Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


U okvi­ru li­be­rij­skog na­ci­o­nal­nog pra­zni­ka – pi­še Lu­ka Bo­žo­vić – po­vo­dom go­di­šnji­ce ro­đe­nja pr­vog pred­sjed­ni­ka re­pu­bli­ke Li­be­ri­je J.J. Ro­bert­sa, 15. mar­ta 1961 – sje­ćao se Lu­ka Bo­žo­vić Ti­to­ve po­sje­te toj afrič­koj ze­mlji – pred­sjed­nik Tab­man i nje­gov pro­to­kol in­si­sti­ra­li su da u okvi­ru tih sve­ča­no­sti Ti­to uče­stvu­je u ce­re­mo­ni­jal­noj pa­ra­di za­jed­no sa Tab­ma­nom i da on­da po­lo­ži vi­je­nac na Spo­me­nik pi­o­ni­ra, osni­va­ča re­pu­bli­ke Li­be­ri­je. Ta­kva ce­re­mo­ni­ja tre­ba­lo je da se po­no­vi i po­sli­je pod­ne i da se na­kon to­ga po­lo­ži ka­men te­me­ljac za spo­men-dom.
To­ga ju­tra svra­tio sam kod ge­ne­ra­la Šu­mo­nje (Mi­loš Šu­mo­nja, prim. B.S.) i u to­ku raz­go­vo­ra kod nje­ga su za­jed­no do­šli La­zo Ko­li­šev­ski, Velj­ko Mi­ću­no­vić i Leo Ma­tes. Od­mah su po­če­li ras­pra­vu o ce­re­mo­ni­jal­noj po­vor­ci kroz grad. Ko­li­šev­ski i Ma­tes ener­gič­no su ob­ja­šnja­va­li Šu­mo­nji da je ta­kva oba­ve­za u pro­gra­mu na­met­nu­ta od stra­ne do­ma­ći­na sa­mo ra­di nji­ho­vih unu­tra­šnjih po­li­tič­kih po­tre­ba i da se ču­de što je Ti­to to pri­hva­tio. Na­gla­ša­va­li su da je to sve kraj­nje neo­zbilj­no i po­ni­ža­va­ju­će. I Mi­ću­no­vić je imao isto mi­šlje­nje.
Šu­mo­nja ih je uvje­ra­vao da, bez ob­zi­ra na pro­ble­ma­tič­nost te tač­ke pro­gra­ma, mo­ra­ju svi iz de­le­ga­ci­je po­dr­ža­ti i oba­ve­zno pri­su­stvo­va­ti toj sve­ča­no­sti, po­što je Ti­to do­nio ta­kvu od­lu­ku i pri­hva­tio da za­jed­no sa Tab­ma­nom uče­stvu­je u toj ce­re­mo­ni­ji...
Po­la go­di­ne ka­sni­je, od­no­sno ubr­zo po­sli­je Pr­ve kon­fe­ren­ci­je še­fo­va dr­ža­va i vla­da ne­svr­sta­nih ze­ma­lja, odr­ža­ne po­čet­kom sep­tem­bra 1961. go­di­ne u Be­o­gra­du, do­šlo je do smje­ne Ti­to­vog du­go­go­di­šnjeg pra­ti­o­ca i ađu­tan­ta, ge­ne­ra­la Mi­la­na Že­že­lja. Tim po­vo­dom Ti­to je na raz­go­vor po­zvao Lu­ku Bo­žo­vi­ća ko­ji će ubr­zo po­tom, 1. no­vem­bra 1961, pre­u­ze­ti Že­že­lje­vu funk­ci­ju. Na di­rekt­no pi­ta­nje šta zna o ge­ne­ra­lu Že­že­lju, Bo­žo­vić je od­go­vo­rio:
– Ge­ne­ra­la Že­že­lja sam pr­vi put sreo u pro­lje­će 1944. go­di­ne, u vri­je­me sed­me ne­pri­ja­telj­ske ofan­zi­ve na po­lo­ža­ji­ma kod Mr­ko­njić Gra­da. Bio je ko­man­dant XI­II pro­le­ter­ske bri­ga­de, a ja sam bio po­li­tič­ki ko­me­sar Kra­gu­je­vač­kog ba­ta­ljo­na u Pr­voj pro­le­ter­skoj bri­ga­di. U za­jed­nič­kim bor­ba­ma pro­tiv Ni­je­ma­ca ko­ji su na­di­ra­li pre­ma Po­to­ci­ma i Mli­ni­štu, upo­znao sam ga kao vr­lo hra­brog čo­vje­ka i ko­man­dan­ta, ta­ko da me svo­jim smje­lim dr­ža­njem im­pre­si­o­ni­rao. I za ovo vri­je­me što sam na du­žno­sti u Gar­di, Že­želj je za me­ne bio čo­vjek sa ve­li­kim auto­ri­te­tom star­je­ši­ne i uvi­jek sam kod nje­ga naj­vi­še po­što­vao hra­brost i oda­nost Va­ma.
– E, vi­di­te, Že­želj se ne­što pro­mi­je­nio. On je oko­lo pri­čao da se opi­jam i da mi on po­ma­že u ra­znim pri­li­ka­ma, kao da sam ja ne­spo­so­ban.
– Te­ško mo­gu da shva­tim da bi Že­želj mo­gao ta­ko ne­što da pri­ča. Ko­li­ko ga ja po­zna­jem, a du­go smo za­jed­no, on je Vas uvi­jek po­što­vao i bio Vam odan; si­gu­ran sam da bi za Vas po­gi­nuo.
– Da li ste Vi za­pa­zi­li ika­kvih ne­ga­tiv­nih oso­bi­na kod nje­ga?
– U Gar­di me­đu ofi­ci­ri­ma i pod­o­fi­ci­ri­ma ima ne­ko­li­ko nje­go­vih bli­žih srod­ni­ka i to je po­ne­kad iza­zi­va­lo ne­ga­tiv­ne ko­men­ta­re kod po­je­di­nih pri­pad­ni­ka gar­dij­skih je­di­ni­ca – od­go­vo­rio je Bo­žo­vić.Sju­tra: PRI­SLU­ŠKI­VA­LI
SU I GE­NE­RA­LA ŽE­ŽE­LjA


Vi­dov­njak iz Akre

Is­pred re­zi­den­ci­je u Akri u ko­joj je Ti­to bio smje­šten pri­li­kom po­sje­te Ga­ni stal­no se po­ja­vlji­vao je­dan Ga­nac u na­ci­o­nal­noj no­šnji i po­dig­nu­tom i is­pru­že­nom ru­kom is­pra­ćao ili sre­tao pred­sjed­ni­ke Nkru­ma­ha i Ti­ta. Lju­di­ma iz Ti­to­vog obez­bje­đe­nja lo­kal­na po­li­ci­ja je ob­ja­sni­la da se ra­di o naj­po­zna­ti­jem vi­dov­nja­ku u Ga­ni, ko­ji mo­že da pred­o­sje­ti opa­snost, a nje­go­va is­pru­že­na ru­ka je bi­la znak da je put slo­bo­dan i bez opa­sno­sti – sje­ćao se Lu­ka Bo­žo­vić jed­ne za­nim­nlji­vo­sti sa tih Ti­to­vih pu­to­va­nja.