Piše: Milutin Mićović
Nešto ne bih ništa. Ne bih ništa ovog puta pisao. Ako mi se ne otme što. Ima i takva situacija: ti ne bi, a ono bi. Ti nećeš, a nešto iz tebe hoće. Sve drugo i nekako može čovjek kontrolisati, ali pisanje ne. Ako ne izleti nešto što nijesi mislio, i nikako očekivao, ne valja pisanje. Pisanje (dobrih) tekstova stoji na nekoj nekontrolisanoj kontroli, ili na kontroli koju je nemoguće kontrolisati. Elem, melem! Žao mi je ove naše jadne političare. Žao mi je kad ih bijem. Žao mi je i kad ih ne bijem. Žao mi je kad vidim da ništa pod bog jaki ne znaju. Žao mi je i prežaliti ne mogu kad vidim šta nam od Crne Gore rade. U kakvu je jamu obaraju. Sve stvarajući je po mjeri svog neuma. Kad presiti čovjek, zaspi mu biće. Nijesu oni samo presitili, nego se i nakusali zle hrane. I onda ta zla hrana zapovijeda šta da rade. Kojim mukama da muče one koje još mogu da muče. To je i neka njihova mjera uživanja u vlasti. Koliko mogu druge da muče, toliko se osjećaju moćni. Razlika između životinje i čovjeka po ovome pitanju nije mala. Životinja to radi trenutno, kad joj druga, manja, stane na put. Prođe to, i nju prođe to. A čovjek ne. On uživa u obezbjeđenju uslova da svoje podanike muči. Ima u tome neko otrovno naslaždenije. To je kod nas na Balkanu malo spontanije nego u oprobanim zapadnim procedurama. Ovdje ima poklik: Ako nećete kako vam ja kažem, nećete ni vazduha dobiti nego na slamku. Istinski patriotizam je da volite Crnu Goru i kad vas ona ponižava i mrzi. Budite crnogorski heroji, pa je volite i kad vas ona ponižava, bez ljeba ostavlja, i jedva čeka da umrete, ili negdje da nestanete. Nijeste dostojni novocrnogorskog imena ako nijeste spremni na te složenije odnose. Nemojte misliti da mi volimo ove prema kojima javno pokazujemo pažnju i poštovanje. Nemojte da budete sigurni u ono što vidite. Oslonite se na nevidljivo. Tako vas i vaša crkva uči. Pa ona vam je milija od države koju još imate. Vi biste radije ostali bez vaše države, nego bez vaše crkve. E, naučićemo vas malo na drukčiju ljubav. Moramo vam malo popraviti um, mnogo ste nam mračni. Ko više voli crkvu koju ne vidi (suština crkve je nevidljiva), od države koja vam bode oči, onda mi moramo da poradimo na njemu. Da odlijemo, gdje je prepunano, da postrižemo gdje je predugačko. I u staroj Crnoj Gori, tako su radili sultani i njihovi izaslanici, dovodeći u red Crnogorce. Čitajte malo bolje taj vaš „Gorski vijenac”. Vi samo pamtite ono što vam se sviđa. Ali vrijeme je da mi vama protumačimo „Gorski vijenac”, kao što smo protumačili Njegoševu crkvu na Lovćenu. Pa i Njegoš je slikao idealiste i realiste. Pa vječiti idealista je taj vaš vladika Danilo, koji ne zna šta će ni kako će. Koji Boga pita šta da radi, jer sam ne može ništa da preduzme. Zato je naš današnji vladar sušta suprotnost vladici Danilu. On ne misli, on djela. Ne zamara se mišljenjem, ima program i njegove procedure. Boga ne zarezuje, više nego da ga nema. On zna, ako Boga ima, on ne bi mogao više da bude od konobara u „Hiltonu”. Šta će mu Bog, da mu kvari poslove?! Držao se što dalje od Boga da bi više posla uradio. Pa mislite da bi mogao ovako da isprevrće Crnu Goru da Boga nije odgurnuo od sebe?! Imaš gdje, što moraš ovdje, kaže mu. Ako moraš da navratiš, eto ti Amfilohija i Joanikija, pa se ispričajte na Episkopskom savjetu, utvrđujte CG u srednjem vijeku i na nebesima. Siti se isplačite i ispričajte, mi moramo od Crne Gore da napravimo nešto što nije nikad bila. Pa makar i svi Petrovići zbog toga platili. Moramo ih dovesti na evroatlantsku mjeru, da ne siju megalomaniju po crnogorskim brdima. E, ludila nam je preko glave!

(Autor je književnik)

---

”Žao mi je i prežaliti ne mogu kad vidim šta nam od Crne Gore rade. U kakvu je jamu obaraju. Sve stvarajući je po mjeri svog neuma