- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

U jed­nom raz­go­vo­ru pi­ta me, na kra­ju, moj pri­ja­telj Igor: „Prav­da, Čer­no­go­ria po­pa­da­et v tu­pik’’? Ka­žem ,,Bo­jus, no i na­de­us v ejo kam­ni“. A ka­da osta­vim is­cr­plju­ju­će raz­go­vo­re, on­da na­sta­vljam ova­ko:
Sa­mo ge­ni­jal­nost uz­bu­đu­je. Uz­bu­đu­je i umi­ru­je, isto­vre­me­no. Ni­je do­volj­no da nas ne­što sa­mo uz­bu­đu­je, ni, pre­u­zbu­đu­je. To­ga ima do­sta. I to­ga ne mo­že ni­kad bi­ti do­sta. Jer gdje je sa­mo uz­bu­đe­nje, bez te­me­lja, po­či­nje sa­mo u se­be da pro­pa­da. Kao što se sve uru­ša­va oko nas.
Ni­je do­bro ne po­me­nu­­ti Cr­nu Go­ru - ona po­sta­je cen­tral­na tač­ka, pa i kad raz­mi­šlja­mo o me­ta­fi­zič­kim pi­ta­nji­ma. Da­nas je svi­jet ne­sta­bil­ni­ji i od ne­sta­bil­nog po­je­din­ca.
A da je u Cr­noj Go­ri sve ne­sta­bil­no, su­vi­še je vid­no. I još ne­sta­bil­ni­je, što se pra­vi vje­štač­ka, ideo­lo­ška, pro­ti­vi­sto­rij­ska sta­bil­nost. Ka­me­nje je sa­mo do­ne­kle sta­bil­no. Ali, i na nje­ga se vr­ši ogrom­an pri­ti­sak. I nje­ga tje­ra­ju ta­mo i ova­mo, dro­be ga, pre­tva­ra­ju u bra­šno, u so, u as­falt. Teh­no­lo­gi­ja do­mi­ni­ra nad sva­kom bo­ži­jom stva­ri. Od su­per­i­or­no­sti teh­no­lo­gi­je, i ka­men se upla­šio. I to u Cr­noj Go­ri, gdje ne­ma ni­šta dru­go do ka­me­na. Gdje je ka­men imao svo­ju vlast, svo­je po­što­va­nje, svo­ju za­kle­tvu. Eto, kad su i u Cr­noj Go­ri pre­zre­li ka­men, na ko­jem još, ka­ko- ta­ko sto­ji - zna­di­te ka­ko ona sto­ji. Šta mo­že da joj se de­si?
Cr­no­gor­sko ka­me­nje je bi­lo cr­no­gor­ska azbu­ka - to jest srp­ska. Srp­ska azbu­ka u Cr­noj Go­ri bi­la je ta­ko čvr­sta i ubje­dlji­va. Sve dok se ni­je po­ja­vi­la ova teh­nolo­gi­ja dro­blje­nja ka­me­na. Mi­sli se da je jed­na­ko te­ško i jed­na­ko la­ko dro­bi­ti ka­men i slo­vo. Mo­že bi­ti da je slo­vo još ži­la­vi­je od ka­me­na. Jer slo­vo mo­že da zna ono što ka­men ne zna. U to­me je i na­ša kraj­nja mo­guć­nost. I na­da­nje.
Ni­je li to ne­ka utje­ha, ako je slo­vo tvr­đe i od ka­me­na? Jer ka­ko će do­ći do te naj­du­blje vi­tal­no­sti slo­va, tj. do nje­go­ve sa­mo­ob­no­vlji­vo­sti?
Sa­mo ge­ni­jal­nost ne mo­že da uni­šti teh­no­lo­gi­ja, ko­ja sve mo­že. Ta­ko se i ču­va slo­vo. I po­ka­zu­je da je tvr­đe od ka­me­na. Tvr­đe je za­to što je mek­še. Jer ima vi­šak mo­ći i moguć­no­sti u od­no­su na sve teh­no­lo­ške pro­ce­se i za­hva­te. Ta­ko čak i po­li­ti­ka i ide­o­lo­gi­ja, ko­je se za­le­te da sve po­je­du, mo­gu da osta­nu krat­kih ru­ka­va. Jer is­cr­piv­ši sve svo­je (po­li­tič­ke i teh­no­lo­ške) mo­guć­no­sti, iza njih osta­je ono što one ne mo­gu da sva­re svo­jim stra­šnim ape­ti­tom. Ne mo­gu da sva­re, jer ne mo­gu nje­go­vu taj­nu moć da sta­ve u usta. Ako ne­kad i pro­gu­ta­ju ži­vo slo­vo, ono unu­tra, u ta­mi nji­ho­ve utro­be, eks­plo­di­ra, i raz­ne­se im utro­bu i usta.
Da one mo­gu sve da ura­de, Cr­ne Go­re vi­še ne bi bi­lo. Ni nje­nih lju­di. Umo­ri­li su se čak i oni ko­ji sje­de za kom­pju­te­ri­ma i sa­mo sje­de­ći na­vi­ga­va­ju ale cr­no­gor­skog po­li­tič­kog be­sti­ja­ri­ja, da je­du i me­lju cr­no­gor­ski mo­zak dan i noć. Umo­ri­li su se, jer su mi­sli­li da sve mo­že da ura­di ta teh­no­lo­gi­ja, ta sti­hi­ja,ta pro­gra­mi­ra­na apo­ka­lip­sa. Da mo­že sa­mlje­ti gla­ve i mo­zgo­ve kao ti­kve. I od svih tih ču­da čo­o­vje­ko­vih dra­go­cje­no­sti na­pra­vi­ti jed­nu čor­bu, ko­ja će se, na kra­ju, pro­su­ti po do­li­ni.
Mi­šlje­nje je su­o­ča­va­nje sa tim slo­vom ko­je je tvr­đe, tj. vi­tal­ni­je od ka­me­na. To ni­je su­vi­še ra­ci­o­nal­na, su­vi­še in­te­lek­tu­al­na, su­vi­še teh­no­lo­ški slo­že­na rad­nja. Pra­vo mi­šlje­nje ra­di sko­ro kao pla­men. Sve sa­go­ri­je­va, a sa­mo po­sta­je sve či­sti­je, i ja­sni­je. Ne­ma teh­no­lo­gi­je, ni po­li­tič­ke ni teh­nič­ke, da ga uhva­ti i za­u­sta­vi svo­jim zup­ča­ni­kom, ni svo­jom lo­gi­kom. Mo­gu sa­mo da se ču­de i da gle­da­ju, ka­ko mu ni­ko ni­šta ne mo­že, i ka­ko ono ra­di i ži­vi i u „ne­mo­gu­ćim“ uslo­vi­ma. Ljud­ski gle­da­no – ne­mo­gu­ćim.
Lak­še je, na­rav­no ovoj Cr­noj Go­ri, ko­ja dro­bi svo­je ka­me­nje, da na­sta­vi da ih dro­bi, ne­go da sa­zna šta ra­di, pa da on­da mo­ra da pre­sta­ne to da ra­di. Za­če­pi­la je uši ( nje­ni ido­lo­zi i iz­vo­đa­či ra­do­va) i za­tvo­ri­la oči, i ra­di, ne gle­da­ju­ći šta ra­di, i ne slu­ša­ju­ći šta joj se ka­že.
U ru­skom je­zi­ku ri­ječ „tu­pik” zna­či – bez­iz­laz, be­smi­sao. Po zna­če­nju je ista sa na­šim sli­ko­vi­tim iz­ra­zom – sli­je­pa uli­ca. Ali, ri­ječ „tu­pik|” je kra­ća, efi­ka­sni­ja, a uz to ima tvr­du i ja­snu se­man­tič­ku osno­vu, da i kao srp­ska ri­ječ dje­lu­je se­man­tič­ki ja­sno i efi­ka­sno. Cr­no­gor­ski tu­pik! Do­i­sta se on još ja­sni­je vi­di iz Ru­si­je. Mo­žda je za­to cr­no­gor­ska vlast da­nas ta­ko bo­le­sno osje­tlji­va na po­men Ru­si­je. Oda­kle se tu­pik cr­no­gor­ske dr­ža­vi­ce vi­di ja­sno, i pri­hva­ta te­ško.
(Autor je knji­žev­nik)