Sa­zvuč­je vi­o­lon­če­la i kla­vi­ra u in­ter­pre­ta­ci­ji jed­nog od naj­sjaj­ni­jih umjet­ni­ka mo­der­ne ru­ske mu­zič­ke sce­ne, Alek­san­dra Ru­di­na, bio je po­sla­sti­ca za sve ko­ji su si­noć pri­su­stvo­va­li nje­go­vom kon­cer­tu u Dvor­cu kra­lja Ni­ko­le u Ba­ru. Ovaj svjet­ski pri­znat vi­o­lon­če­li­sta, di­ri­gent i pi­ja­ni­sta na­stu­pio je u okvi­ru mu­zič­kog pro­gra­ma Ve­čer­nje sce­ne ju­bi­lar­nog Bar­skog lje­to­pi­sa. Dje­la Ba­ha, Šu­ma­na, Ko­da­li­ja i Bram­sa, ko­ja je svi­rao na vi­o­lon­če­lu, od­no­sno na kla­vi­ru, bi­la su umjet­ni­kov iz­bor za pu­bli­ku u Ba­ru. Uti­sak o nje­go­voj vir­tu­o­zno­sti i umi­je­ću, po­red pa­žlji­vo oda­bra­nog re­per­to­a­ra, po­ja­ča­la je i či­nje­ni­ca da je Ru­din dio pro­gra­ma iz­veo na kla­vi­ru, dio na vi­o­lon­če­lu. Na­kon kon­cer­ta, ob­ja­snio nam je na ko­ji je na­čin oda­brao re­per­to­ar i ka­ko je onaj na­mi­je­njen vi­o­lon­če­lu ko­mu­ni­ci­rao sa onim za kla­vir.
- Po­ne­kad svi­ram kon­cer­te ka­kav sam upri­li­čio ve­če­ras. Dje­la ko­ja sam oda­brao is­kom­bi­no­va­na su, či­ni mi se, ta­ko da se sla­žu. De­fi­ni­tiv­no po­sto­ji ne­ka ve­za iz­me­đu njih, pr­ven­stve­no iz­me­đu Šu­ma­na i Bram­sa na­rav­no, ma­da i Ko­da­li ima to­ga ka­rak­te­ri­stič­nog ma­đar­skog du­ha. Bah je bio ne­što či­me sam htio po­če­ti, dok sam Šu­ma­no­va dje­la svi­rao pr­vi put, a nje­ga i mno­go vo­lim. On je je­dan od mo­jih omi­lje­nih kom­po­zi­to­ra - ka­zao je Ru­din.
Ru­din je umjet­nik ko­ji bez­re­zer­vno uži­va u sva­kom po­je­di­nač­nom tak­tu ko­ji od­svi­ra i ko­me ni­je te­ško da se, ka­ko je ka­zao, sa­ži­vi sa mi­ste­ri­o­znim, div­nim i enig­ma­tič­nim svi­je­tom zvu­ko­va. Vje­ro­vat­no se tu mo­že i na­ći uzrok nje­go­ve sve­stra­no­sti, bu­du­ći da je i vi­o­lon­če­li­sta i pi­ja­ni­sta, ali i di­ri­gent, aran­žer i pro­fe­sor. U raz­go­vo­ru sa no­vi­na­ri­ma ot­krio je ka­ko on gle­da na svoj po­ziv i nje­go­vu ra­zno­vr­snost.
- Se­be sma­tram mu­zi­ča­rom. To na kom in­stru­men­tu svi­ram, kao i stva­ra­nje mu­zi­ke sa ve­li­kom gru­pom lju­di kao što je or­ke­star, za­pra­vo i ni­je to­li­ko va­žno. Na­rav­no, naj­vi­še obra­zo­va­nja ste­kao sam kao vi­o­lon­če­li­sta. Ni­ka­da ni­sam imao do­volj­no vre­me­na i za kla­vir, ali se po­ne­kad na­tje­ram da pri­pre­mim ne­što i za nje­ga. Ta­ko da su ova­kve kom­bi­na­ci­je ka­kvu ste vi­dje­li ve­če­ras za­i­sta ri­jet­ke, ali eto, po­ne­kad i to ura­dim. Ali, u su­šti­ni za me­ne je to isto, ne­ma pu­no raz­li­ke. Vi­o­lon­če­lo je­ste moj pr­vi iz­bor, ali ne mo­gu re­ći da mi je omi­lje­ni in­stru­ment. On je dio mo­je lič­no­sti, na nje­mu sam že­lio da svi­ram, ali ako mi ne­što dru­go do­bro ide, on­da pod­jed­na­ko uži­vam i u to­me- ob­ja­snio je Ru­din.
Pro­fe­sor je na Mo­skov­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu, a po­red to­ga dr­ži se­mi­na­re ši­rom svi­je­ta i sa­ra­đu­je sa stu­dent­skim or­ke­stri­ma kao di­ri­gent. Svo­jim stu­den­ti­ma uvi­jek pre­no­si jed­nu po­ru­ku o mu­zi­ci, nje­noj vri­jed­no­sti i lje­po­ti.
- Pro­fe­su­ru ne vi­dim kao naj­va­žni­ji dio svog ži­vo­ta i ka­ri­je­re. Ne­mam uop­šte ve­li­ke am­bi­ci­je kao pro­fe­sor. Ipak, ono što sma­tram da je naj­bit­ni­je re­ći stu­den­ti­ma je da mo­ra­ju po­ku­ša­ti da ra­zu­mi­ju mu­zi­ku, da uži­va­ju u njoj i omo­gu­će dru­gi­ma da uži­va­ju, a ne da mi­sle sa­mo o teh­ni­ci, tra­di­ci­ji, ono­me što su na­pi­sa­li nji­ho­vi pro­fe­so­ri, ili pro­fe­so­ri nji­ho­vih pro­fe­so­ra. Tre­ba uvi­jek sa­mi da po­ku­ša­ju da shva­te šta je na­pi­sa­no i če­mu je ri­ječ - ka­zao je Ru­din.
Mu­zič­ka ra­zno­vr­snost ko­ja omo­gu­ća­va Alek­san­dru Ru­di­nu da stva­ra u raz­li­či­tim mu­zič­kim sfe­ra­ma u kom­bi­na­ci­ji sa je­din­stve­nim umjet­nič­kim in­te­gri­te­tom či­ni da se iz­dva­ja me­đu svo­jim naj­zna­čaj­ni­jim sa­vre­me­ni­ci.D.S.


Do­kle po­gled se­že

Pro­duk­ci­ja Kra­ljev­skog po­zo­ri­šta „Zet­ski dom”, pred­sta­va „Do­kle po­gled se­že”, ko­ju je re­ži­rao Ar­pad Ši­ling bi­će od­i­gra­na na Bar­skom lje­to­pi­su ve­če­ras u Sta­rom Ba­ru, sa po­čet­kom u 21.30 ča­so­va. U pred­sta­vi, za ko­ju je dra­ma­tur­gi­ju ura­dio Ben­ce Bi­ro, igra­ju: Var­ja Đu­kić, De­jan Đo­no­vić, Alek­san­dar Ga­vra­nić, Sr­đan Gra­ho­vac, Du­šan Ko­va­če­vić, Je­le­na Si­mić, Zo­ran Vu­jo­vić i Na­da Vuk­če­vić.