- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Ne­ma­ti du­ha ne zna­či bi­ti bez­du­šan. Bez­du­šnost je mno­go bli­ža su­ro­vo­sti i ima svje­snu po­tre­bu da tu su­ro­vost po­ka­že i is­ka­že pre­ma dru­gi­ma. Bez­du­šnost je sli­je­pa za do­bre du­še i za bo­gat­stvo ko­je one mo­gu da pru­že. Oho­la je, hlad­na, smi­šlje­na u na­mje­ri da go­spo­da­ri i is­ka­zu­je se­bič­no pu­sto­še­nje sve­ga če­ga se do­tak­ne. Bez­du­šan čo­vjek je od­luč­ni dik­ta­tor nad slo­bo­dom tu­đe du­še. Da­kle, kao što sam već na­po­me­nu­la, bez­du­šan čo­vjek ne­ma slič­no­sti sa čo­vje­kom bez du­ha, osim u jed­nom- oba mi ni­su do­bro­do­šla u dru­štvo. Za ovog pr­vog sam se već iz­ja­sni­la za­što, a sa­da ću vr­lo ra­do to uči­ni­ti i za dru­gog, tru­de­ći se da pri­tom to ura­dim sa pri­mje­som neo­p­hod­nog du­ha. Sa­mim tim, za bez­du­šnost tu ne­će bi­ti mje­sta. Da­kle, čo­vjek bez du­ha je pri­je sve­ga jed­no do­sad­no, bo­lje re­ći ap­so­lut­no do­sad­no če­lja­de. Ne za­mje­ram mu to­li­ko zbog nje­go­ve ne­spo­sob­no­sti da ra­zo­no­di, ili zbog „ne­ma­nja’’ poj­ma da uče­stvu­je u dru­že­nju i spo­sob­no­sti onih ko­ji to zna­ju i umi­ju, već mu zamjeram na ne­pri­zna­va­nju či­nje­ni­ce da je upra­vo ta­kav.
,,Ka­ko će da pri­zna ili da se mi­ri s tim kad je glup?’’- pi­tao me pri­ja­telj, a u stva­ri pri­je je kon­sta­to­vao.
,,Ne sla­žem se s to­bom’’, od­go­vo­rih iz „du­bi­ne du­še’’ , jer da je glup on bi to i pri­znao. On je, pri­ja­te­lju moj, „du­hov­ni vo­đa’’ svo­je ne­pro­du­ho­vlje­no­sti i stal­ni uče­snik pred­sta­ve ko­ja kod gle­da­la­ca iza­zi­va uvi­jek isti osje­ćaj - do­sa­du. Duh je ne­što što se mo­ra kon­stant­no i upor­no raz­gi­ba­va­ti... Ko ne­ma du­ha, taj ne­ma šta ni s mje­sta po­ma­ći. On, da­kle, ni­je glup već du­hov­no osa­ka­ćen, ali s dru­ge stra­ne opa­sno spre­man da to na­do­mje­sti lu­ka­vo­šću i za­je­dlji­vo­šću pre­ma sve­mu i sva­ko­me ko mu se su­prot­sta­vi du­hov­nom sna­gom.
„U zdra­vom ti­je­lu zdrav duh’’ . Do­du­še, ova da­na­šnja na­bil­do­va­na ti­je­la ne­ma­ju bla­ge ve­ze s du­hom, ta­ko da ih ap­so­lut­no ne sma­tram zdra­vim. Na­pro­tiv, sma­tram ih lju­tim pro­tiv­ni­kom du­ha i sve­ga ono­ga što bi čo­vje­ka či­ni­lo kom­ple­te­nom lič­no­šću. „Na­bil­do­va­ti’’ duh je mno­go ko­ri­sni­ja i zdra­vi­ja di­sci­pli­na ne­go to ura­di­ti s bi­cep­si­ma i tri­cep­si­ma. O grud­nom ko­šu da i ne go­vo­ri­mo.
„Mo­že li se čo­vjek ko­ji ne­ma du­ha ša­li­ti na svoj ra­čun?’’-pi­ta me opet pri­ja­telj. Sma­tra­ju­ći svog pri­ja­te­lja pa­met­nim i bi­strim (ne zbog to­ga što se sa mnom dru­ži) za­ču­dih se ovom su­vi­šnom pi­ta­nju. Re­koh mu da čo­vjek ko­ji se ne ša­li na svoj ra­čun, ne mo­že ima­ti ni trun­ke du­ha u se­bi, po­što bi to jed­no­stav­no po­ra­zi­lo nje­go­vu do­sad­nu i bez­vri­jed­nu na­klo­nost pre­ma se­bi. Ne­ma taj, dru­že, do­dir­nih ta­ča­ka sa bi­lo čim što bi ople­me­ni­lo, za­ba­vi­lo, na­smi­ja­lo i pro­du­ho­vi­lo i nje­ga i dru­ge. Za­ka­pi­jan je taj ku­ka­vac u ku­ću du­hov­ne pra­zni­ne. Zve­či sve u nje­mu od tu­pih uda­ra­ca po­vr­šnog i bez­i­dej­nog. Ne zna se ni na­smi­ja­ti, ni za­pla­ka­ti da va­lja. On je za­u­vi­jek za­ro­bljen u oklo­pu sit­ni­ča­vo­sti i sla­bo­sti. Ne­spo­so­ban da ži­vo­tu udah­ne ono bez če­ga mu ne­ma ži­vo­ta, a to je du­bo­ka sna­ga du­ha. Uza­lud se taj ‘’ba­lon’’ na­da da će da po­le­ti. Uza­lud, jer se ne­ma či­me ‘’na­du­va­ti’’.
Za­to, dra­gi mo­ji, ma­zi­te i pa­zi­te svo­ju du­hov­nu sna­gu, ona je i hra­na i li­jek za sve ono što vas či­ni ve­drim, vri­jed­nim i po­treb­nim ovom ži­vo­tu. Ma­lo li je? Ogrom­no je i ne­ka je! Duh je čo­vje­kov dah. Ja to iz­go­va­ram u da­hu. I ja i moj bič. Jer čo­vjek bez du­ha je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)