PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Sa­stav vla­de i sa­dr­ži­na de­kla­ra­ci­je iza­zva­li su ve­li­ko ne­za­do­volj­stvo So­vjet­skog Sa­ve­za, po­kro­vi­te­lja, oslon­ca i uzo­ra re­vo­lu­ci­o­nar­nih vla­sti u Ju­go­sla­vi­ji. U te­le­gra­mu upu­će­nom Iva­nu Šu­ba­ši­ću, mi­ni­stru spolj­nih po­slo­va u Pri­vre­me­noj vla­di DFJ, Vja­če­slav M. Mo­lo­tov, na­rod­ni ko­me­sar za ino­stra­ne po­slo­ve, naj­pri­je je 10. mar­ta iz­ra­zio za­do­volj­stvo zbog nje­nog for­mi­ra­nja, obe­ćav­ši po­dr­šku i po­moć „brat­skim na­ro­di­ma Ju­go­sla­vi­je“ i ju­go­slo­ven­skoj vla­di. Već sle­de­ćeg da­na, 11. mar­ta, te­le­gram mno­go dru­ga­či­je sa­dr­ži­ne, sa pot­pi­som „Alek­se­jev“, ko­ri­šćen u pre­pi­sci sa par­tij­skim vr­hom, po­slao je Jo­si­pu Br­o­zu Ti­tu i čla­no­vi­ma Po­lit­bi­roa Cen­tral­nog ko­mi­te­ta KPJ Edvar­du Kar­de­lju i An­dri­ji He­bran­gu. „Da bi se iz­bje­gli ne­spo­ra­zu­mi“, krat­ko je re­kao, „po­treb­no je da Vam sa­op­šti­mo da su ru­ski pri­ja­te­lji Ju­go­sla­vi­je u Mo­skvi bi­li iz­ne­na­đe­ni da su u sa­stav no­ve ju­go­slo­ven­ske vla­de uklju­če­ni ta­kvi lju­di kao što je Grol, o če­mu ra­ni­je ni­je bi­lo go­vo­ra.“ Nje­go­vo uklju­či­va­nje mo­glo je da u re­do­vi­ma Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog po­kre­ta „iza­zo­ve ne­do­u­mi­cu“, po­ja­ča­nu ti­me što je is­klju­čen Sta­no­je Si­mić, am­ba­sa­dor Ju­go­sla­vi­je u So­vjet­skom Sa­ve­zu, „ma­da nje­gov po­zi­ti­van od­nos pre­ma Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kom po­kre­tu ne iza­zi­va ni­ka­kvu sum­nju.“ Pod­jed­na­ko oštar i po­ma­lo pri­je­te­ći bio je i za­vr­še­tak te­le­gra­ma „Alek­se­je­va“: „Po­što ni­smo ima­li mo­guć­no­sti da ra­ni­je sa­zna­mo o tim pro­mje­na­ma u ju­go­slo­ven­skoj vla­di, sma­tra­mo da je po­treb­no da Vam smje­sta sa­op­šti­mo da te pro­mje­ne sma­tra­mo po­gre­šnim i da one mo­gu stvo­ri­ti po­li­tič­ke ne­pri­li­ke. Po na­šem mi­šlje­nju, te pro­mje­ne ni­su bi­le neo­p­hod­ne.“
Ma­da Ti­tov od­go­vor ni­je pro­na­đen, nje­go­va sa­dr­ži­na dje­li­mič­no je po­zna­ta iz po­ru­ke ko­ju je „Alek­se­jev“ po­slao istim lič­no­sti­ma kao i pret­hod­ni te­le­gram. „Sma­tra­mo za po­treb­no“, is­ta­kao je, „da Vam iz­ja­vi­mo da se ne mo­že­mo slo­ži­ti sa ocje­nom ko­ju drug Ti­to da­je či­nje­ni­ci uvo­đe­nja Gro­la u sa­stav vla­de i iz­u­zi­ma­nje Si­mi­ća. Ne mi­sli­mo da i sam drug Ti­to vje­ru­je iz­ja­vi Gro­la ko­ji, pri­la­go­đa­va­ju­ći se ri­je­či­ma, ni­gdje ni­je jav­no osu­dio Mi­ha­i­lo­vi­ća i za­pra­vo se ni­je ogra­dio od ve­li­ko­srp­ske an­ti­de­mo­krat­ske li­ni­je. Sum­nja­mo u is­prav­nost pro­cje­ne dru­ga Ti­ta da će uzi­ma­nje Gro­la u vla­du olak­ša­ti za­da­tak raz­bi­ja­nja blo­ka srp­ske re­ak­ci­je. Na­pro­tiv, srp­ska re­ak­ci­ja sa­da ima svog po­sma­tra­ča u vla­di u lič­no­sti Gro­la i sa­da mo­že dje­lo­va­ti sa­mo­u­vje­re­ni­je. Zbog to­ga, pra­vil­ni­je je pri­zna­ti da po­sto­ji opa­snost da će Grol i njem slič­ni pod­me­ta­ti kli­po­ve u toč­ko­ve no­ve ju­go­slo­ven­ske vla­de i pred tim se ne smi­ju za­tva­ra­ti oči. Ne mo­že­mo se slo­ži­ti ni sa tim da sa­ve­zni­ci ne bi pri­zna­li no­vu ju­go­slo­ven­sku vla­du bez Gro­la, a u sva­kom slu­ča­ju ni­je­ste nam se obra­ća­li da Vas pred sa­ve­zni­ci­ma po­dr­ži­mo u for­mi­ra­nju vla­de bez Gro­la. Uvje­re­ni smo da bi bi­lo mo­gu­će obez­bi­je­di­ti sa­gla­snost sa­ve­zni­ka za pri­zna­va­nje no­ve ju­go­slo­ven­ske vla­de i bez Gro­la. Na [savezničkoj] Krim­skoj kon­fe­ren­ci­ji ni­je bi­lo go­vo­ra o uklju­či­va­nju Gro­la u vla­du.“
Te­ško je re­ći ko­ji je od uzro­ka so­vjet­skog ne­za­do­volj­stva i pro­te­sta bio do­mi­nan­tan: ljut­nja što je iz­o­sta­vljen Sta­no­je Si­mić, kao čo­vjek bli­ži So­vjet­skom Sa­ve­zu, kraj­nje ne­po­vje­re­nje u Mi­la­na Gro­la ili re­volt iza­zvan či­nje­ni­com da je par­tij­sko vođ­stvo jed­nu ta­ko va­žnu od­lu­ku do­ni­je­lo bez kon­sul­to­va­nja Mo­skve. Što se sa­mog Mi­la­na Gro­la ti­če, u emi­gra­ci­ji je bio me­đu pr­vim i ma­lo­broj­nim ju­go­slo­ven­skim i srp­skim po­li­ti­ča­ri­ma ko­ji su se za­la­ga­li za spo­ra­zum­no dje­lo­va­nje sa So­vjet­skim Sa­ve­zom kao si­lom ko­ja je iz­dr­ža­va­la ogro­man rat­ni te­ret, ima­la in­te­re­se na Bal­ka­nu i ko­ja će bi­ti pi­ta­na pri­li­kom rje­ša­va­nja pro­ble­ma na po­lu­o­str­vu. Osim to­ga, shva­tao je da se mo­ra ra­ču­na­ti sa ru­so­fil­skim osje­ća­nji­ma srp­skog na­ro­da, bez ob­zi­ra na pro­ti­vlje­nje bolj­še­vič­koj ide­o­lo­gi­ji, kao i sa ve­za­no­šću par­ti­zan­skog po­kre­ta sa So­vjet­skom Ru­si­jom. Iz tih se raz­lo­ga tru­dio da sa ru­skim di­plo­ma­ta­ma u Lon­do­nu, na­ro­či­to sa Alek­san­drom Bo­go­mo­lo­vim, so­vjet­skim po­sla­ni­kom pri emi­grant­skoj ju­go­slo­ven­skoj vla­di, odr­ža­va re­dov­ne kon­tak­te, ka­ko u vre­me­nu dok je bio mi­ni­star ta­ko i po­sli­je to­ga. Šta­vi­še, to je či­nio čak i po ci­je­nu oči­gled­nih sa­zna­nja da „Ru­si“ ne vje­ru­ju kra­ljev­skim mi­ni­stri­ma i da je nji­hov od­nos do­ne­kle bio po­ni­ža­va­ju­ći. Ali, bi­lo mu je va­žno da se uvje­re u iskre­nost ba­rem jed­nog nji­ho­vog dje­la i da shva­te ka­ko je po­dr­ška ko­ju mo­gu da do­bi­ju u Ju­go­sla­vi­ji mno­go ši­ra od one ko­ju či­ne oda­ni im čla­no­vi par­ti­je ko­mu­ni­sta. Zbog ne­po­zna­va­nja so­vjet­skih isto­rij­skih iz­vo­ra te­ško je, me­đu­tim, za­klju­či­ti zbog če­ga su So­vje­ti upra­vo pre­ma nje­mu bi­li to­li­ko ne­tr­pe­lji­vi. Ta­ko­đe, ni­je nam po­zna­to da li je sa­znao za spor ko­ji je zbog nje­go­vog ula­ska u Pri­vre­me­nu vla­du iz­bio iz­me­đu Cen­tral­nog ko­mi­te­ta KPJ i so­vjet­skog ru­ko­vod­stva.
U Mo­skvi su, šta­vi­še, i ne­za­do­volj­stvo sa­dr­ži­nom vla­di­ne deklaracije djelimično ob­ja­šnja­va­li uti­ca­jem Mi­la­na Gro­la i Iva­na Šu­ba­ši­ća, pri­je sve­ga tu­ma­če­nje sa­ve­znič­ke po­mo­ći u oslo­bo­di­lač­kom ra­tu i od­no­sa sa sa­ve­zni­ci­ma, bu­du­ći da je o svim si­la­ma an­ti­fa­ši­stič­ke ko­a­li­ci­je go­vo­re­no za­jed­no, bez iz­dva­ja­nja So­vjet­skog Sa­ve­za. (...)
(NA­STA­VI­ĆE SE)