Umje­sto iz Nik­ši­ća, Bo­ja­na Tu­feg­džić ja­vi­la nam se kra­jem de­cem­bra iz Nju­jor­ka. To­ga da­na je i Nju­jork bio nat­kri­ven ki­šnim obla­ci­ma, slič­nim oni­ma u nje­nom rod­nom Nik­ši­ću, ko­ji je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na na­pu­sti­la u po­tra­zi za po­slom. Na­ša pi­ta­nja su je na­krat­ko vra­ti­la u Cr­nu Go­ru, po ko zna ko­ji put osje­ti­la je no­stal­gi­ju za svo­jom ze­mljom, do­brim lju­di­ma, pri­ja­te­lji­ma i fa­mi­li­jom... Ali usko­ro će joj let, ne­ka no­va de­sti­na­ci­ja i isu­vi­še ma­lo vre­me­na za ma­šta­nje, mo­ra se po­sve­ti­ti po­slu.
Bo­ja­na je u Cr­noj Go­ri za­vr­ši­la Prav­ni i Fa­kul­tet po­li­tič­kih na­u­ka, ali već dvi­je go­di­ne ži­vi i ra­di u Du­ba­i­ju. Upr­kos broj­nim ste­re­o­ti­pi­ma ni­je ta­mo ot­pu­to­va­la da se opro­ba kao ma­ne­ken­ka ili mo­del, ali ni­je oti­šla ni da ra­di kao po­li­ti­ko­log/prav­nik za šta se ško­lo­va­la.
– Oti­šla sam da ra­dim ni ma­nje ni vi­še ne­go kao stju­ar­de­sa! Za taj po­sao ne tre­ba­ju vi­so­ke ško­le, kva­li­fi­ka­ci­je ni­ti zva­nja, ali od nas ne­ko­li­ko sto­ti­na ma­lo­broj­ni su pro­šli sve in­ter­vjue i do­bi­li po­sao. Usli­je­di­la su dva mje­se­ca obu­ke, te­sto­va, pr­ve po­mo­ći, po­čev od to­ga ka­ko po­ro­di­ti že­nu u avi­o­nu, pa do bo­ri­lač­kih vje­šti­na i teh­ni­ke za ne daj Bo­že – pri­ča Bo­ja­na za „Dan”.
Ka­že da je za dvi­je go­di­ne ra­da kao stju­ar­de­sa do­ži­vje­la i vi­dje­la to­li­ko to­ga da se ni­je ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je po­ka­ja­la što je iza­bra­la upra­vo taj po­ziv.
– Ono što sam vi­dje­la i do­ži­vje­la za ove dvi­je go­di­ne, po­čev od lju­de ko­je sam upo­zna­la, mje­sta ko­je sam po­sje­ti­la, pa do hra­ne ko­ju sam pro­ba­la ne­pro­cjen­lji­vo je. Ci­je­log ži­vo­ta sam ma­šta­la o Ni­ja­ga­ri­nim vo­do­pa­di­ma, o Ri­ju, Ba­li­ju, a oni su mi sa­da mje­seč­na de­sti­na­ci­ja! Imam pla­tu, di­van stan u ne­bo­de­ru, pla­ćen pre­voz, osi­gu­ra­nje, po­vla­sti­ce na sva­kom ćo­šku... Da sam osta­la u Cr­noj Go­ri, sum­njam da bih mo­gla sve ovo pri­u­šti­ti. Ali sr­ce, ipak, vu­če na­zad. I svi mi ka­žu da ću se iz­li­je­či­ti ako sa­mo do­đem na mje­sec da­na, da ću po­bje­ći gla­vom bez ob­zi­ra! Mo­žda u to­me ima isti­ne, ali ja ću se ipak vra­ti­ti. Ne znam ka­da, ali če­kaj­te me – po­ru­ču­je Bo­ja­na.
Do po­sla ko­ji je iza­bra­la sva­ka­ko ni­je bi­lo la­ko do­ći, ali Bo­ja­na je uspje­la – pri­ja­vom na Open Day ka­da je on pr­vi put or­ga­ni­zo­van u Cr­noj Go­ri.
– Bi­lo je do­volj­no do­ni­je­ti CV, na osno­vu ko­jeg se pra­vi pr­va se­lek­ci­ja. Svim oni­ma ko­ji su želj­ni pu­to­va­nja kao što sam ja bi­la ili ko­ji­ma je ži­vot­ni cilj da vi­de svi­jet – od sr­ca pre­po­ru­ču­jem da to za­i­sta i po­ku­ša­ju. Is­ku­stvo je ne­pro­cje­nji­vo, a i uvi­jek se mo­žeš vra­ti­ti ku­ći – ka­že Bo­ja­na.
Još je­dan Nik­ši­ća­nin se u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom upu­tio u ino­stran­stvo – i do­bro mu ide. U pi­ta­nju je Ste­fan Jo­ko­vić ko­ji ra­di i Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma. Ka­že da ni­jed­na od­lu­ka o od­la­sku i na­pu­šta­nju ze­mlje u ko­joj si od­ra­stao ni­je la­ka, pa ta­ko ni je bi­la ni nje­go­va.
– Svje­stan či­nje­ni­ce da Cr­na Go­ra ne mo­že da mi pru­ži ono za čim sam žu­dio, od­lu­čio sam, te­ška sr­ca, da je na­pu­stim. Iako u po­čet­ku ni­je iz­gle­da­lo ta­ko, is­po­sta­vi­lo se da je to bi­la sjaj­na od­lu­ka, u pra­vom mo­men­tu. Od­la­zak za Ame­ri­ku je usli­je­dio na­kon pri­hva­će­ne po­nu­de za po­sao u stru­ci ko­ji sam već oba­vljao u Cr­noj Go­ri za pro­sječ­nu pla­tu. Ra­dim kao re­cep­ci­o­ner u ho­te­lu „Ra­dis­son” ko­ji je sja­jan, pun iza­zo­va i mo­guć­no­sti za na­pre­dak. Iako fi­nan­si­je ni­je­su je­di­no što me je opre­di­je­li­lo da ra­dim ovaj po­sao, mo­ram re­ći da je to va­žan seg­ment. Po­sao je pla­ćen mno­go bo­lje ne­go bi­lo gdje u Cr­noj Go­ri i li­jep je osje­ćaj da ste na­gra­đe­ni za svoj rad – pri­ča Ste­van.
Ka­že da je ži­vot u Ame­ri­ci dru­ga­či­ji, po­čev­ši od tran­spor­ta, sti­la ži­vlje­nja, na­či­na raz­mi­šlja­nja, hra­ne...
– Kao da ste na dru­goj pla­ne­ti... Ali ne po­sto­ji pla­ne­ta na ko­joj se ne bi­ste adap­ti­ra­li po­sli­je dva mje­se­ca – uvje­ra­va naš sa­go­vor­nik.
Pri­sje­ća se da ni po­sao na star­tu ni­je bio lak.
– Za­htjev­ni me­na­dže­ri, još za­htjev­ni­ji go­sti. Ipak, mla­di lju­di to mo­ra­ju da shva­te kao iza­zov, a ne kao po­te­ško­ću. Je­di­no ta­ko mo­gu da na­pre­du­ju i da se usa­vr­še. Za se­dam mje­se­ci ko­li­ko ra­dim ovaj po­sao i ko­li­ko bo­ra­vim u Ame­ri­ci, ni­je­sam na­šao ni­jed­nu lo­šu stra­nu, osim, sva­ka­ko da u po­je­di­nim tre­nu­ci­ma ima­te enorm­nu že­lju da za­gr­li­te ne­kog svog. Ni­je­sam ne­ko ko vo­li da pla­ni­ra stva­ri. Tre­ba­lo bi da po­sje­tim Cr­nu Go­ru sre­di­nom sle­de­će go­di­ne i pro­ve­dem ne­ko vri­je­me sa po­ro­di­com i pri­ja­te­lji­ma. Ono što si­gur­no mo­gu da tvr­dim je­ste da ću na­sta­vi­ti da se usa­vr­ša­vam na sva­kom ži­vot­nom po­lju, a to mi je u ve­li­koj mje­ri ov­dje omo­gu­će­no – ka­že Jo­ko­vić.
U obe­ća­nu ze­mlju – Ame­ri­ku oti­šao je i Ro­ža­jac Alen Da­cić, gdje je pr­vo ži­vio i ra­dio u Nju­jor­ku, a sa­da je u Los An­đe­le­su.
– U vri­je­me ka­da sam upao u svo­je­vr­snu mo­no­to­ni­ju i ka­da i po­red svih na­po­ra i že­lje da pro­na­đem ne­ku svi­je­tlu tač­ku u bli­skoj bu­duć­no­sti u mo­joj ze­mlji u to­me ni­je­sam uspio, od­lu­čio sam da pro­mi­je­nim ži­vot i po­čeo da tra­gam za bo­ljim pri­li­ka­ma ne­gdje dru­go. Igrom slu­ča­ja to je bi­la Ame­ri­ka. Do­šao sam u Nju­jo­rk sa na­mje­rom da „oži­vim” sve one pri­če o „ame­rič­kom snu” ko­je su nam na­met­nu­te i ko­je sam ne­ri­jet­ko sam sa so­bom, u ma­šti, pro­ži­vlja­vao i ži­vio. Iako sam vi­so­ko­ško­lac, ar­hi­tek­ta po po­zi­vu, po­čeo sam da ra­dim po­slo­ve ko­je do ta­da ni­kad ni­je­sam ra­dio. Bio sam či­stač i po­moć­nik na gra­di­li­štu. Zna­nje i is­ku­stvo ko­je sam ste­kao pri­je do­la­ska u Ame­ri­ku i is­ku­stvo ko­je oku­sio ta­mo omo­gu­ći­li su mi da br­zo na­pre­du­jem i po­sta­nem je­dan od glav­nih su­per­vi­zo­ra na gra­di­li­štu – ka­že Da­cić za „Dan”.
Ubr­zo je do­bio po­nu­du za po­sao u Los An­đe­le­su, na dru­gom kra­ju ze­mlje, gde je i da­nas. U me­đu­vre­me­nu se ože­nio i do­bio kćer­ki­cu, ta­ko da po­la­ko is­pu­nja­va sve svo­je sno­ve.
M. SE­KU­LO­VIĆ


U Ame­ri­ci do­bi­la sve što ni­je u svo­joj ze­mlji

Moj­kov­čan­ka Ma­ri­ja Bo­ga­vac još ni­je po­če­la da ra­di u ino­stran­stvu, tre­nut­no stu­di­ra, ba­vi se atle­ti­kom i, ka­ko ka­že, ba­ca ko­plje za ži­vot. Tre­ća je go­di­na na Uni­ver­zi­te­tu Vir­dži­ni­ja – Od­sjek špan­ski je­zik i Glo­bal­ni bi­znis i kul­tu­ra, sa tim da će ima­ti dvi­je di­plo­me ka­da di­plo­mi­ra 2019. go­di­ne.
– Na po­mi­sao da odem iz Cr­ne Go­re na­tje­ra­li su me uslo­vi i mo­je ne­za­do­volj­stvo nji­ma. Ve­ći­na lju­di i ne zna da se u Moj­kov­cu ra­đa­ju iz­van­red­ni, pri­je sve­ga sport­ski ta­len­ti, ali baš za ko­plje ne­ma uslo­va ni za osno­vu – sta­zu za tr­ča­nje. U klu­bu „Ta­ra” po­sti­gla sam pri­lič­no do­bre re­zul­ta­te za­hva­lju­ju­ći mom men­to­ru i tre­ne­ru Mar­ku Ri­sti­ću. Na­kon što sam se od­se­li­la iz Cr­ne Go­re naj­ve­ću za­hval­nost du­gu­jem mom sa­da­šnjem tre­ne­ru Mar­ti­nu Ma­ri­ću, tre­ne­ru na Uni­ver­zi­te­tu Vir­dži­ni­ja. Dva pu­ta Olim­pi­jac i član re­pre­zen­ta­ci­je Hr­vat­ske, po­mo­gao mi je da ostva­rim svoj cilj, a to je da do­bi­jem pu­nu ško­la­ri­nu na jed­nom od naj­bo­ljih uni­ver­zi­te­ta u Ame­ri­ci. Ni­je bi­lo la­ko... Do­šla sam u Ame­ri­ku sa po­vri­je­đe­nim lak­tom zbog če­ga ni­je­sam bi­la u mo­guć­no­sti da ostva­rim još bo­lje re­zul­ta­te. Rup­tu­ru UCL, ili te­ni­skog lak­ta sam ima­la tri go­di­ne, ni­je­sam do­bi­la ni­ka­kvu te­ra­pi­ju ni­ti ade­kvat­nu po­moć da bi se to za­li­je­či­lo u Cr­noj Go­ri. Po­sled­nje dvi­je go­di­ne na ja­ča­nju sam ra­di­la sa spe­ci­jal­nim dok­to­ri­ma i te­ra­pe­u­ti­ma, a ove go­di­ne sam ima­la ope­ra­ci­ju i tre­nut­no ra­di na pla­nu za sle­de­ću se­zo­nu. Pla­ni­ra­mo da se vra­tim što ja­ča i bo­lja, a re­zul­ta­ti će po­ka­za­ti sav moj trud i rad – pri­ča bu­du­ća olim­pij­ka Ma­ri­ja.
U Ame­ri­ci ima sve što joj tre­ba, od ade­kvat­ne me­di­cin­ske po­mo­ći, do fan­ta­stič­nih pro­sto­ri­ja za tre­ning i opo­ra­vak.