Mi­lan Grol je ta­ko zbog re­pu­ta­ci­je ste­če­ne pret­hod­nom po­li­tič­kom dje­lat­no­šću, sta­vo­va ko­je je za­stu­pao po­čet­kom 1945. go­di­ne i po­li­tič­kih po­tre­ba, po­stao lo­gi­čan iz­bor Jo­si­pa Bro­za Ti­ta i nje­go­vih naj­bli­žih sa­rad­ni­ka. Go­vo­re­ći o pred­stav­ni­ci­ma emi­gra­ci­je ko­ji su ušli u za­jed­nič­ku vla­du sa ko­mu­ni­sti­ma, Mi­lo­van Đi­las je kon­sta­to­vao oči­gled­nu či­nje­ni­cu da su iz tog kru­ga naj­zna­čaj­ni­ji bi­li Ivan Šu­ba­šić i Mi­lan Grol, ali je na­veo ko­li­ko su se raz­li­ko­va­le okol­no­sti u ko­ji­ma se to de­si­lo. Po nje­go­vim ri­je­či­ma, par­tij­ski vrh je mo­rao da pri­sta­ne na Iva­na Šu­ba­ši­ća zbog to­ga što je bio kra­ljev man­da­tor, prem­da mu ni­je bi­lo sta­lo ni do kra­lja ni do kru­ne, kao i zbog pre­po­ru­ka ve­li­kih si­la. Iza nje­ga je sta­ja­la bri­tan­ska, „a po­sred­no i u ma­njoj mje­ri i ame­rič­ka vla­da“. Iz­bor Mi­la­na Gro­la bio je su­štin­ski dru­ga­či­ji. „Na Gro­la smo pri­sta­li mi sa­mi“, tvr­dio je Mi­lo­van Đi­las, „iz ši­ri­ne na­ših shva­ta­nja, da bi Sr­bi­ja bi­la ši­re za­stu­plje­na. Ni­ko nas na to ni­je pri­si­lja­vao... Be­sum­nje smo sma­tra­li da će uče­šće Gro­la u vla­di bi­ti do­bro pri­mlje­no na Za­pa­du, ali – ko­li­ko je me­ni po­zna­to – ni­ko sa Za­pa­da ni­je u to­me imao ni­ka­kvog udi­je­la, a ni­ti je Grol bio di­rekt­ni eks­po­nent Bri­ta­ni­je...“
Čim su svi kon­sul­ta­tiv­ni raz­go­vo­ri oba­vlje­ni, Jo­sip Broz je 5. mar­ta 1945. go­di­ne pod­nio ostav­ku NKOJ-a. Na­red­nog da­na, 6. mar­ta, Pred­sjed­ni­štvo AV­NOJ-a do­ni­je­lo je za­kon o ras­pu­šta­nju NKOJ-a. Dan ka­sni­je, 7. mar­ta 1945. go­di­ne, ak­tom kra­ljev­skih na­mje­sni­ka – Sr­đa­na Bu­di­sa­vlje­vi­ća, An­te Man­di­ća i Du­ša­na Ser­ne­ca, obra­zo­va­na je Pri­vre­me­na Na­rod­na Vla­da De­mo­krat­ske Fe­de­ra­tiv­ne Ju­go­sla­vi­je, za či­jeg je pred­sjed­ni­ka ime­no­van Jo­sip Broz Ti­to, a za pot­pred­sjed­ni­ke Mi­lan Grol i Edvard Kar­delj.
Ma­da je raz­li­či­to na­zi­va­na – „je­din­stve­na“, „je­din­stve­na pri­vre­me­na vla­da“, „Mi­ni­star­ski sa­vjet DFJ“, ona je svo­jim ime­nom i sa­sta­vom po­tvr­đi­va­la fe­de­ra­tiv­no na­če­lo, kao jed­no od naj­va­žni­jih na ko­me je tre­ba­lo da bu­de gra­đe­na „no­va Ju­go­sla­vi­ja“. Osim pred­sjed­nič­ke i pot­pred­sjed­nič­kih funk­ci­ja, na pri­mjer, me­đu 26 re­sor­skih mi­ni­sta­ra, ima­la je šest mi­ni­star­sta­va prak­tič­no već po­tvr­đe­nih fe­de­ral­nih je­di­ni­ca: Sr­bi­je, Hr­vat­ske, Slo­ve­ni­je, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, Ma­ke­do­ni­je i Cr­ne Go­re. To je pak zna­či­lo da su nje­ni čla­no­vi for­mal­no pri­sta­ja­li na va­žna ustav­na rje­še­nja i pri­je sa­zi­va­nja Usta­vo­tvor­ne skup­šti­ne, što je po­tvr­đe­no i u vla­di­noj de­kla­ra­ci­ji, ob­ja­vlje­noj 9. mar­ta 1945. go­di­ne.
Obra­zlo­živ­ši naj­pri­je put svog na­stan­ka i za­tra­živ­ši po­dr­šku na­ro­da, vla­da je kao pr­vu du­žnost i naj­va­žni­ji cilj is­ta­kla oslo­bo­đe­nje još neo­slo­bo­đe­nih te­ri­to­ri­ja otadž­bi­ne. Kao dru­gi ve­li­ki cilj na­ve­la je pri­sa­je­di­nje­nje na­ci­o­nal­nih te­ri­to­ri­ja, ko­je su na­kon Pr­vog svjet­skog ra­ta osta­le iz­van ju­go­slo­ven­skih gra­ni­ca, a či­je se sta­nov­ni­štvo u ra­tu ko­ji je još tra­jao već opre­di­je­li­lo za DFJ. Od­mah po­tom, re­če­no je da će osno­vu cje­lo­kup­nog ra­da vla­de či­ni­ti „ve­li­ke na­ci­o­nal­ne de­mo­krat­ske te­ko­vi­ne“ na­ro­da, uz te­ške žr­tve iz­vo­je­va­ne u ra­tu, a po­tvr­đe­ne od­lu­ka­ma Dru­gog za­sje­da­nja AV­NOJ-a 1943. go­di­ne. Sa­mim tim, ove su od­lu­ke pro­gla­še­ne ne­spor­nim i ne­za­vi­snim od bi­lo ko­jih dru­gih ko­je je tre­ba­lo do­ni­je­ti u pro­ce­su kon­sti­tu­i­sa­nja ob­no­vlje­ne ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve. Nji­hov sa­stav­ni dio bi­la je rav­no­prav­nost svih na­ro­da, nji­ho­vo brat­stvo, fe­de­ra­tiv­no ure­đe­nje i de­mo­krat­ska pra­va, po­put lič­nih slo­bo­da, slo­bo­de vje­ro­i­spo­vi­je­sti, go­vo­ra, štam­pe i udru­ži­va­nja.
Osim to­ga, vla­da je na­ja­vi­la stro­go ka­žnja­va­nje „rat­nih zlo­či­na­ca, age­na­ta oku­pa­to­ra i na­rod­nih iz­daj­ni­ka“, ot­kla­nja­nje ne­ga­tiv­nih mo­ral­no-po­li­tič­kih po­sle­di­ca oku­pa­ci­je, po­pu­nja­va­nje AV­NOJ-a i nje­go­vog pred­sjed­ni­štva ne­kom­pro­mi­to­va­nim pred­stav­ni­ci­ma „na­pred­nih po­li­tič­kih de­mo­krat­skih gru­pa“, ob­na­vlja­nje pri­vre­de i po­bolj­ša­nje so­ci­jal­no-eko­nom­skog po­lo­ža­ja sta­nov­ni­štva, na­ro­či­to u onim kra­je­vi­ma ko­ji su to­kom ra­ta naj­vi­še po­stra­da­li. Upra­vo ra­di tog ci­lja, obe­ća­ne su što sko­ri­je ra­di­kal­ne mje­re – agrar­na re­for­ma, ko­lo­ni­za­ci­ja, rje­ša­va­nje pro­ble­ma du­go­va, stva­ra­nje uslo­va za so­ci­jal­ni i kul­tur­ni na­pre­dak, sta­ra­nje o rat­noj si­ro­ča­di, in­va­li­di­ma, po­ro­di­ca­ma za­ro­blje­ni­ka i bo­ra­ca.
Ka­ko bi ovi te­ški za­da­ci bi­li što pri­je i uspje­šni­je ri­je­še­ni, is­tak­nu­ta je hit­nost obra­zo­va­nja vla­da fe­de­ral­nih je­di­ni­ca kao iz­vr­šnih i na­red­bo­dav­nih or­ga­na ze­malj­skih vi­je­ća – skup­šti­na, sa­vje­ta i so­bra­nja. Od­mah po­što cje­lo­kup­na te­ri­to­ri­ja bu­de oslo­bo­đe­na, na osno­vu op­šteg i taj­nog gla­sa­nja tre­ba­lo je spro­ve­sti slo­bod­ne iz­bo­re za Usta­vo­tvor­nu skup­šti­nu.
Po­seb­nu pa­žnju vla­da je po­sve­ti­la od­no­su sa ve­li­kim sa­ve­zni­ci­ma – So­vjet­skim Sa­ve­zom, Ve­li­kom Bri­ta­ni­jom i SAD, ko­ji su da­va­li i „još uvi­jek da­ju ozbilj­nu po­dr­šku i po­moć“ i voj­sci i na­ro­du. „Na­ša rat­na za­jed­ni­ca sa nji­ma je ne­ra­zo­ri­va“, re­če­no je, „i ona će se još vi­še učvr­sti­ti i raz­vi­ti u za­vr­šnoj fa­zi ra­ta. Na­ši na­ro­di će vo­di­ti ra­me uz ra­me sa sa­ve­zni­ci­ma rat do pot­pu­ne po­bje­de, to jest do pot­pu­ne ka­pi­tu­la­ci­je Nje­mač­ke. Te pri­ja­telj­ske od­no­se sa sa­ve­zni­ci­ma vla­da će na­sta­vi­ti da raz­vi­ja i u iz­grad­nji po­sli­je­rat­nog mi­ra. Na­ši na­ro­di su ubi­je­đe­ni da će i u tom pe­ri­o­du ima­ti po­dr­šku sa­ve­zni­ka u po­gle­du ostva­re­nja oprav­da­nih na­ci­o­nal­nih za­htje­va...“ (…)
(NA­STA­VI­ĆE SE)

Dr Mi­ra Ra­do­je­vić