­gi­je­ni­čar­ka i čo­ba­ni­ca ni­je vo­lje­la ni kuć­ne lju­bim­ce. Pr­vo, ni­kad ni­je mo­gla shva­ti­ti da se psi dr­že u sta­no­vi­ma i u gra­du. Ona je sma­tra­la da je čo­vjek pri­pi­to­mio psa da bi mu po­mo­gao u op­stan­ku i ži­vlje­nju to­kom ci­je­le isto­ri­je. Ona je, na­i­me, sma­tra­la da čo­vjek dr­ži psa da bi mu ču­vao ku­ću od ne­po­želj­nih go­sti­ju, da bi mu ču­vao sta­do od na­pa­da vu­ko­va i da bi mu po­mo­gao u lo­vu. Ni­je ni­ka­ko mo­gla da shva­ti i pri­hva­ti da ima ika­kvu svr­hu dr­ža­nje pa­sa u gra­du, u mo­der­nim sta­no­vi­ma. Ona ni­je bi­la pro­tiv­nik obo­ža­va­nja psa, ali da to ima ne­ka­kvu svr­hu, a ne sa­mo da se to ra­di iz či­stog će­fa i da se to či­ni u od­go­va­ra­ju­ćim uslo­vi­ma. I ona je vo­lje­la pse, ali pse ov­ča­re. Ima­la je rav­no če­ti­ri šar­pla­nin­ca. Na svo­joj stra­ni to­ra je ve­za­la po jed­nog psa. Psi su joj, u stva­ri, ču­va­li sta­do no­ću od agre­si­va­ca ra­znih vr­sta. To­li­ko se osla­nja­la na svo­je pse da je sma­tra­la da su joj ov­ce u si­gur­nim ru­ka­ma.
Dok su joj psi ov­ča­ri olak­ša­va­li ži­vot, na to­ru do­tle su joj ga kuć­ni lju­bim­ci za­gor­ča­va­li na pa­si­štu. Na pa­si­štu je sva­ko­dnev­no uve­ća­van broj kuć­nih lju­bi­ma­ca. Ni­je bi­lo da­na što se ni­je na pa­si­štu po­ja­vio no­vi kuć­ni lju­bi­mac i nje­gov no­vi ga­zda. Bi­lo je tu sva­ko­ja­kih sor­ti pa­sa i sva­ko­ja­kih sor­ti lju­di. Tu ste mo­gli sre­sti i go­ja­znog psa i go­ja­znog go­spo­da­ra. Oba su od umo­ra dah­ća­li i trč­ka­ra­ju­ći po pa­si­štu. Tu su se mo­gle pri­mi­je­ti­ti oso­be obri­ja­nih gla­va sa zlat­nim lan­či­ći­ma oko vra­ta. Obič­no su ta­kvi vo­di­li sa so­bom pit bu­la. Go­spo­da­ri su li­či­li svo­jim psi­ma i po li­ku i po na­ra­vi. Ov­dje se mo­glo vi­dje­ti ka­ko na­lic­ka­na i uobra­že­na da­ma vo­di ve­li­ku pse­te­ri­nu, ve­ću od ma­gar­ca Jo­va­na Ra­do­nji­na. Dr­ža­la je psa na lan­cu ili, ka­ko ona go­vo­ri, „na po­ve­zu”. Pse­te­ri­na, ko­ju, či­ni mi se, zo­vu do­ga, bi­la je mu­škog ro­da i ska­ka­la je uz nju kao po­mah­ni­ta­la. U to­me je uži­va­la i da­ma i njen lju­bi­mac. Na pa­si­štu je bi­la stal­no pri­sut­na ba­ba sa svo­jih se­dam­de­set i pet go­di­na. Ona je sa so­bom vo­di­la cr­nog i do­bro od­nje­go­va­nog psa. Pas ni­je imao re­pa. Imao je ve­li­ku gla­vu i ja­ke vi­li­ce. Po ono­me što se mo­glo pri­mi­je­ti­ti spo­lja, pas je bio ve­o­ma sna­žan. Vo­lio je da se igra, na­ro­či­to je vo­lio da se umu­ti u bu­ljuk ova­ca. Jed­nom pri­li­kom je čo­ba­ni­ca pri­go­vo­ri­la ba­bi sa psom: „Što se vu­ca­raš, jad­na ne bi­la, sa tom džu­ke­lom. Zar ne vi­diš da će ti ta psi­na do­ći gla­ve”? „Ne ra­dim to od vo­lje. Unuk mi je na­re­dio da sva­ki dan iz­ve­dem psa u šet­nju. To mi je kuć­ni za­da­tak”. „E kad ti je to unuk na­re­dio, ne­ka ti on­da i skri­nju na­re­di”, ozbilj­no je čo­ba­ni­ca upo­zo­ri­la ba­bu.
Kuć­ni lju­bim­ci su u mno­go­me sme­ta­li čo­ba­ni­cu da va­lja­no oba­vlja svo­ju ulo­gu. Stal­nu su se „po­ga­ni­li” po pa­si­štu. Za­ga­đi­va­li su tra­vu da te Bog sa­ču­va. I ni­je ni ču­do, ono­li­ko pa­sa da bi za­ga­di­li ci­je­lu pla­ni­nu, a ka­mo­li ovo pa­si­šte. Na­ro­či­to su za­ga­đi­va­le li­va­du krup­ne pse­ta­ri­ne. Nji­hov iz­met je ve­ći od kra­vljeg. Od pa­sjih iz­me­ta smr­dio je ci­je­li okol­ni pro­stor. Ni­šta ta­ko ja­ko ne smr­di kao pa­sje gov­no. Upra­vo zbog to­ga, ov­ce ni­je­su pa­sle ka­ko tre­ba. To je čo­ba­ni­cu tje­ra­lo u ma­ni­te.
Po­seb­no je ner­vi­ra­la šte­ta ko­ju su psi lju­bim­ci či­ni­li na ne­ko­še­nim li­va­da­ma. Svu bi tra­vu iz­ga­zi­li, za­mr­si­li i za­ga­di­li. Ta­kvu li­va­du je te­ško po­ko­si­ti, a si­je­no sa ta­kvih li­va­da ov­ce ma­ni­šu.
Po­seb­nu mu­ku su joj za­da­va­li i kuć­ni lju­bim­ci kad su joj raš­će­ri­va­li ov­ce po pa­si­štu. Ov­ce su se od njih bo­ja­le kao od vu­ko­va. Psi­ma je to bi­la igra, ov­ca­ma pr­pa, a ga­zda­ma pa­sa uži­va­nje. Na­rod bi re­kao „mač­ki do igre, a mi­šu do pla­ča”. Čim bi sti­gli do pa­si­šta, vla­sni­ci bi pu­sti­li pse u sam­pac. Oni bi pr­vo jur­nu­li u bu­ljuk ova­ca i go­ni­li ih gla­vom bez ob­zi­ra. Ovo su na­ro­či­to či­ni­li vla­sni­ci obri­ja­nih gla­va i da­ma ko­ja je sa so­bom vo­di­la dvi­je džu­ke­le. Sa nji­ma se pa­sti­ri­ca če­sto sva­đa­la. Če­sto je sva­đa do­la­zi­la do ivi­ce tu­če. Ta­ko se jed­nom po­sva­đa­la sa da­mom ko­ja je dr­ža­la dva psa. Tu je sva­đu čo­ba­ni­ca za­pam­ti­la od A do Š. Če­sto je pre­pri­ča­va­la svo­jim po­zna­ni­ci­ma.
(Na­sta­vi­će se)