- Piše: Milutin Mićović

To što radim ludi ne bi radio. Ne bi na to ni pogledao. A pametni ne već. Da ti o tom ne govorim. O tome ne treba ni riječ. Ludila je svakom dosta. Sve poluđelo. Ako nije, hoće. Ko nije, moraće. Do na ljeto - i ko neće- hoće. Nije normalan ko ne poludi od svog života. Ludilo je odušak od mnogo crne pameti. Razumijem sve koji su poluđeli. Normalno je što su poluđeli. Dajem im vruću podršku. Nenormalno bi bilo da nijesu.
Pamet je teška, da te Bog sačuva od nje. Evo da je samo teška, pa bi se nekako mogla i podnijeti. Teško je, ali se i podnosi. Ali kad je još i dosadna, e to se ne može podnijeti. To je crnje od ikakvog ludila. Ludilo je ljepota božja. Teško je naći pamet koja nije i dosadna. Jednome sam rekao: nije dovoljno biti pametan. Ako nijesi malo lud, džaba si pametan. Bez ludosti pamet nije ukusna. Ogrči, a često i obljutavi pamet bez ludila.
Znam ljude koji su od pameti pobjegli u ćićero ludilo. Ako treba da živim s ovom pameti, u ovoj pameti- prije ću izabrati ćićero ludilo, govorio je jedan. U ludilu nema dosade. U ludilu sve ide samo od sebe. Ludilo samo sebe rekreira. Otvoriti izvore ludila, to je spas. To je olakšanje od tona mrtve pameti. Pod kojom crkava život od velike dosade. Od velikog besmisla.
Pogledaj samo ove koji misle da su pametni. Koje je zapalo da budu pametni, da sjede u Skupštini, u Vladi. Da uče Crnu Goru kuda će i kako će. Pogledajte ih sad. Poslije te njihove pametne nauke. Pa čovjek tu pamet ne bi sve da je na put nađe. Dosadni su i svojim ženema i svojoj djeci, a ne svom narodu. Njih više ni sopstvene žene i djeca očima ne mogu vidjeti. Toliko su se napametovali i prepametovali da ih više niko neće.Toliko su naplatili svoju pamet. To i više nijesu ljudi, nego plaćenici jedne besmislene priče. Koja se nadula od sebe same. Koja se više svakom popela na vr‘ vrdana vrca.
‚Ajde ti sad, ‚ajde. Ti da sad kažeš ko je pametan, ko nepametan. Taj je najnepametniji, ko ‚oće da mjeri ko je pametan, a ko nepametan. To je nepametna pamet, da ne može biti nepametnija. Spas bi joj bilo da poludi. I da se napije pića od koga će da oživi normalnim životom.
Jedino će se u ludilu svak‘ pokazati kakav je. Ništa dok čovjek ne poludi. Pa kaže sve kako je. Prosto izgrca svoju istinu. I svoju muku. Koja se nakupila pod toliko dosadne pameti.
Brzo se pamet iscrpi, a ludilo nikad. Sve što je više crne pameti, sve je više svijetlog ludila. Ludilo ključa pod tovarima mrtve pameti. Život se spasava ludilom ispod tovara crne pameti. Samo me čudi kako nije više ludaka, kad je ovako zajašala crna pamet na vrat.
Mora da ih ima više nego što se zna. I više nego što se misli. Možda bi u mnogima pametnima, kad se malo zagrebe ispod kore, pronašao ludake. Poludio bi čovjek ali odlaže. Treba još neke poslove da obavi. Ne može još na to da se odluči. Dlaka ga drži, da ne poludi, ali ne može tu dlaku da prekine. Ta mu dlaka drži cijelu konstrukciju života. Kako- tako, još drži. Dosta mu je svega, ali još ne može da raskine sa svim. Još ne može da prekine tu dlaku. Koja mu se uplela u mozak.
A moj sokole, a moj sokole, a bolj, bolj. A kroči, kroči. Pod ovom se pameti više ne može. Ova kapa pojede ovu glavu. Pod ovom kapom ne treba ti sopstvena pamet. Ni svoj život, bože sačuvaj. Pod ovom kapom nije zima, ali će proključati pakao. Ili će ova kapa proždrijeti ovu glavu.
Ima mnogo vrsta ludila, kao i pameti. Ali za jednim ludilom svaka duša čezne. Duša koja ima duboku čežnju. Čežnju koja je tako duboko zasađena u dušu da nikad ne vene. A ta je čežnja – ustati iz groba ove pameti - vrućim ludilom. Vrućim, prekrasnim ludilom. Ludilom iz koga griju sva sunca, podzemna i nadzemna. Ludilo koje je reklo zbogom ovoj pameti. Pod kojom se razmnožavaju sve bolesti, i sve smrti.
(Autor je književnik)