Pro­sla­vlje­ni vi­o­li­ni­sta Ne­ma­nja Ra­du­lo­vić, je­dan od eks­klu­ziv­nih umjet­ni­ka iz­da­vač­ke ku­će „Doj­če Gra­mo­fon”, i ove go­di­ne svo­jim na­stu­pi­ma po­dr­žao je Ko­to­rArt. An­sambl „Đa­vo­lji tri­le­ri”, či­ji je osni­vač i vo­de­ći član, za ovu emi­nent­nu dis­ko­graf­sku ku­ću sni­mio je al­bu­me „Fi­ce Se­a­sons”, „Pa­ga­ni­ni Fan­tasy”, „Jo­ur­ney East” i „Bach”. „Tri­le­ri” su re­dov­ni uče­sni­ci fe­sti­va­la Vi­o­lin sur le Sa­ble Rhe­in­gau Mu­sik Fe­sti­val, Re­ims Fla­ne­ri­es, Ohrid­sko le­to, Ku­sten­dorf. Omi­lje­ni su go­sti na ko­tor­skoj sce­ni, gdje su mu­zič­kim sla­do­ku­sci­ma za 16. iz­da­nje Ko­to­rAr­ta pri­re­di­li ča­rob­no „pu­to­va­nje” kroz kla­sič­nu mu­zi­ku, ope­ru, ba­let, film­sku i tra­di­ci­o­nal­nu mu­zi­ku, naj­no­vi­ji pro­gram ko­ji su iz­vo­di­li i pri­je dva mje­se­ca na azij­skoj tur­ne­ji. Za naš list Ne­ma­nja ot­kri­va za­što je pri­ja­telj­stvo va­žno u mu­zič­kom stva­ra­la­štvu i za­što se ne osje­ća kao „zvi­je­zda”.
● Za­jed­nič­ke emo­ci­je, bli­skost, ra­zu­mi­je­va­nje isi­ja­va­ju iz­me­đu Vas i čla­no­va an­sam­bla „Đa­vo­lji tri­le­ri”. Ko­li­ko je za umjet­nost va­žno to di­je­lje­nje ra­do­sti mu­zi­ci­ra­nja?
- To je moj ži­vot, ne­što što mi je naj­vr­jed­ni­je. Evo 12 go­di­na na­stu­pa­mo, a ve­če­ras kao da smo pr­vi put za­jed­no svi­ra­li. Mi to­li­ko uži­va­mo da bu­de­mo za­jed­no i da pro­vo­di­mo vri­je­me za­jed­no, još ka­da mo­že­mo i da svi­ra­mo, za­i­sta ni­šta ljep­še.
● Ni­je vam stra­no da za­jed­no svi­ra­te ni u me­trou, na že­lje­znič­koj sta­ni­ci, klu­bo­vi­ma?
- Ne, jer mu­zi­ka tre­ba da „pu­tu­je”. I Ko­tor je pre­pun ta­kvih am­bi­je­na­ta, baš smo gle­da­li, na sva­kih 50 me­ta­ra po jed­no div­no mje­sto za mu­zi­ci­ra­nje.
● Na Ko­to­rAr­tu ste na­stu­pi­li u pro­gra­mu „Ro­man i pri­ja­te­lji”. Ko­li­ko su pri­ja­te­lji va­žni u ži­vo­tu, s ob­zi­rom da ste sa pri­ja­te­lji­ma „Tri­le­ri­ma” ve­li­ko­du­šno po­dr­ža­li pri­ja­te­lje - po­sle­ni­ke Ko­to­rAr­ta, u go­di­ni ko­ja je za njih bi­la ve­li­ki iza­zov?
- Pri­ja­te­lji su mno­go bit­ni u ži­vo­tu, za­to što su oni tu i kad vam ide do­bro i kad vam je te­ško i ka­da ima­te ima­te ne­ko­ga s kim mo­že­te da po­di­je­li­te to, ni­šta ljep­še i vred­ni­je. Sa­svim je nor­mal­na ta po­dr­ška, jer u Ko­to­rAr­tu su mno­gim mla­dim umjet­ni­ci­ma pru­ži­li šan­su da svi­ra­ju pr­vi put, po­dr­ža­li mno­ge umjet­ni­ke, ta­ko da je to ap­so­lut­no nor­mal­no da bu­de­mo tu jed­ni za dru­ge. Sre­ćan sam što smo vi­o­lon­če­li­sta Dra­gan Đor­đe­vić (ta­ko­đe moj pri­ja­telj i član mog an­sam­bla Do­u­ble Sens), Ol­ga Sit­ko­vet­ski, kla­vir i ja za­jed­no iz­ve­li Ele­gič­ni trio u g-mo­lu, br.1 Ser­ge­ja Rah­ma­nji­no­va u kon­cer­tu ko­ji je osmi­slio moj pri­ja­telj Ro­man Si­mo­vić.
● Ka­ko je bi­lo na tur­ne­ji u Azi­ji?
- Bi­lo je li­je­po. Mje­sec i po da­na smo bi­li ta­mo, a sa an­sam­blom „Đa­vo­lji tri­le­ri” po­sljed­nje dvi­je ne­dje­lje, pri­je to­ga sam svi­rao ne­ki dru­gi pro­gram i bi­lo je div­no vi­dje­ti da su to­li­ko raz­li­či­te sve te ze­mlje, upo­zna­ti nji­ho­vu ku­lu­tru je stvar­no ve­li­ko is­ku­stvo i bo­gat­stvo.
● Ku­da po­sli­je Ko­to­rAr­ta?
- Po­sli­je Ko­to­rAr­ta idem na mi­ni tur­ne­ju ka­mer­ne mu­zi­ke, tu sam u ne­koj pot­pu­no dru­ga­či­joj ulo­zi. Svi­ra­ću sa se­stra­ma Mi­lo­še­vić, Ti­ja­nom i Kse­ni­jom, isto sa nji­ho­vim bra­tom Mi­la­nom, ko­ji je kla­ri­ne­ti­sta, ka­mer­nu mu­zi­ku - Mo­car­tov Kvin­tet i Ha­ča­tu­ri­ja­nov Trio, ima­će­mo ne­ko­li­ko kon­ce­ra­ta u re­gi­o­nu, ra­du­jem se mno­go to­me.
● Pu­tu­je­te li u rod­ni Niš? Ho­će­te li ta­mo na­stu­pa­ti?
- Ni­sam bio odav­no i mno­go mi je žao. Naj­vje­ro­vat­ni­je ću da odem za pet, šest mje­se­ci, pred kraj go­di­ne, ali ne­ću na­stu­pa­ti, vi­še pri­vat­no, da vi­dim po­ro­di­cu.
M.D.Po­po­vić

Da di­je­li­mo lju­bav
● Da li Vam pri­ja po­pu­lar­nost?
- Ne znam šta da vam od­go­vo­rim – i pri­ja i ne, ali se­be ne vi­dim kao ne­ko­ga ko je „po­pu­la­ran”. Za­do­vo­ljan sam svo­jim ži­vo­tom, bio to pro­fe­si­o­nal­ni ili pri­vat­ni ži­vot, ja sam za­i­sta za­do­vo­ljan i sva­ki put se tru­dim, čak i kad je ne­što te­ško, da uvi­jek vi­dim ljep­šu stra­nu u tom tre­nut­ku. Na­rav­no da mi mno­go pri­ja­ju su­sre­ti sa lju­di­ma na­kon kon­cer­ta, obo­ža­vam da vi­dim lju­de ko­je sam već upo­zna­vao na kon­cer­ti­ma, i ko­ji me pra­te od sa­mih po­če­ta­ka i da upo­zna­jem no­va li­ca, kao ve­če­ras, lju­de ko­je ni­kad pri­je ni­sam vi­dio, ta­ko da mi je baš dra­go. Ali, ne osje­ćam se kao „zvi­je­zda”, imam no­ge, ho­dam kao svi dru­gi, no­sim ko­fer, no­sim svoj in­stru­ment, ra­dim isto sve što i dru­gi ra­de, sa­mo mi je mo­žda, dru­ga­či­ja ulo­ga u ži­vo­tu od ne­ko­ga ko se, re­ci­mo, kao vi, ba­vi no­vi­nar­stvom - svi smo raz­li­či­ti, ali na­sto­ji­mo da iza to­ga bu­de­mo što bo­lji, što uspje­šni­ji, da di­je­li­mo lju­bav i to je to.