- Piše: Milutin Mićović

Ne bih danas o političarima, mada se neću zareći. Preći stranicu papira, dug je put i pun iskušenja. Posebno meni, jer nikad ne znam šta ću napisati. Ako ne iznenadim sebe i na toj stranici papira, ne držim da sam išta napisao.

Rekoh, da sam počinuo otkad mi moji prijatelji i sagovornici, pa i oni slučajni, pišu tekstove. Ja sam tu u ulozi nekog urednika. A hvala bogu ima dosta onih koji hoće da mi saopšte (tako oni misle) – nešto važno. Danas je na ulicama i kafanama živo, iako je korona režim. Mnogi ovaj korona režim stvarno prihvataju kao neki režim, a mnogi ne. Jedan mi kaže – ovi koji se striktno pridržavaju naredaba korona režima podanici su bivšeg režima. Oni drže masku na usta, ali zato nose isprane uši. Čuju kad se ptica na drvetu nasmije. Ja se držim kao da te opaske ne čujem, ali čujem. I sad još ne znam hoće li slučajni prolaznik i uzgredni komentator doznati da ja te njegove misli ne samo zapisujem, nego i objavljujem. Čitaoci, mislim, znaju tekstove koje objavljujem, u stvari ja ih samo sabiram i potpisujem kao urednik.

Obećao sam da su moguća iznenađenja u ovom tekstu. Za početak, sjetih se jednog epigrama iz jednog banjskog sela. Janko tražio Marku konja da vrše šenicu, a Marko kaže Janku: Ja ti ne mogu dati konja do Mostara naobdan.

– Neću u Mostar, nego da vršem šenicu na guvnu.

– Kad to ispružiš, više je nego do Mostara – kaže Marko.

Ali konj kad u guvnu trči ukrg nešto radi. A čovjek kad ide ukrug najčešće ništa ne uradi. No još gore, onaj koji se vrti ukrug, ne može da vidi da li se i oni koji prolaze mimo vrte ukrug.

I sad vidim da ću ispuniti obećanje s početka teksta, i preći na politiku i političare. Dosta sam izdržao. Više od pola stranice. A vikend je. I već popodne. Što se uradilo, uradilo se. Čim sam zapisao tu riječ – krug, odmah kao da političari stadoše oko mene. Možda hoće da me razapnu, ne znam, možda hoće da čuju šta kažem. Elem, da li naši političari idu ukrug i mlate praznu slamu? Zapodijeva moj sagovornik, koji ne može bez ovih tema, više no može li bez hljeba.

Idu ukrug, ako oči pomažu. Idu ukrug i pričom i djelom, ako ja išta razumijem. A čujem ne samo ono što mi je milo čuti, nego i ono što nije. A od toga boli duša.

Prvi put čujem i vidim političara, ovog mandatara Krivokapića koji je pametan, a ne pravi se važan – to je rijetkost među Crnogorcima. Narodan, nekako patrijarhalan, a savremen i učen. Kršteno priča i sjedi, i nema u tome nikakvoga teatra, kao kod ovih naših teatralnih Srba. Bogomi je isto ko jagnje među vukovima. Ali, kad se nađe jagnje, može biti jače od onakvih vukova, dodade.

Slušam ga i prebacujem mu u mislima: ne možeš ti što se nećeš dovatiti politike. Ma kakva politika, kažem sebi, u isti momenat, ovo je snimanje duša. Pa i duše našega nesretnog i sretnog naroda. Ovo može biti jedan početak. Jedna nova priča, koja će malo spustiti na zemlju i grlato srbovanje i otrovano crnogorčenje.

Vrijeme je da se vidi – ko je godinama mlatio praznu slamu, ko na guvno donosio pšenicu. Ali, nije da se ne bojim nevremena i zlovremena. Trebalo bi što prije odvojiti zrno od kukolja, dodaje mi jedan, koji samo sluša i gleda kako ništa ne radimo, no pričamo. Pa nedjelja je – neko je dodao.

(Autor je književnik)

---