Pi­še: Mi­o­drag BAR­JAK­TA­RO­VIĆ, pu­bli­ci­sta i knji­žev­nik


Nje­goš u „Gor­skom vi­jen­cu” ka­že „Dva No­va­ka s bar­jak­ta­rom Pi­mom”, ne ka­že s bar­jak­ta­rem; ve­li­ki srp­ski pje­snik Đu­ra Jak­šić na­pi­sao je pje­smu: Bar­jak­ta­ro­vi­ći, ko­ja se od­no­si na cr­no­gor­ske bar­jak­ta­re. Jed­no slo­vo u pre­zi­me­nu mno­go zna­či u prav­no-za­kon­skoj pro­ce­du­ri, te za iz­mje­nu ijed­nog slo­va, od ono­go što pi­še u ma­tič­noj knji­zi ro­đe­nih, nu­žna je za­kon­ska pro­ce­du­ra. Ni­je isto Ko­la­ro­vić i Ko­la­re­vić, Ra­de­vić i Ra­do­vić. Sve do še­stog raz­re­da Vi­še re­al­ne gim­na­zi­je pi­sa­lo mi je u svje­do­čan­stvi­ma Bar­jak­ta­ro­vić, po­čev od osnov­ne ško­le, pa sve do ta­da. Ta­da, škol­ske 1953/54. go­di­ne raz­red­ni star­je­ši­na bio mi je pro­fe­sor isto­ri­je Mi­lan Mi­lo­še­vić i on me je upi­sao kao Bar­jak­ta­re­vić. U sed­mom raz­re­du pro­fe­sor Mi­o­mir Da­šić, ta­ko­đe raz­red­ni star­je­ši­na, upi­sao me pod pre­zi­me­nom Bar­jak­ta­re­vić. Sa aka­de­mi­kom Da­ši­ćem po­le­mi­sao sam o pre­zi­me­nu na Pr­vom sa­bo­ru (sku­pu) Bar­jak­ta­ro­vi­ća sa ro­đa­ci­ma iz Ku­ča-Po­po­vi­ći­ma sa Me­du­na i Ra­šo­vi­ći­ma sa Fun­di­ne, u Ka­lu­dri, na Pe­trov­dan 2009. go­di­ne ka­da mi je Da­šić u svo­joj be­sje­di pro­ti­vr­je­čio, da ni­sam u pra­vu, „isto je Bar­jak­ta­re­vić i Bar­jak­ta­ro­vić”, što me je iz­ne­na­di­lo. Nje­ga sam po­zvao kao uva­že­nog spe­ci­jal­nog go­sta ta­da na ovaj sa­bor.
Dru­gi seg­ment ko­ji ospo­ra­vam aka­de­mi­ku Da­ši­ću, od­no­si se na nje­go­vo pi­sa­nje u knji­zi „Še­ku­lar i Še­ku­lar­ci od po­me­na do 1941. go­di­ne” na str. 516. gdje pi­še: „U ju­nu 1912. go­di­ne do­šlo je do že­sto­kog gra­nič­nog su­ko­ba Ka­lu­dra­na sa ma­li­sor­skim sto­ča­ri­ma, ko­ji su, uz po­dr­šku Ru­go­va­ca, bi­li za­u­ze­li ka­lu­dar­sku pla­ni­nu Ka­pe. Na­o­ru­ža­na gru­pa Ka­lu­dra­na otje­ra­la je ma­li­sor­ske čo­ba­ne iz ka­tu­na kod Led­ne vo­de, i tom pri­li­kom su­ko­bi­li se i sa kor­du­nom sa Ka­ra­u­le na Uso­vi­štu. Taj su­kob imao je kraj­nje dra­ma­ti­čan epi­log. U Ka­lu­dri je ubi­je­no (u znak osve­te) de­vet ni­za­ma, po­sli­je če­ga je na Ka­lu­dru ko­man­dant gar­ni­zo­na u Be­ra­na­ma upu­tio če­ti­ri ta­bo­ra sta­ja­će voj­ske da osve­ti ubi­je­ne voj­ni­ke i ra­zo­ri se­lo”.
O ovom do­ga­đa­ju aka­de­mik Da­šić je po­gre­šno oba­vi­je­šten, s ob­zi­rom da ni­je raz­go­va­rao sa uče­sni­ci­ma ovog kr­va­vog do­ga­đa­ja iz Ka­lu­dre. Na­i­me, me­ni je lič­no Lju­bo­mir Ba­bić de­talj­no opi­sao do­ga­đaj bu­ne u Ka­lu­dri 1912. go­di­ne. On je ro­đen 1895. u 20. vi­je­ku, pre­ži­vio 21. vi­jek – umro u 107. go­di­ni, 2000. go­di­ne, iz­van­re­dan pu­ško­no­ša, uče­snik Pr­vog svjet­skog ra­ta i po­se­ban pam­ti­ša. Isti­na je u sle­de­ćem...
U ma­ju 1912. go­di­ne ni­za­mi na pu­tu sa ka­ra­u­le Uso­vi­še i Mo­kra pre­sre­li su Ka­lu­dra­ne: Di­mi­tri­ja i Ra­ca Ra­le­vi­ća, ko­ji su po­šli u šu­mu za spre­ma­nje gra­đe za ku­ću. Ra­co je ute­kao, a Di­mi­tri­ja su u bjek­stvu iz pu­ša­ka ra­ni­li, ve­za­li ga, spro­vo­di­li ka se­lu da ga stri­je­lja­ju uda­ra­ju­ći ga kun­da­ci­ma pu­ša­ka. Uz put su ve­za­li i Je­re­mi­ju An­đi­ća i nje­ga ve­za­li i spro­vo­di­li ka gro­blju, uz stal­no uda­ra­nje kun­da­ci­ma. Usta­li su Ka­lu­dra­ni, po­bu­ni­li su se i u oru­ža­nom ob­ra­ču­nu kod Ve­li­kog mo­sta na Ka­lu­dar­skoj ri­je­ci ubi­li de­vet ni­za­ma, dok su tro­ji­ca uspje­li da po­bjeg­nu ka ka­ra­u­li Jan­ko­va Gla­va.
U ju­nu 1912. go­di­ne tur­ska voj­ska je iz tri prav­ca uda­ri­la na Ka­lu­dru u na­mje­ri da sve po­bi­je i se­lo uni­šti. Od ka­ra­u­le Jan­ko­va gla­va do­šli su u Gra­di­ne i ubi­li jed­nog ci­vi­la, sa ka­ra­u­le na Si­jer­ku pro­dr­li su u za­se­ok Du­blje i ubi­li oca i kćer­ku, i u za­se­o­ku Bje­lo­še­vac ubi­li kme­ta-muh­ta­ra Mi­li­ća Ra­le­vi­ća. Ka­da je Ja­kov Đe­lo­šev Ra­le­vić, ugled­ni do­ma­ćin ka­lu­dra­nin, vi­dio po­gi­bi­ju i opa­snost, gdje i iz Di­vlja­ka na­di­re kor­dun aske­ra, po­slao je Lju­bo­mi­ra Mar­ti­no­va Ba­bi­ća i si­na Vuk­ma­na u Še­ku­lar u Rmu­še kod cr­no­gor­ske voj­ske, da tra­že spas. Lju­bo­mir i Vuk­man su oba­vi­je­sti­li vod­ni­ka Ar­sa Rmu­ša, ovi su od­mah, bez sa­gla­sno­sti ko­man­dan­ta še­ku­lar­sko-tre­pač­kog ba­ta­ljo­na po­ruč­ni­ka Mi­la Ke­nji­ća, upa­li u tur­sku te­ri­to­ri­ju na Ko­smaj­ski krš, njih tri­de­se­tak i „mo­skov­ka­ma” oba­su­li plo­tu­ne na aske­re is­pod Di­vlja­ka. Ta­da je tur­ska tru­ba sa ka­ra­u­le Jan­ko­va Gla­va da­la znak: „Ka­ra­dag” (uda­ri Cr­na Go­ra na Tur­sku), kor­du­ni su se po­vu­kli. Po­sli­je to­ga kaj­me­kam Ili­ja Po­po­vić, iz Bu­ča, iza­šao je sa pred­stav­ni­ci­ma tur­skih gar­ni­zo­na iz Be­ra­na na li­ce mje­sta i di­plo­mat­skim pu­tem uspio je da ubi­je­di i oba­vi­je­sti Por­tu da su Ka­lu­dra­ni di­gli bu­nu zbog neo­pod­no­šlji­vog te­ro­ra aske­ra i ni­za­ma.
Po­la­ze­ći od te­za aka­de­mi­ka Da­ši­ća, da­tih u knji­zi „Spo­re­nja u isto­ri­o­gra­fi­ji”, str. 491, gdje gla­si: „To što po­sto­ji raz­li­či­to vi­đe­nje jed­ne isto­rij­ske po­ja­ve, či­nje­ni­ce iz­me­đu isto­ri­ča­ra i uče­sni­ka do­ga­đa­ja, iz­me­đu lju­di ko­ji su bi­li ak­tiv­ni su­di­o­ni­ci isto­ri­je i onih ko­ji tu­ma­če i in­ter­pre­ti­ra­ju tu isto­ri­ju, tre­ba sma­tra­ti pri­rod­nim”, oče­ku­jem da će aka­de­mik Da­šić uva­ži­ti ove či­nje­ni­ce. Ovo tim pri­je što dr Da­šić na str. 492. svo­je knji­ge pi­še: „S ob­zi­rom na tu ulo­gu oso­bi­na na­uč­nog re­zul­ta­ta je da on ni­ka­da ni­je za­vr­šen i sa­vr­šen”.
Kraj