-Autor: Nadežda Milenković
Nasuprot nazivu – nema ničeg narodskog u populizmu. I nema ničeg odvratnijeg za jednog populistu od baš tog istog naroda. Dobro, pretjerujem, odvratniji su mu oni koji ne pripadaju tom narodu ili pripadaju, ali po nekim karakteristikama (religija, seksualnost, siromaštvo, tamnoputost…) odudaraju od većine.
S druge strane, nije tačno ni da populisti mrze elitu. Naprotiv, oni su iz dna svoje sitne duše i svim svojim otrovnim srcem za elitizam. Oni samo mrze što oni nisu elita. I sve će učiniti da to postanu – učlaniće sami sebe u Klub književnika, dodijeliće sebi nagradu za najbolju neobjavljenu knjigu ili za nemjerljivi (vaistinu nemjerljiv) doprinos kulturi, zakitiće se kupljenim diplomama i ukradenim doktoratima, ukrasiće se počasnim titulama, plaketama, crkvenim ordenjem…
Naravno, voljeli bi oni da ne moraju ni toliko da se trude nego da ih narod sam od sebe proglasi za elitu baš takve kakvi jesu. Pa da se njihov uspjeh iz osnovne škole uvaži kao fakultetska diploma, a njihov rad „Kako sam proveo zimski raspust“ uvrsti u književnost. Da se njihovo šibicarsko poslovanje proglasi za genijalan ekonomski učinak. Da se njihovo podrigivanje za trpezom podvede pod bonton, da se njihov prdež smatra kurtoaznim pozdravom, da njihovo opsesivno namještanje reproduktivnog aparata na javnom mjestu postane kulturni model.
Ali, pošto svijet ipak nije otišao baš toliko dođavola, moraju da pristanu na kompromis. Ne, neće se pomučiti da se približe eliti svojim znanjem, zasluženim zvanjem, manirima, retorikom, stavovima… nego će sve učiniti da elitu približe sebi. I blatu u kojem se valjaju.
Problem je što zbog izbornog sistema moraju da rade i ono što mnogo manje vole od izrugivanja onima koji imaju školu, talenat, zvanje i znanje. Moraju da se dodvoravaju onima koje još i više preziru – narodu. I to je paradoks ili možda samo kosmička pravda – oni koji se gade naroda i koji će učiniti sve da se od tog naroda izdvoje i postanu makar samo poslovna elita, moraju da se tom narodu dodvoravaju. Samo riječima, doduše, ne i postupcima. Riječima koje ništa ne koštaju onog ko ih izgovara ali obično mnogo koštaju one koji nisu pripadnici tog naroda ili su politička, religijska ili bilo koja druga manjina. Jer od „vi ste najbolji narod koji postoji“ do „ajde da umlatimo sve koji nisu mi“ je kratak put. No, ni između „ja mogu kako hoću“ i „kako to nisam više na vlasti“ nije dugačak put, kao što je
Tramp upravo utvrdio. Pa nek’ ide redom.
Peščanik.net
Komentari
Komentari se objavljuju sa zadr¹kom.
Zabranjen je govor mr¾nje, psovanje, vrijedjanje i klevetanje. Nedozvoljen sadr¾aj neæe biti objavljen.
Prijavite neprikladan komentar na¹em
MODERATORU.
Ukoliko smatrate da se u ovom èlanku kr¹i Kodeks novinara, prijavite na¹em
Ombudsmanu.
)){kind=small}
