Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

„Slu­čaj Ran­ko­vić iz Ar­hi­va KOS“, knji­ga gru­pe auto­ra na če­lu sa ge­ne­ra­lom Svet­kom Ko­va­čem, do­sko­ra­šnjim di­rek­to­rom Voj­no-bez­bed­no­sne agen­ci­je, ovih da­na je, po­sli­je vi­še od 48 go­di­na, po­no­vo ak­tu­e­li­zo­va­la afe­ru oko smje­ne Alek­san­dra – Le­ke Ran­ko­vi­ća, de­sne ru­ke Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, i još jed­nom otvo­ri­la jed­nu bol­nu stra­ni­cu isto­ri­je no­ve Ju­go­sla­vi­je, pod­sje­ti­la na tre­nu­tak kad je po­če­lo nje­no ras­ta­ka­nje i uka­za­la se pr­va pu­ko­ti­na nje­nog ras­pa­da ko­ji će usli­je­di­ti če­tvrt vi­je­ka ka­sni­je.
Auto­ri, ka­ko tvr­de, nu­de do­ka­ze da je ču­ve­na „bri­on­ska afe­ra“ od­no­sno smje­na Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća, de­sne ru­ke Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, pot­pred­sjed­ni­ka Ju­go­sla­vi­je i se­kre­ta­ra Cen­tral­nog ko­mi­te­ta Sa­ve­za ko­mu­ni­sta, tvor­ca i, ka­ko se vje­ro­va­lo, čel­nog čo­vje­ka kom­plet­ne ju­go­slo­ven­ske bez­bjed­no­sne slu­žbe, is­kon­stru­i­sa­na – da ni­je bi­lo ni­ka­kvih raz­lo­ga za gro­mo­vi­te lo­mo­ve i smje­ne ko­je su na­stu­pi­le na­kon po­zna­tog Bri­on­skog ple­nu­ma 1966. go­di­ne, pr­ven­stve­no u Slu­žbi dr­žav­ne bez­bjed­no­sti, ko­ja je, na­vod­no, pri­slu­ški­va­la i špi­ju­ni­ra­la čak i sa­mog Ti­ta, od­no­sno uz­di­gla se u si­lu iz­nad dru­štva.
Na sve to je, me­đu­tim, otvo­re­no, di­rekt­no, lič­no Ti­tu, znat­no pri­je 1. ju­la 1966. go­di­ne i tog ču­ve­nog ple­nar­nog za­sje­da­nja CK SKJ i od­lu­ka do­ni­je­tih u ho­te­lu „Istra“ na Bri­o­ni­ma, uka­zao ge­ne­ral Lu­ka Bo­žo­vić, čo­vjek ko­ji je vi­še od dva­de­set go­di­na pro­veo u Ti­to­vom naj­u­žem obez­bje­đe­nju, a od 1961. do po­lo­vi­ne ju­na 1966. i kao nje­gov ađu­tant.
Bo­žo­vić će ta­da i sam osje­ti­ti že­sti­nu te „če­lič­ne me­tle“, i on će ta­da bi­ti smi­je­njen i uda­ljen iz Ti­to­vog obez­bje­đe­nja, ali ni­je oti­šao a da mu i ta­da, kao za sve go­di­ne do ta­da, ne ka­že isti­nu, ne ka­že svo­je mi­šlje­nje, ne raz­mi­šlja­ju­ći ko­li­ko to mo­že da ga ko­šta.
Svje­do­čan­stvo o to­me, na­ža­lost odav­no već po­koj­ni ge­ne­ral Lu­ka Bo­žo­vić je osta­vio u svo­joj, pri­je de­set go­di­na ob­ja­vlje­noj knji­zi „Dva­de­set go­di­na na obez­bje­đe­nju Ti­ta”, ali i u raz­go­vo­ri­ma sa pot­pi­sni­kom ovih re­da­ka.
Tek što je od­lo­žio rat­no oruž­je i obu­kao pr­vu po­sle­rat­nu ofi­cir­sku uni­for­mu, od­no­sno od­mah na­kon for­mi­ra­nja Gar­de, Lu­ka Bo­žo­vić je po­sta­vljen za na­čel­ni­ka Odje­lje­nja bez­bjed­no­sti u ovoj elit­noj je­di­ni­ci Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je. Ta­ko je pre­u­zeo i go­to­vo dva­de­set i jed­nu go­di­nu sa uspje­hom no­sio bre­me od­go­vor­no­sti za Ti­to­vu bez­bjed­nost, pr­ven­stve­no na ne­bro­je­nim pu­to­va­nji­ma po svi­je­tu:
– Kra­jem fe­bru­a­ra 1961. go­di­ne or­ga­ni­zo­va­na je ve­li­ka, go­to­vo dvo­mje­seč­na Ti­to­va tur­ne­ja po ze­mlja­ma Za­pad­ne i Sje­ver­ne Afri­ke – Ga­ni, To­gou, Li­be­ri­ji, Gvi­ne­ji, Ma­li­ju, Tu­ni­su, Egip­tu i Ma­ro­ku. Do­go­di­lo se to ne­po­sred­no po­što je ubi­jen kon­go­an­ski pre­mi­jer Pa­tris Lu­mum­ba, istin­ski bo­rac za slo­bo­du ovog afrič­kog na­ro­da i ve­li­ki pri­ja­telj Ju­go­sla­vi­je, što je iza­zva­lo ta­las ve­li­kog ogor­če­nja u sve­tu i da­ka­ko u Ju­go­sla­vi­ji...
Sem uobi­ča­je­nih po­te­ško­ća bez­bjed­no­snog ka­rak­te­ra ko­je su za­ko­ni­to pra­ti­le ova­kve po­sje­te i ko­je su lju­di iz Ti­to­ve prat­nje ru­tin­ski uspje­šno rje­ša­va­li, na ovom pu­to­va­nju su se po­ja­vi­le i ne­ke pu­ko­ti­ne u do ta­da mo­no­lit­nom i bes­po­go­vor­nom je­din­stvu de­le­ga­ci­ja ko­je je pred­vo­dio Ti­to, a is­po­sta­vi­će se da ni­su bi­le baš be­za­zle­ne ni­ti po­sle­di­ce za­mo­ra na pu­tu i tre­nut­nog ras­po­lo­že­nja. De­si­lo se to u Li­be­ri­ji...
Se­dam po­sje­ta Egip­tu
Kao na­čel­nik Od­je­le­nja bez­bjed­no­sti Gar­de, Lu­ka Bo­žo­vić je uče­stvo­vao u or­ga­ni­zo­va­nju i pro­vo­đe­nju mje­ra bez­bjed­no­sti na Ti­to­vim pu­to­va­nji­ma u dva­de­se­tak ze­ma­lja, kao i u Nju­jork (1960), na ju­bi­lar­no za­sje­da­nje GS OUN. Za­tim je, kao ađu­tant, Ti­ta pra­tio na nje­go­vim pu­to­va­nji­ma u još dva­de­set če­ti­ri ze­mlje, na jed­nom za­sje­da­nju Ge­ne­ral­ne skup­šti­ne OUN (1963) i na za­sje­da­nju Dru­ge kon­fe­ren­ci­je še­fo­va dr­ža­va ili vla­da ne­an­ga­žo­va­nih ze­ma­lja u Ka­i­ru. Ti­to je, ina­če, Uje­di­nje­nu Arap­sku Re­pu­bli­ku (UAR) po­sje­tio čak se­dam pu­ta, a So­vjet­ski Sa­vez če­ti­ri pu­ta.