- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Ti nji­ma ka­žeš da su ni­šta, i oni ni­šta. Da su ne­što, od­go­vo­ri­li bi ne­što. A kad zna­ju da su ni­šta, ni­šta ne­ma­ju ni da ka­žu. Ču­jem ta­ko je­dan raz­go­vor iz­me­đu dvo­ji­ce ko­ji sje­de za su­sjed­nim sto­lom, i od­mah me te ri­je­či za­in­tri­gi­ra­ju. Na ko­ga se od­no­se ove fi­lo­zof­ske re­pli­ke? One ima­ju ši­ro­ke re­fe­ren­ce, vi­di bo­ga­ti, mo­gle bi se is­pi­sa­ti na če­lo Cr­ne Go­re. Do­bro bi bi­lo da se ove ri­je­či ču­ju s glav­ne sce­ne Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, a ne sa­mo za ovim kafanskim sto­lom. No, opet ka­žem se­bi, sve što se ču­je da­nas na sce­na­ma na­ci­o­nal­nih po­zo­ri­šta, pr­vo se ču­lo za ka­fan­skim sto­lom. Pa zar se sav Šek­spir ni­je naj­pri­je čuo za ka­fan­skim sto­lom, na uli­ca­ma, u par­ko­vi­ma, na gro­blji­ma, boj­nim po­lji­ma? Pa to je stvar­nost, ona pro­iz­vo­di taj pri­mar­ni tekst. Tu pu­ca­ju pra­ve i ubi­tač­ne re­pli­ke.
Ko ko­me da­nas u Cr­noj Go­ri mo­že da ka­že da je ni­šta i ovaj da ne­ma ni­šta da od­go­vo­ri? Ka­žeš, to se mo­že da­nas re­ći oni­ma ko­ji dr­že vlast u Cr­noj Go­ri. Za­to što ne dr­že vlast, jer ni­je­su vla­sni ni nad so­bom, ne­go odr­ža­va­ju re­žim, ko­ji spro­vo­di bez­vla­šće i sa­mo­vo­lju u po­a­ra­nom na­ro­du.
Cr­no­go­rac je, zna­te, s ve­li­kom stra­šću iz­go­va­rao ri­je­či – ni­šta čo­vjek. Ali ne ona­ko u va­zduh, ne­go brk u brk. Osje­ćao je jar­ku slast, kad bi to već mo­rao ne­kom da ka­že. I to pred lju­di­ma. Ali, ne sa­mo ve­li­ku strast i na­sla­du, ne­go je to sta­nje du­ha bi­lo po­mi­je­ša­no s ne­kim vi­šim sa­zna­njem. S od­go­vor­no­šću onog ko­ji us­po­sta­vlja mje­ru u svi­je­tu i me­đu lju­di­ma. To je, u pr­vom, spo­sob­nost čo­vje­ka da se ra­zu­mi­je u čo­vje­ka, što se vr­lo ci­je­ni­lo. Po­tre­ba da se do­tič­ni lju­di po­sta­ve na svo­je mje­sto. Jer, da ne­ma te že­sto­ke mje­re, mo­glo bi se tre­fi­ti da ni­šta lju­di pre­u­zmu vlast i da se sta­ru­še nad lju­di­ma. I da se uru­ši sva­ko do­bro ra­zu­mi­je­va­nje, da se po­ga­zi sva­ka mje­ra, da se ži­vot sro­za do ni­šta­vi­la. Za­to je oda­bra­ni Cr­no­go­rac po­ka­zi­vao da je vla­dar­skog du­ha. Jer čo­vjek kad skli­zne sa te­me­lja, za­čas mo­že do­pa­sti ni­šta čo­vje­ka. I kad mu se to ka­že, on do­bi­ja mje­sto, to jest ne­mje­sto me­đu lju­di­ma.
Taj obra­zac je va­žan za odr­ža­va­nje po­ret­ka me­đu lju­di­ma i u dr­ža­vi. Dr­ža­va ne mo­že da se odr­ži bez to­ga. Kad po­gi­ne taj po­re­dak, ži­vot ljud­ski ob­u­zi­ma­ju ve­li­ki ne­po­re­dak, ne­mi­sao, sti­hi­ja i pro­past. Ako se u tom ne­po­ret­ku ni­šta lju­di do­ko­pa­ju vla­sti, kao što se po­ne­kad de­ša­va, on­da je tu već mr­klo lju­di­ma, a u ta­kvom dru­štvu sve je okre­nu­to na­gla­vač­ke... Ako ta­kvo sta­nje za­hva­ti i dr­ža­vu, ona se pre­tva­ra u apa­rat ko­ji iz na­ro­da isi­sa­va po­sled­nje za­li­he ži­vo­ta.
Ta­kvo je sta­nje u Cr­noj nam Go­ri. Ne mo­žeš vi­dje­ti čo­vje­ka na vla­sti ko­ji ni­je u slu­žbi sa­ti­ra­nja i uni­že­nja lju­di i na­ro­da. Do­volj­no je da vi­diš ne­ko­ga da se do­ko­pao vla­sti u ova­kvoj Cr­noj Go­ri, pa da mu se od­mah čoj­stvo na­đe pod ve­li­kim zna­kom pi­ta­nja. Evo, već si čuo te eks­tre­m­ne ne­ljud­sko­vi­ne iza go­vor­ni­ce vla­sti: ,,Ubi­ja­će­mo i svo­ju bra­ću ako nam to na­re­di NA­TO’’. Auto­ri­tet i mje­ra mu je NA­TO, a ne čo­vjek, čoj­stvo i ju­na­štvo. NA­TO za čas, kao od ša­le, pre­tvo­ri mi­li­on lju­di u mi­li­on nu­la i ve­li­ki grad u ve­li­ku ur­vi­nu. U to­me se tre­ni­ra evo ne­ko vri­je­me pred oči­ma ci­je­log svi­je­ta. I naš ja­do-čo’ek ka­že da će bi­ti slu­ga ta­kvog NA­TO-a. E pa šta da tu ka­žeš, ne­go od­mah da upo­tri­je­biš onu po­zna­tu for­mu­lu o čo’eku i ne­čo’eku. Jer to čo­vjek dok je čo­vjek ne mo­že da ka­že. A kad okre­ne le­đa čoj­stvu i ju­na­štvu, mo­že sva­šta. Ima jed­na ri­ječ ko­ja se ču­je u na­ro­du: Sva­šta je sa­mo čo’ek ni­je!
Đe sad da po­te­že­mo naj­ne­zgod­ni­ju pri­ču ko­ja se ču­la u Cr­noj Go­ri? Ne bih da ne čuh one ri­je­či za su­sjed­nim sto­lom: Ti im ka­žeš da su ni­šta, a oni ne od­go­va­ra­ju ni­šta. Jer zna­ju da su ni­šta. Ni­ko i ni­šta i ni­ot­kud, bo­jim se da će osvo­ji­ti Cr­nu Go­ru, i da se ta­ko za­vr­ši nje­na isto­ri­ja. Re­če­no je da je do­šao kraj isto­ri­je, za­to se sve ubr­za­no spro­vo­di po pro­gra­mu Vla­de. U Cr­noj Go­ri, gdje su ve­li­ke pri­če ima­le po­ča­sno mje­sto, osta­će­mo i bez lju­di i bez pri­če, i bez isto­ri­je.
A da bi ova pri­ča o lju­di­ma i ni­šta-lju­di­ma bi­la još bo­lje pot­kri­je­plje­na, do­pi­su­jem i ne­ko­li­ko sti­ho­va, ko­je sam no­ćas čuo u jed­nom ka­ba­reu:
Sva­ki je čo­vjek na po­čet­ku nu­la/Ni­ko ne zna šta će bi­ti od nje­ga/Mo­žda ne­što, mo­žda ni­šta/Mo­žda ču­do bo­ži­je, mo­žda po­zor­je đa­vo­la/Mo­žda što se ni­ko ne na­da/I ni­ko ne po­mi­šlja/Jer sa­mo Bog zna/Ka­kvu je sje­men­ku/U nje­go­vu nu­lu po­si­jao.
(Autor je knji­žev­nik)