- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Po­što­va­na dje­co, da­na­šnji pr­va­či­ći - sju­tra­šnji gla­sa­či­ći, vi ko­ji još ne zna­te sva slo­va, ali ste spon­ta­no po­kre­nu­li i pot­pi­sa­li pe­ti­ci­ju da se sli­ke Sve­tog Sa­ve za­mi­je­ne mo­jim, vi či­je ru­či­ce ta­ko ne­vje­što ski­da­ju ce­lo­fan sa sen­dvi­ča ko­ji su se ta­ko­đe spon­ta­no na­šli na va­šim klu­pa­ma, vi ko­ji ste jed­no­gla­sno od­bi­li vje­ro­na­u­ku, jer ne že­li­te da uči­te o koč­ni­ča­ru re­for­mi ko­jem je tre­ba­lo čak šest da­na da stvo­ri Ze­mlju i sve na njoj, jer zna­te da po­sto­ji ne­ko ko bi to uči­nio za ma­nje od tri da­na - že­lim vam sre­ćan po­če­tak ško­lo­va­nja i naj­ljep­šeg pe­ri­o­da va­šeg od­ra­sta­nja za ko­ji sam ja, na­ža­lost, bio us­kra­ćen, ali ni­sam da­nas va­žan ja već vi!
Da­kle, ka­ko je ovo vaš dan, ne mo­gu da se ne pri­sje­tim svog pr­vog da­na u škol­skoj klu­pi - bi­lo je to 1. av­gu­sta jed­ne go­di­ne, dok su svi još bi­li na lje­to­va­nju, a ško­la za­klju­ča­na, ja sam po­šao u pr­vi raz­red, ne­ma­ju­ći vre­me­na da če­kam još mje­sec da­na, jer ni re­for­me ni­su mo­gle da če­ka­ju!
Još se ži­vo sje­ćam te no­ći pred po­la­zak, od uz­bu­đe­nja ni­sam mo­gao da za­spim i od tad ne spa­vam, ali se ne ža­lim - san je za sla­bi­će i opo­zi­ci­ju, i la­žu vas da se u snu ra­ste, jer vi­di­te i sa­mi ko­li­ki sam, a ni­sam oka sklo­pio već če­tr­de­set go­di­na...
No, vra­ti­mo se pri­či o va­ma ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va me­ne i moj 1. sep­tem­bar ko­ji je, re­koh, bio 1. av­gu­sta: sam u dvo­ri­štu za­klju­ča­ne ško­le, sam se­bi raz­red­ni star­je­ši­na, naj­bo­lji dru­gar iz škol­ske klu­pe, „tet­ki­ca”, do­mar... ali što je naj­va­žni­je, sam se­bi naj­ve­ći kri­ti­čar - već na pr­vom ča­su sam za­dao se­bi kon­trol­ni iz ma­te­ma­ti­ke i oci­je­nio ga je­di­ni­com iako je bio za vi­še od pe­ti­ce, ali sam, jed­no­stav­no, i ta­da kao i da­nas bio naj­stro­ži pre­ma se­bi ka­ko se ne bih po­nio uspje­hom i po­mi­slio da sam Bog i da ho­dam po vo­di...
Šta, kao ni­sam?! Ko je to re­kao od­mah da dig­ne dva pr­sta, ili...
Ovaj, par­don, da­kle pr­vog da­na po svom lič­nom ras­po­re­du osam ča­so­va, a ma­le i ve­li­ke od­mo­re sam is­ko­ri­stio da okre­čim ško­lu, za­mi­je­nim dr­ve­na­ri­ju i smi­je­nim di­rek­to­ra, jer ako sam ja mo­gao 1. av­gu­sta da poč­nem škol­sku go­di­nu - mo­gao je i on, ta­ko da sam već na še­stom ča­su po­stao i di­rek­tor ško­le, ali ni­sam zlo­u­po­tri­je­bio funk­ci­ju, na­pro­tiv, po­slao sam se­be pre­ven­tiv­no po ka­zni kod di­rek­to­ra na raz­go­vor, ali sve je pro­šlo u re­du - pre­po­znao je u me­ni me­si­ju, čo­vje­ka ener­gi­je da pro­mi­je­ni svi­jet i već ta­da po­ve­ća BDP Sr­bi­je do ne­slu­će­nih raz­mje­ra, pa smo po­sle ča­so­va za­jed­no po­lo­ži­li i pr­vi ka­men­čić te­me­ljac za fa­bri­ku ko­ja je upo­sli­la 250.000 lju­di ko­ji je­su ima­li po­sao, ali sam im po­di­je­lio ot­ka­ze i za­po­slio ih u no­vom po­stro­je­nju gdje pla­ta je­ste bi­la tri pu­ta ma­nja, ali je mo­ti­va­ci­ja da uči­ne ne­što za dr­ža­vu bi­la če­ti­ri pu­ta ve­ća, što mu sta­ti­stič­ki do­đe da im je on­da i pla­ta po­ra­sla za 70 od­sto, no zbog mje­ra šted­nje mo­rao sam da im je sma­njim za 20 od­sto, ali...
Ta­ko je pro­te­kao moj pr­vi škol­ski dan, dra­ga dje­co.
Pre­spa­vao sam u dvo­ri­štu, na­rav­no, da ne za­ka­snim dru­gog da­na, kao di­rek­tor, raz­red­ni star­je­ši­na i uče­nik ge­ne­ra­ci­je ko­ja se još ba­ška­ri­la na mo­ru i po par­ki­ći­ma do­če­kav­ši 1. sep­tem­bar ne­sprem­na, dok sam ja tad već kre­tao u sed­mi raz­red i bio pred re­i­zbo­rom za di­rek­to­ra.
Na zim­ski ras­pust ni­sam oti­šao, va­lja­lo je ra­di­ti pa sam se za­po­slio u jed­noj lon­don­skoj gvo­žđa­ri­ci u ko­joj sam ubr­zo sa šra­fov­ske ro­be pre­šao za me­na­dže­ra i uz po­moć stra­nih in­ve­sti­to­ra uspio da je po­dig­nem do ni­voa jed­nog od naj­ve­ćih svjet­skih gi­ga­na­ta na tr­ži­štu me­ta­la...
Da­kle, po­što­va­ni pr­va­či­ći, su­šti­na je baš kao ti sen­dvi­či s ko­ji­ma se još mu­či­te: tre­ba ulo­ži­ti tru­da dok ski­ne­te ce­lo­fan, ali kad to uči­ni­te, oče­ku­je vas na­gra­da za ulo­žen trud i ho­no­rar za bo­to­va­nje, ovaj, zna­nje kao naj­ve­ća na­gra­da i ka­pi­tal ko­ji će­te mo­ći da unov­či­te na­kon ne­ko­li­ko go­di­na na bi­rou za za­po­šlja­va­nje kad se udo­mi­te u ne­ku od fir­mi za pla­tu od či­ta­vih 200 eura, ili li­je­po po­u­ze­ćem dok­to­ri­ra­te na ne­kom od naj­pre­sti­žni­jih in­ter­net uni­ver­zi­te­ta, učla­ni­te se u škol­sku bi­bli­o­te­ku i stran­ku, pa la­ga­no ka vr­hu na ko­jem ima do­volj­no mje­sta za sve ko­ji že­le spon­ta­no da se fo­to­gra­fi­šu sa na­šom stra­nač­kom za­sta­vom, ko­ju slu­čaj­no mo­že­te pro­na­ći u naj­ve­ćoj pre­gra­di ran­ca, ma­da ni­kom ni­je ja­sno ot­kud se tu na­šla, bez ob­zi­ra na to što po­štu­je­te moj rad i pla­če­te, jer za me­ne ne­ma ve­će na­gra­de od dječ­jih su­za ra­do­sni­ca i tih upla­še­nih po­gle­da ko­ji go­vo­re: „Či­ka pred­sjed­ni­če, ho­će­mo li i mi jed­nog da­na mo­ći da bu­de­mo kao Vi?”
Na­rav­no, mi­li mo­ji, na­rav­no da ne­će­te! Jer u Bi­bli­ji ja­sno pi­še da će no­vi me­si­ja ima­ti ini­ci­ja­le A.V. bez ob­zi­ra što je to do­pi­sao Zo­ran Ba­bić, ali va­še je da se tru­di­te, uči­te, uži­va­te u dje­tinj­stvu i ne mi­sli­te na to što će­te jed­nog da­na po­sta­ti teh­no­lo­ški vi­ško­vi, jer bo­lje bi­ti vi­šak ne­go ma­njak, kao što sam ja bio tog 1. av­gu­sta, ali ni­sam od­u­stao, vje­ro­vao sam u se­be baš kao što su i raz­red­ni i di­rek­tor vje­ro­va­li u me­ne!
Zna­či, vje­ruj­te u se­be, a mo­li­te se me­ni, ovaj...
Sre­ćan vam po­la­zak u ško­lu, dje­co, uži­vaj­te u sen­dvi­či­ma, zna­ću ko ni­je po­jeo či­tav...