-Piše: Milisav S. Popović

Pažljivo je slušala direktorov uvod. Tek što su se upoznali (nema ni pet dana), a već je dvaput morala da dolazi na razgovor. Pribojavala se da će ovo, možda, biti i poslednji put. Kancelarija je mirisala na žvake, iz svakog ugla je virio paketić... neki sa slatkišima, drugi sa igračkama. Stvari koje su, najvjerovatnije, preostale od Nove godine. Jedan od najboljih vrtića je zbilja djelovao kao da je iz mašte. I tete koje su sastanku prisustvovale izgledale su kao dobre vile u plavkastim kombinezonima.

Šteta što je baš u bajci, zajedno sa njima, prolazila kroz noćnu moru obdaništa.

Slušala ga je i slušala, pa je red došao na nju:

– Razumijem vas, ali... – spusti glas, kao da ne želi da drugi čuju –... ali, on je proveo skoro pola godine kod babe i djeda na selu. Malo je, ako mogu reći, prihvatio određeno ponašanje... To je ta dob... kada se, valjda, preslikaju maniri...

– Gospođo... – direktor se trudio da izgleda što normalnije, mada mu se čuperak na glavi ukočio od stresa. –...Nadam se da shvatate da je ovo za nas bila paklena sedmica. Naš vrtić prosto nije pripremljen za Vašeg sina. Nije problem, kako ste ranije napomenuli, što voli da jede hljeb uz kačamak... on od prvog dana sve pretumbava. Čak tjera djecu da liježu po dvorištu. Već su počele da kruže fotografije na kojima se vidi kako klinci potrbuške leže na livadi i uporno čekaju da im sunce izvuče reumu.

– A da popričate opet sa njim? Mislim da će Vas poslušati. Krupan ste muškarac, od autoriteta.

– Zove me Žuža, gospođo. Juče je ušao kancelariju i počeo da viče koliko ga grlo nosi: „Žuža! Dođi ovamo odma! Tanasiju su okinuli muricu, piški na dupe”.

– Pa, dobro, to su dječaci...

– Tanasije je djevojčica, gospođo... i zove se Anastasija. I jedva smo umirili preneraženo dijete. Dva sata je vrištala da joj se murica prišije nazad.

U razgovor se uključi krupna vaspitačica:

– Mene je prije dva dana pitao „kad se bliznim”, a od koleginice je zahtijevao da sazna „okle vrtić nabavlja vareniku”. Malog Veljka, iz srednje grupe, ubijedio je da nešto sa njim nije u redu čim još nema ciklus.

– Jeste... – umiješa se druga, mlađa –... i konstantno mene i koleginice pita iz kog smo sela, i šta imamo od stoke.

Gledala ih je raširenih kapaka.

– Gospođo... u srijedu nam je dolazila inspekcija, nakon što su završili obilazak, rekli su da ćemo dobiti ukor kao institucija, prvi put za mojih dvadeset godina rada... ukor...

– Zbog čega, pobogu?

– Zato što je Vaš sin imao izlaganje šta raditi kad se june nadima. I kako se probija kulja da ne pukne...

– Ko da ne pukne?

– June, valjda. Otkud znam. Što mene pitate?

– Pa šta se desilo sa inspekcijom?

– Otišli su ljuti! Sa naznakom da učimo djecu pogrešnim stvarima. A mala Anastasija je povraćala kad joj je pojasnio šta je kulja.

– O bože!

– I to nije sve... u jednom trenutku je odlučio da ih časti onim „što njegov ćića najviše voli” – skinuo je gaće, i počeo da juri za predstavnicima ministarstva da im da rakije.

– I to, opet – udahnu – nije sve. Svaki dan traži da mu se čitaju umrlice iz novina... Pa smo i to morali da uradimo u početku... Onda bi on zapamtio i odlazio po učionica i govorio djeci sa istim prezimenima da im je umro neko iz familije i da odmah idu na pokajanje.

– Ne mogu da vjerujem!

– Znate li kakva vriska nastane. Za nekoliko njih smo morali da zovemo roditelje... a troje petogodišnjaka je grcalo da ih vode na saučešće, jer „imaju obavezu”.

– Malog Filipa je naučio kako se muze koza – dodade ona punačka.

– Otkud vam koza?

– Niotkud, gospođo. Učili su na psu naše kuvarice... na koker španijelu. Nema ga već dva dana, od prve muže.

– Kako neko, pobogu, može da muze psa?

– Opet Vi... što to pitate mene? Taj divljak... oprostite... Vaš sin čini da ne spavamo od straha šta će smisliti narednog dana.

Neko pokuca na vrata... svi se jedanak trznuše i zamrznuše.

– Izvinjavam se što prekidam... – pomoliše se brci domara –... Ovaj, direktore, trebalo bi da neko dođe do ambulantice.
– Šta se desilo?

– Onaj mali... novi... glave ko u vočića... rekao blizankinjama Iskri i Tari, koje, uzgred, zove Ikra i Gara da ako ne skinu naočari da se nikad neće udati. To su uradile, i malo prije su jadne ušetale u žbun.

(Autor je književnik)

---