Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić


Da, be­sje­di­lo se na kon­to in­si­stent­ne, jo­gu­na­ste, pre­o­vla­đu­ju­će go­spo­đi­ce Teh­no­kra­ci­je Su­pre­ma­ci­je... Da, go­vor­ka­lo se u sve­zi za nje­nom naj­stra­šni­jom su­par­ni­com, post­mo­der­nom go­spo­đi­com Di­gi­ta­li­za­ci­jom... Da, svi pri­mi­li smo k zna­nju da don vi­dar, don ra­nar, don Sel­fi­zam pri­go­to­vio je vr­hu­na­rav­ni end, he­pi­end... Ali, nu­žno je još ko­ji re­dak na­ni­za­ti, nji­me se po­za­ba­vi­ti, fe­no­me­no­lo­ški ga raš­čla­ni­ti. (S) ki­me, či­me?! Osred­njeg je ro­da, po­bra­tim na­šeg do­na, ime mu je Klju­ca­nje, fe­no­men za za­tu­ci­va­nje. Ka­kvo sad pa Klju­ca­nje!?
Da bi se pri­stu­pi­lo fe­no­me­nu Klju­ca­nja, pret­ho­di od­re­đe­na pre­pa­ra­ci­ja. Da bi mo­gao klju­ca­ti, naj­pri­je mo­raš se opre­mi­ti. Opre­mi za klju­ca­nje ime user je equ­ip­ment (UE), kljun se pod­ra­zu­mi­je­va, imaš ih de­set. User equ­ip­ment naj­če­šće je ta­bla rav­na, kljun tvoj sva­ki po­go­du­je, sva­ki je po­ta­man. Tab(u)le opet je­su raz(n)e, fo­no­vi, smar­to­vi; kljun od ro­de, čav­ke, še­ve, tu­ka­na, pe­li­ka­na. Oda­bi­ru ta­ble svo­je ne pri­stu­paš ola­ko, kri­te­rij je­ste da du­ra ona na­da­le­ko. Kri­te­rij još na­la­že za tab(u)lu po­lje pre­gled­no, za k(lj)uca­nje po­god­no; pri­jem­či­vost tvo­joj ru­ci, kad za­že­liš k(lj)uca­ti; njoj nu­žno je bi­ti i tab(u)la um­na, jer tvo­ja pa­met če­sto je var­lji­va. Tvoj na­tu­ral­ni kljun ja­snu di­rek­ti­vu ima, sa pu­ta klju­cač­kog on ne od­stu­pa. Kad kri­te­rij si za­do­vo­ljio, dru­gu pa­met pri­ba­vio, k(lj)uca­nju si pri­stu­pio.
No, haj­de­mo naj­pri­je o ge­ne­a­lo­gi­ji klju­ca­nja, za­što tić kljun ima i klju­ca­ti bi trebâ. Nje­ga Pri­ro­da je da­ri­va­la tim ro­žna­tim ro­strom (lat. ro­stro), da bu­de mu hva­ta­li­ca, gra­blji­vi­ca, lo­vač­ka pu­ška i prać­ka, da bu­de mu vi­lju­ška, ka­ši­ka, bog­me i žva­ka­o­ni­ca. Da bu­de mu alat za hva­ta­nje pli­je­na, da bu­de mu pri­bor za za­do­vo­lje­nje po­tre­ba. Ko­jih po­tre­ba?! Naj­o­snov­ni­jih, fi­zi­o­lo­ških po­tre­ba. Pa su ta­ko ti­ce raz­ne svo­jim in­sect catching, grain eating, aerial fis­hing klju­no­vi­ma za­klju­ca­le, pa su nji­ma lo­vi­le, gra­bi­le i ri­ba­le. Pa su ta­ko ti­ce raz­ne dvo­kril­ce ju­ri­le, bo­bi­ce zo­ba­le, pa­pa­li­ne pro­ždr­le. Pa su ta­ko ti­ce raz­ne se za­si­ti­le i pre­si­ti­le, vi­še ni­je­su že­đa­le. Eto za­što klju­nom svo­jim one su klju­ca­le...
Ta­ko je i naš user što ko­ri­sti equ­ip­ment, uvi­jek ne­sit bio, ko tić pre­glad­nio. Uvi­jek ne­do­vr­šen, oskr­na­vljen, manj­kav i kenj­kav. Bo­že, bo­bi­ča­stog vo­ća, ne­u­gro­že­no­sti ži­vo­ta, bli­skog dru­gar­stva, od dru­ga što­va­nja, sa­mo­po­što­va­nja, daj! On, za­pra­vo, fe­tiš je po­tre­bo­vao, da se za nj uhva­ti, da se na nj pri­slo­ni. I ne­ko mu re­če put za sre­ću, user equ­ip­ment nu­di pu­nu vre­ću! Te se i on opre­mio, se­bi je­dan pri­ba­vio. Svo­ju rav­ni­cu za­o­rao, pa zak(lj)ucao. Re­ko­še mu, k(lj)ucaj, kad ni­je ti po­ta­man! Zo­blji, i bi­će ti po­ta­man! A nje­gov ro­stro bje­še iz ro­da Ka­žić, za k(lj)uca­nje naj­po­de­sni­ji klju­nić. Pa je za­klju­cao i za­ku­cao. K(lj)uc, k(lj)uc, k(lj)uc... Otvo­ri se, Se­za­me, daj bla­ga što u se­bi ne mo­gu ga na­ći! Još re­ko­še mu da k(lj)uca­nje ne ide sa­mo, da naj­u­čin­ko­vi­ti­je ono je si­mul­ta­no. Če­ga god se la­tio, pri­de k(lj)uca­ti bi trebô. Ili kon­sek­tiv­no... Red ri­ba­nja, red k(lj)uca­nja; red k(lj)uca­nja, red... Va­žno je od k(lj)uca­nja ne od­u­sta­ja­ti i u sve ga me­ća­ti! Pa je na­sta­vio pre­da­no, si­mul­ta­no/kon­se­ku­tiv­no k(lj)uca­ti, ne­što zlat­no tra­ži­ti...
Pa je ku­cao i ku­cao, klju­cao i klju­cao. Pa je ku­cao i klju­cao, i da­lje ne­sit bio. Pa se pi­tao ka­ko tić glad je utu­lio. Pa je sil­no vri­je­me za­lud­no tro­šio, mno­gom se na­dao, a pre­va­ren bio. Jer, nje­gov ja­mac si­to­sti fi­zi­o­lo­ški ga ni­je za­do­vo­ljio, jer, nje­gov ja­mac si­gur­no­sti iz­vje­snost mu iz­vje­snom ni­je uči­nio, jer, nje­gov ja­mac pri­pad­no­sti ni sa ­kim ga nje­žno uve­zao, jer, nje­gov ja­mac uva­ža­va­nja va­žnim ga ni­je uči­nio, jer, nje­gov ja­mac sa­mo­o­stva­re­nja (sa­mo)stva­ra­nja ga je li­šio. Jer, nje­gov ja­mac la­ža je bio! Sa­mo jed­no mu ni­je jam­čio, da lju­bo­pi­tan će po­sta­ti, a vi­še od sve­ga, ovaj po­če svi­je­tom se za­ni­ma­ti. Jer, ta ta­bu­la/ta­bla ra­zna ne bje­še ra­za/pra­zna. No, pu­na, pre­pu­na, da sa svih stra­na pre­li­va! Pu­na sli­ka, pred­sta­va, ra­zno­rod­nih ilu­zi­ja. Sva­ka no­va ilu­zi­ja, lju­bo­pi­tlji­vost za­do­vo­lje­na. A ni­je znao da sva­ka no­va lju­bo­pi­tlji­vost, je­ste gor­dost. Pa je ku­cao i klju­cao, u pra­zno pu­cao...
Tvo­ja ta­bu­la je tvo­ja sva­ka pa­met­na ta­bla, tvoj ro­stro je tvoj Ka­žić, mo­že bit i Sred­njo­pr­stić. Tvo­je sva­ko bje­so­muč­no KU­CA­NjE je­ste KLjU­CA­NjE! No, ti bu­di mu­dri­ji od tvog mu­drog ti fo­na! No, ti bu­di smart, pa svoj SMART­FON od­lo­ži! No, ti sve što či­niš sa Smi­slom slo­ži. K(lj)ucaj kad je vri­je­me k(lj)uca­nju! Jer za­lud­no k(lj)uca­nje baš je­ste za­tu­ci­va­nje...

(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca i knji­žev­ni­ca)