- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Usta­no­ve bo­šnjač­ke na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne u Sr­bi­ji obi­lje­ža­va­ju “Sje­nič­ku kon­fe­ren­ci­ju”. Čud­no je što to ra­de u ju­lu, a ne u av­gu­stu, ka­da će se na­vr­ši­ti pr­vo sto­lje­će od tog op­skur­nog do­ga­đa­ja.
U je­ku Pr­vog svjet­skog ra­ta, av­gu­sta 1917. go­di­ne, oku­pa­ci­o­ni pred­sjed­nik op­šti­ne Plje­vlja po­zvao je na sa­sta­nak osta­le pred­sjed­ni­ke op­šti­na u gra­nič­noj obla­sti oku­pi­ra­nih Sr­bi­je i Cr­ne Go­re. Kon­fe­ren­ci­ja u Sje­ni­ci za­vr­še­na je usva­ja­njem jed­ne re­zo­lu­ci­je. Oku­plje­ni su od austro­u­gar­skih vla­sti tra­ži­li da oblast krat­ko­vje­kog No­vo­pa­zar­skog san­dža­ka - ad­mi­ni­stra­tiv­ne je­di­ni­ce ko­ja je po­sto­ja­la pet­na­e­stak go­di­na to­kom 19. vi­je­ka, bez ika­kvog dr­žav­nog ka­pa­ci­te­ta i po­li­tič­kog zna­ča­ja - pri­sa­je­di­ne Austro­u­gar­skoj.
Bo­šnjač­ko na­ci­o­nal­no vi­je­će i po­li­ti­ča­ri iz re­da par­la­men­tar­nih stra­na­ka ove ma­nji­ne u Re­pu­bli­ci Sr­bi­ji pred­sta­vlja­ju “Sje­nič­ku kon­fe­ren­ci­ju” kao autoh­to­ni iz­raz ne sa­mo vo­lje Bo­šnja­ka, već i gra­đa­na ta­ko­zva­nog “san­dža­ka”. Is­pa­da da su ovi pred­sjed­ni­ci op­šti­na u Sje­ni­ci za­sje­da­li sa de­mo­krat­skim le­gi­ti­mi­te­tom i man­da­tom, pa su se opre­di­je­li­li da pri­stu­pe ne­ka­kvoj ne­za­vi­snoj dr­ža­vi Bo­sni. Bo­šnjač­ki po­li­ti­ča­ri i oni ko­ji pi­šu nji­ho­vu isto­ri­ju od­luč­no i pot­pu­no od­ba­cu­ju sva­ku po­mi­sao da su oku­plje­ni bi­li u slu­žbi austro­u­gar­skih oku­pa­ci­o­nih vla­sti.
Po­sto­ji mno­go ne­lo­gič­no­sti i ne­do­sta­ta­ka u isto­rij­skoj in­ter­pre­ta­ci­ji ovih do­ga­đa­ja ko­je bo­šnjač­ki auto­ri nu­de srp­skoj i cr­no­gor­skoj jav­no­sti. Oni po­ku­ša­va­ju da isto­ri­o­gra­fi­ju sta­ve u slu­žbu na­ci­o­nal­ne uobra­zi­lje i pro­pa­gan­de.
Mo­gu­će je ima­ti na­ci­o­nal­nu ide­ju i ka­da je osla­nja­te na te­me­lje isti­ne. Du­go­vječ­nost i uspjeh mo­že­mo oče­ki­va­ti tek ka­da o isto­ri­ji kri­tič­ki pi­šu ško­lo­va­ni isto­ri­ča­ri, a ne ostar­je­li pro­vin­cij­ski po­li­ti­ko­lo­zi ko­ji­ma je naj­ve­ća re­fe­ren­ca ko­li­ko si­no­va su iz­ro­di­li, ili biv­še mu­le i mu­la­i­mi, te lo­kal­ne pen­zi­o­ni­sa­ne ća­te...
Po­đi­mo od po­čet­ka:
1) Le­gi­ti­mi­tet. U Plje­vlji­ma su Sr­bi bi­li, i da­nas su, iz­ra­zi­ta ve­ći­na. Ta­ko je 1917. go­di­ne bi­lo i u ve­ćem di­je­lu op­šti­na iz ko­jih su do­šli ovi mu­sli­man­ski pr­va­ci. Ta­ko­đe, u obla­sti ko­ju na­zi­va­ju “san­džak” Sr­bi su ta­da bi­li ap­so­lut­na ve­ći­na. Spo­me­nu­ti pred­sjed­ni­ci op­šti­na ni­su ni­šta dru­go do od austro­u­gar­skih oku­pa­ci­o­nih vla­sti po­sta­vlje­ni či­nov­ni­ci. Da je tu bi­lo de­mo­kra­ti­je, valj­da bi bio iza­bran i ne­ki Sr­bin. Pri­tom, ni­gdje i ni­ka­da pred­sjed­ni­ci op­šti­na ni­su le­gi­tim­no stva­ra­li no­ve dr­ža­ve, ni­ti ot­cje­plji­va­li či­ta­ve obla­sti od me­đu­na­rod­no pri­zna­tih dr­ža­va.
2) Raz­log. U vri­je­me oku­pa­ci­je, za vri­je­me Pr­vog svjet­skog ra­ta, bez po­seb­ne do­zvo­le ni­je bi­lo mo­gu­će ni pu­to­va­ti. Po­sto­ja­la je gra­ni­ca iz­me­đu Be­o­gra­da i okol­nih se­la, dje­cu su na toj me­đi ubi­ja­li da ne bi ku­ći do­ni­je­la kan­tu ma­sti ili par ki­la me­sa i ta­ko mo­žda do­pri­ni­je­la cr­noj ber­zi ili od­mo­gla is­hra­ni sta­nov­ni­štva Austri­je ili Nje­mač­ke. Uz­gred, žan­dar­me­ri­ja ko­ja je tu bi­la an­ga­žo­va­na bi­la je sa­sta­vlje­na ve­li­kim di­je­lom od bo­san­skih mu­sli­ma­na. Po­li­tič­ka dje­lo­va­nja bi­la su mo­gu­ća sa­mo sa do­zvo­lom oku­pa­ci­o­nih vla­sti. Da ni­su bi­li austro­fi­li, mu­sli­man­ski pr­va­ci bi se pri­je na­šli u in­ter­na­ci­ji, u ne­kom od ma­đar­skih lo­go­ra, ne­go u Sje­ni­ci. Srp­ski austro­fi­li ko­ji, isti­na, ni­su ima­li ta­ko do­bar sta­tus kod austr­o­u­gar­skih vla­sti, i za ma­nje pre­stu­pe su hap­še­ni i za­tva­ra­ni za­jed­no sa ra­di­kal­skim pr­va­ci­ma.
3) Isto­rij­ski zna­čaj. Bo­sna i Her­ce­go­vi­na ni­su ima­le ni auto­no­mi­ju ni dr­žav­nost pri­je 1946. go­di­ne. Mu­sli­man­sko sta­nov­ni­štvo BiH ima­lo je osman­ski (tur­ski), srp­ski ili hr­vat­ski na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet, da­na­šnje bo­šnja­štvo u to vri­je­me ni­je po­sto­ja­lo. BiH ni­su čak ima­le ni sta­tus osta­lih austro­u­gar­skih kru­no­vi­na (Hr­vat­ske, Dal­ma­ci­je, Če­ške...) ko­je su uži­va­le sa­svim ogra­ni­če­nu auto­no­mi­ju i ni­su ima­le de­mo­krat­ske usta­no­ve, ni­ti dr­žav­nost ši­ru od for­mal­ne. BiH su bi­le naj­bli­že sta­tu­su sa­vre­me­nih ko­lo­ni­ja. Ne­za­do­volj­stvo upra­vom je pri­je 1914. bi­lo op­šte, Sr­bi i mu­sli­ma­ni su čak po­vre­me­no, upr­kos sve­mu, ula­zi­li u po­li­tič­ke sa­ve­ze. Ono što je svr­sta­va­lo bo­san­ske i srp­ske mu­sli­ma­ne uz Austro­u­gar­sku bio je strah od da­lje de­mo­kra­ti­za­ci­je ko­ja bi vo­di­la do uki­da­nja osta­ta­ka fe­u­da­li­zma. Ta­ko­đe, či­nje­ni­ca da je sul­tan (ko­ji je bio isto­vre­me­no i po­gla­var mu­sli­ma­na u svi­je­tu) stu­pa­ju­ći na stra­nu Ce­tral­nih si­la pro­gla­sio i sve­ti rat (dži­had), go­vo­ri sa­ma za se­be.
4) Vri­je­me. Po­sta­vlja se pi­ta­nje, šta su Sr­bi­jom i Cr­nom Go­rom ne­za­do­volj­ni ,,oci ve­li­ko­bo­šnjač­ke dr­ža­ve” če­ka­li od de­cem­bra 1915. do av­gu­sta 1917. go­di­ne. U austro­u­gar­skoj ,,slo­bo­di” tre­ba­lo im je 20 mje­se­ci da se do­sje­te svo­jih pra­va i ci­lje­va i ar­ti­ku­li­šu ne­za­do­volj­stvo vla­šću srp­skih dr­ža­va ko­ja je tra­ja­la sve­ga 37 mje­se­ci. Za­ni­mlji­vo, po­što se tvr­di da Sje­nič­ka kon­fe­ren­ci­ja ni­je bi­la austro­u­gar­sko dje­lo, da je ona usli­je­di­la sve­ga mje­sec da­na po­sle Krf­ske de­kla­ra­ci­je. Na Kr­fu su se pred­stav­ni­ci srp­ske vla­de spo­ra­zu­mje­li sa Ju­go­slo­ven­skim od­bo­rom o prin­ci­pi­ma po­slije­rat­ne ustav­no­sti ka­ko bi oja­ča­li svo­je po­zi­ci­je u uslo­vi­ma iz­la­ska Ru­si­je iz ra­ta, kri­ze srp­ske vla­de, So­lun­skog pro­ce­sa i za­sto­ja na fron­to­vi­ma.
Za­to su be­smi­sle­na sva na­sto­ja­nja bo­šnjač­kih na­ci­o­na­li­sta da od Sje­ni­ce na­pra­ve bo­šnjač­ku Fi­la­del­fi­ju. Oni sa­mi zna­ju sa­mo da ma­šta­ju o ovim do­ga­đa­ji­ma, o ko­ji­ma stra­ni auto­ri na­klo­nje­ni Bo­šnja­ci­ma (Mo­ri­son i Ro­bert­so­va, Mal­kolm je i ne spo­mi­nje) pi­šu škr­to, tek po ne­ku re­če­ni­cu. Od 25 uče­sni­ka kon­fe­ren­ci­je po­zna­ta su ime­na njih tri­na­est!? Do­sad ni­su pro­na­đe­ni stra­ni iz­vo­ri ko­ji bi po­tvr­di­li nje­no odr­ža­va­nje i mo­gu­ći uti­caj...
Re­ak­ci­ja srp­skih vla­sti na ovu pro­sla­vu je iz­o­sta­la. Bri­sel bi se lju­tio. U Cr­noj Go­ri ta­ko­đe ne­ma ­rije­či o pro­sla­vi. Oče­ki­va­no.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)