- Piše: Milutin Mićović

Zlobnica se zametnu iz dalekog Vuhana, mnogo jada po svijetu počini, i dođe u Nikšić da sramotno pogine, kaže mi prijatelj, pričajući mi o noćnim avanturama halapljive Korone. Svjetske vlasti su pokazale neku dijaboličnost prema toj zlosrećnoj koroni, koja se hrani najnježnijim tkivom ljudskih pluća. Zamisli tog monstruma? U kam udrilo! (Moj prijatelj često upotrebljava elementarni narodni jezik, bez toga mu ne ide. I, vidite – kad se ukomponuje s visokosofisticiranim diskursom, dobija pitkost, neku ozdravljujuću pogonsku silu. Možda se meni to tako čini, ali i ne čini, jer i ja nosim taj supstrat, istovremeno slatkog i oporog narodnog jezika, koji, kad srećno upadne u savremeni rečnik, popravlja cirkulaciju i opšte zdravlje. Ima onih koji se zgražavaju kad čuju elementarni frazeološki izraz, recimo: mrš tamo! Ako ćemo pravo i pošteno, samo se psu kaže: mrš, a da bi i čovjeku rekao: mrš, taj bi čovjek trebalo da bude – pas. A čovjek je često, kao što znate, više nego pas. Pas je zlato, kakav pas može biti čovjek. I već smo u složenoj priči, i teško je iz nje naći izlaz, a da budu na korist i pas i čovjek. Jer neki je čovjek „i pas i čovjek“, a neki je samo pas. I vidite koliko već zalazimo u gustu, atavističko-antropološku priču, skoro zaboravljajući da ovaj tekst ide za dnevne novine. I moram da se držim obaveze preme čitaocima dnevnih novina, pa iako ću ostati dužan i psu i čovjeku. Zato dozirano dopuštam provokaciju mog sagovornika, ali ga držim pod skenerom. Ako mi dosadi, ako u njemu vidim tankovinu, onu surutku ljudsku, i njemu ću reći: mrš tamo. Možda bi on i sam volio da mu kažem: mrš tamo, samo da me optuži da sam još u dubokom primitivizmu, i da me izvede na sud zbog „jezika mržnje“? Ali, šta ćemo ako „jezik mržnje“, može da bude i jezik pravde? Ako je jezik, jezik pravde, ne može mu naškoditi zlonamjerna optužba da je „jezik mržnje“. Po pravilu, oni koji ne mogu da vole u svakom će jeziku naći „jezik mržnje“, tako mi je jednom, sad se sjećam, rekla jedna neobično simpatična i mila djevojčica. Pa zar to nije normalno, pitam vas? Možda je neko izmislio kfalifikativ, „jezik mržnje“, jer im je jedino nepodnošljiv – jezik pravde? Jezik je jezik istine, ako je ima?! A ima je, iako je nema. Preciznije – ima je, iako mnogi misle (zajedno sa sudijom Šekarićem iz Nikšića) da je nema. A šta znaju mnogi, kažem ja mom sagovorniku? Za mnoga toboš mišljenja, za mnoga znanja, ja ti paru tursku ne bih dao. (Evo opet me vuče jezik u sopstveno korijenje. Ma ne samo u korijenje, nego u srednji vijek. Vidio sam kako moje savremenike nervira i sam pomen „srednjeg vijeka“. A ja mislim da bez srednjeg vijeka nema ni novog vijeka, nema čak ni budućeg vijeka. No, ajde ti kaži onom ko se ne skida sa interneta (ili ne izdire iz partijskopolicijske ćelije), kome, recimo, riječ korona odmah ulije životinjski strah – odmah ide da pere ruke, četka zube, pere noge, dezinfikuje se sofisticiranim sprejom do gole kože, oblači dezinfikovani veš, stavlja masku i naočare, rukavice, oblači mantil od najlona, zaključava se, i sjeda za kompjuterom, ulazeći u drugi svijet, kuda je nemoguće sresti ni čovjeka ni koronu, osim na fotografijama.

U ovakvoj situaciji u Crnoj nam Gori treba donijeti odluku da li su vladika Joanikije i narod Nikšića velikom litijom za dan Svetog Vasilija doprinijeli smrti korone, najviše pomoćnice vlasti u Crnoj Gori – te da li zbog toga treba kazniti i njega i narod, i sveštenstvo i djecu i roditelje, jer su prekršili državne mjere, po kojima, korona ostaje u životu, i drži u kolektivnom strahu narod, što je neophodan uslov da bi ova vlast, sudstvo i tužilaštvo, normalno funkcionisali – u korist Crne nam Gore?

E pa, sad mi reci, kaže mi sagovornik, je li imala Korona dovoljan razlog da potegne put od Vuhana do Boana, da bi crnogorsku vlast ovako nasankala samu na sebe?!

(Autor je književnik)

---