Pi­še: dr Go­ran Ž. Ko­mar


Ni­su cr­no­gor­ski vi­te­zo­vi pljač­ka­ši ko­ji su kat­kad za­hva­ti­li tur­sko bla­go, a sko­ro re­do­vi­to srp­sko, već su to pro­sti do­ma­ći­ni ko­ji su gla­vu i ko­lje­no pre­klo­ni­li pred ko­sov­skim za­vje­tom kne­za La­za­ra. Me­đu cr­no­gor­skim pljač­ka­ši­ma ima i ve­o­ma gla­so­vi­tih. Ni­šta ni­je sme­ta­lo ne­kim pi­sci­ma isto­ri­je Cr­ne Go­re da pljač­ku iz­ne­su u ra­van oslo­bo­di­lač­kog ra­ta. Te­o­rij­ski okvir po­lo­žio je zna­čaj­ni isto­ri­čar G. Sta­no­je­vić ko­ji se, što je kraj­nje ri­je­dak slu­čaj, ba­vio ja­dran­skim ar­hi­vi­ma, a ni­je J. To­mić ko­ji se ozbilj­no ba­vio is­tra­ži­va­njem ovo­ga pi­ta­nja. Za­to J. To­mić (po­ri­je­klom iz Pri­je­po­lja) ne­ma svo­je mje­sto u da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri. Srp­ski do­ma­ći­ni po­tak­nu­ti i pod­sje­ća­ni ri­ječ­ju iz­go­vo­re­nom na Re­nov­cu, kao blje­sak, raz­bi­še tur­sku voj­sku na Vuč­je­mu Do­lu. Uvi­jek se sje­ćam epi­ta­fa na nad­grob­nom spo­me­ni­ku Vu­ko­vi­ću u bo­ke­škom kru­še­vič­kom se­lu Re­pa­je: ,,Ze­mljo­rad­ni­če te­ško te­bi, za­slu­ge i prav­de ne uži­va, s pu­škom u ru­ci bo­reć’ se za na­rod­no pra­vo, ra­neć’ sve od mra­va do go­spo­da­ra”. Vi­tez je kroz 19. vi­jek i sve pret­hod­ne vje­ko­ve ba­šti­nik ko­sov­ske tra­di­ci­je i ko­sov­skog pri­no­sa. Jer ina­če, ne­ma ra­šta gi­nu­ti? Gdje su u do­ga­đa­ju, u isto­ri­o­graf­skoj ra­zi­ni, hum­sko-her­ce­go­vač­ki ba­ta­ljo­ni? Pa me­đu nji­ma su ri­jet­ke fa­mi­li­je ko­je dan-da­nas ne svje­do­če cr­no­gor­sko og­nji­šte. To og­nji­šte je­ste ple­me­ni­ti zbjeg po­dig­nut ru­še­njem ne sa­mo srp­ske ne­ma­njić­ke dr­ža­ve, već ni­zom tra­ge­di­ja va­si­on­ske raz­mje­re: pa­dom is­toč­no­ro­mej­skog car­stva i nje­go­vog mo­ral­nog na­sta­vlja­ča: ne­ma­njić­ke Sr­bi­je. Či­ta­vi an­tro­po­ge­o­graf­ski pri­nos Cvi­ji­će­ve ško­le ni­je uspio u re­gi­stro­va­nju ni­ti jed­nog autoh­to­nog ro­da, a isto­vre­me­no, mo­gu­će je kre­ta­ti se dvje­ma po­sve pa­ra­lel­nim li­ni­ja­ma: li­ni­jom pre­da­nja Sta­re Cr­ne Go­re i tač­no ko­li­ko ona do­hva­ta, uz po­vre­me­na pro­du­blja­va­nja i za je­dan vi­jek, li­ni­jom ar­hiv­skih za­pi­sa na­či­nje­nih u ko­tor­skoj grad­skoj kan­ce­la­ri­ji. Onaj sje­de­ći, rad­ni kao mrav, uko­pan u go­mi­lu sa pro­stim ki­lja­nom, ogle­da­lo pri­ro­de i nje­zi­nog Stvo­ri­te­lja. Ži­ve­ći i po­bi­ra­ju­ći sa oskud­nog pri­no­sa kra­ške vr­ta­če, ugri­jan sun­če­vom to­pli­nom ono­li­ko ko­li­ko se gri­je ja­vor u sti­je­ni, on je autoh­ton. On ni­je re­gi­stro­van. On je ne­po­mi­čan. On bra­ni ustav ze­mlje i ka­non osun­ča­va­nja sve ze­mlje ko­ja je i pri­je sna­žni­jih di­na­sta 15. vi­je­ka ima­la svo­je ime. Šta o nje­mu ka­žu pri­pad­ni­ci Du­bro­vač­ke op­šti­ne u smi­raj 14. vi­je­ka? Ka­ko se on zo­ve i ko­je je nje­go­vo na­rod­no ime? Šta uop­šte u 14. ili 12. vi­je­ku či­ni na­rod? Te­melj vje­re. A šta je to što se do­go­di­lo u tim vre­me­ni­ma u ko­ji­ma se sna­žni di­na­sti ovog na­ro­da pre­pli­ću i do­ti­ču sa vla­da­ri­ma iz­me­đu Ca­ri­gra­da i Ve­ne­ci­je? Sa­mo jed­no: pro­past car­stva srp­sko­ga. Šta je to Sta­ra Sr­bi­ja u ukup­nom pri­no­su Er­de­lja­no­vi­će­vih ka­zi­va­ča? Tač­no su zna­li ko­ji po­le­tje­še na tur­sku voj­sku svu ze­malj­sku pu­ta­nju svo­jih pre­da­ka. Oni su je oči­ma gle­da­li. Oni su se na Vuč­jem Do­lu vra­ti­li na Ko­smet. Či­tam po­sled­njih sed­mi­ca pi­smo pa­pi uči­nje­no (ili po­ne­se­no) po­no­sni­ci­ma Pa­vlom i Da­mja­nom 1597. go­di­ne. Opi­sa­še pa­pi svu srb­sku ze­mlju ukrug od Bo­ke do vi­še Du­brov­ni­ka. Pre­ko Bo­sne, Ko­sme­ta i Sko­plja. Ka­za­še mu gdje su sre­br­ni rud­ni­ci. Ka­za­še mu da tim sre­brom mo­že da se pla­ti voj­na. Ka­za­še mu da od nji­ho­vih di­na­sti­ja, sve ih po­bro­jav­ši, ne­ma vi­še po­tom­stva. I mo­li­še ga za jed­no­ga čo­vje­ka da sta­ne na če­lo voj­ne za­to što od tih svi­je­tlih di­na­sti­ja Cr­ne Go­re, Hu­ma, Sr­bi­je, ne­ma ostat­ka. Ka­za­še mu ka­ko se srp­ski vla­dar Ne­ma­nja po­di­gao sa mo­ra i pre­šao u Ra­šku i re­ko­še mu sve sjaj­ne Ne­ma­nji­ća la­vre. Ka­za­še mu je­din­stvo. Vi­tez je sa­mo sta­nac, ba­šti­nik, bez­sre­bre­nik, um­njak, sve­ti­o­nik. Ko­ji ho­di ko­ra­kom Sve­to­ga Pa­vla. I za­ma­hu­je ru­kom po­sled­njeg vi­zan­tij­skog ca­ra.