Pi­še: Mi­lan


Pro­šla ne­dje­lja je bi­la uspje­šna za ru­sko-ame­rič­ke od­no­se: dvi­je si­le su se usa­gla­si­le oko no­vog ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra Uje­di­nje­nih na­ci­ja, nji­ho­vi še­fo­vi di­plo­ma­ti­ja su bi­li u te­le­fon­skom kon­tak­tu, po­moć­ni­ca ame­rič­kog dr­žav­nog se­kre­ta­ra Vik­to­ri­ja Nu­land bo­ra­vi­la je u Mo­skvi…
Ovo bi bi­li ne­sum­nji­vi zna­ci po­pu­šta­nja za­teg­nu­to­sti iz­me­đu Mo­skve i Va­šing­to­na da u pro­šli po­ne­dje­ljak u Va­šing­to­nu ni­je sa­op­šte­no da Stejt di­part­ment ob­u­sta­vlja di­rekt­ne raz­go­vo­re sa Ru­si­jom o pri­mje­ni pri­mir­ja u Si­ri­ji, da Pu­tin od­mah po­sle to­ga ni­je pot­pi­sao de­kret ko­jim ot­ka­zu­je bi­la­te­ral­ni ugo­vor o obo­stra­nom uni­šta­va­nju za­li­ha plu­to­ni­ju­ma, da u sri­je­du u Mo­skvi ni­je ras­ki­nut tek tri go­di­ne va­že­ći ugo­vor o ru­sko-ame­rič­koj sa­rad­nji u nu­kle­ar­noj ener­ge­ti­ci i da Va­šing­ton u pe­tak Mo­skvu ni­je di­rekt­no op­tu­žio za saj­ber na­pa­de pro­tiv ame­rič­kih po­li­tič­kih or­ga­ni­za­ci­ja…
Da, uz sve ovo, Ru­si­ja ni­je, po­vo­dom na­ja­ve do­dat­nog an­ga­žo­va­nja ame­rič­ke avi­ja­ci­je u Si­ri­ji, pod­sje­ti­la da su ta­mo u bor­be­noj go­to­vo­sti nje­ni pro­tiv­a­vi­on­ski i pro­ti­vra­ket­ni si­ste­mi S-300 i S-400 i da svjet­ski me­di­ji ne kon­sta­tu­ju da su od­no­si dvi­je naj­ve­će nu­kle­ar­ne si­le na naj­ni­žem ni­vou još od kra­ja 1970-ih, ka­da je ta­da­šnji So­vjet­ski Sa­vez oku­pi­rao Av­ga­ni­stan.
I da se sa­svim ra­zlo­žno ne stre­pi od ne­kog in­ci­den­ta, ne­ke na­mjer­ne ili ne­na­mjer­ne var­ni­ce ko­ja bi do­ve­la do nji­ho­vog di­rekt­nog su­ko­ba, uz po­mi­nja­nje i, ne dao bog, Tre­ćeg svjet­skog ra­ta.
Ru­si­ja i Ame­ri­ka se, ne­ma ni­ka­kve sum­nje, gle­da­ju po­pri­je­ko kao ni­kad od pa­da Ber­lin­skog zi­da ko­ji je ozna­čio kraj Hlad­nog ra­ta i usta­no­vio jed­no­po­lar­ni po­re­dak sa Ame­ri­kom na če­lu, svo­de­ći Ru­si­ju, kao na­sled­ni­cu ras­pad­nu­te so­vjet­ske im­pe­ri­je, na re­gi­o­nal­nu si­lu, do­du­še sa naj­ve­ćim nu­kle­ar­nim ar­se­na­lom.
Pr­vih de­set po­sle­hlad­no­ra­tov­skih go­di­na pro­te­kle su u su­o­ča­va­nju Ru­si­je sa no­vim unu­tra­šnjim i spolj­nim re­al­no­sti­ma: sa ru­i­ni­ra­nom eko­no­mi­jom mo­gla je sa­mo bes­po­moć­no da po­sma­tra ka­ko se eks­pre­sno, pod uslo­vi­ma ko­je je od­re­dio Za­pad, uje­di­nju­je Nje­mač­ka, ka­ko se, upr­kos ras­pu­šta­nju Var­šav­skog pak­ta, NA­TO kon­so­li­du­je i po pr­vi put rat­no dej­stvu­je van te­ri­to­ri­je svo­jih čla­ni­ca (bom­bar­do­va­nje Sr­bi­je), kao i da se ši­ri i na ne­ka­da­šnji so­vjet­ski pro­stor, na sa­me ru­ske gra­ni­ce.
Ka­da Ru­si­ja, po­čet­kom ovog vi­je­ka, sa no­vim li­de­rom, Vla­di­mi­rom Pu­ti­nom, po­či­nje da se opo­ra­vlja, na­zi­ru se obri­si ve­li­kog ne­spo­ra­zu­ma ko­ji je ne­pre­va­zi­đen do da­na­šnjeg da­na... Po­re­dak us­po­sta­vljen po­sle po­ra­za ide­o­lo­gi­je ko­mu­ni­zma i ras­pa­da so­ci­ja­li­stič­kog blo­ka Za­pad sma­tra traj­nim, dok ga Ru­si­ja tre­ti­ra sa­mo kao pri­vre­me­nu ano­ma­li­ju.
Ru­si­ja se to­me di­rekt­no su­prot­sta­vlja po­sle po­li­tič­kog pre­vra­ta u Ukra­ji­ni i nje­nog po­ku­ša­ja da se pri­ve­že uz Za­pad i po­tom, di­rekt­nim gu­ra­njem pr­sta u oko i Evro­pi i SAD: anek­si­jom Kri­ma u mar­tu 2014.
Usli­je­di­le su eko­nom­ske sank­ci­je i iz­op­šte­nje Ru­si­je iz glo­bal­nih fo­ru­ma (G-8), kao i po­ku­ša­ji nje­ne me­đu­na­rod­ne izo­la­ci­je.
Pu­tin uz­vra­ća smje­lim po­te­zom: ru­ske oru­ža­ne sna­ge in­ter­ve­ni­šu u Si­ri­ji, da bi od­bra­ni­le re­žim op­ko­lje­nog pred­sjed­ni­ka Asa­da. Ru­si­ja pri­tom po­ka­zu­je svo­ju ob­no­vlje­nu voj­nu moć i ne­sum­nji­vu že­lju da po­no­vo bu­de tre­ti­ra­na kao glo­bal­na su­per si­la či­ji in­te­re­si mo­ra­ju da se ima­ju u vi­du.
Ula­skom u Si­ri­ju, pr­vim spolj­nim an­ga­žo­va­njem voj­ske od ne­sreć­nog upa­da u Av­ga­ni­stan, Pu­tin iz­la­zi iz izo­la­ci­je, po­sta­je ne­za­o­bi­la­zni fak­tor, po­go­to­vo što je po­ve­ćan in­ten­zi­tet su­ko­ba u Si­ri­ji po­kre­nuo iz­bje­glič­ku ri­je­ku ko­ja je sti­gla do sr­ca Evro­pe, stvo­riv­ši ta­mo naj­ve­ću po­li­tič­ki kri­zu i uve­li­ko do­pri­ni­jev­ši šo­ku „breg­zi­ta”: iz­la­sku Ve­li­ke Bri­ta­ni­je iz EU.
Pu­ti­no­vom sa­mo­po­u­zda­nju, pa i vi­šku istog, do­pri­no­si i ame­rič­ka pa­ra­li­za zbog ne­u­o­bi­ča­je­no za­pe­tlja­nih pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra i mo­guć­no­sti da no­vi li­der SAD po­sta­ne je­dan po­li­tič­ki de­ma­gog u či­jem pro­gra­mu je re­vi­zi­ja ame­rič­kih sa­ve­zni­šta­va, uklju­ču­ju­ći i pre­kom­po­no­va­nje NA­TO-a.
Da li je ovo no­vi hlad­ni rat ili ni­je, da li je ru­ski iza­zov sa­mo blef – jer Ru­si­ja, za raz­li­ku od SSSR-a, ni­je li­der po­li­tič­kog blo­ka ni­ti čel­nik moć­nog pak­ta, a uz to je u eko­nom­skim pro­ble­mi­ma – ni­je to­li­ko bit­no. Ri­ječ je o nad­gor­nja­va­nju u ko­jem Pu­tin ima jed­nu pred­nost ko­ju Oba­ma ne­ma (ni­ti će je ima­ti sle­de­ći ame­rič­ki pred­sjed­nik): on se pi­ta za sve i nje­go­va je pr­va i po­sled­nja.
Zbog to­ga je ini­ci­ja­ti­va na nje­go­voj stra­ni, dok mu do­dat­na kri­la da­je i uni­ver­zal­na per­cep­ci­ja da je „uni­po­lar­ni mo­me­nat” pro­šao, da ame­rič­ku sve­moć, kom­pro­mi­to­va­nu u Av­ga­ni­sta­nu i Ira­ku, pa i ši­re na Bli­skom is­to­ku, za­mje­nju­je no­va re­al­nost le­gi­tim­nih in­te­re­sa dru­gih si­la, me­đu ko­ji­ma je Ki­na ve­ći iza­zi­vač Ame­ri­ci ne­go Ru­si­ja.
Zbog sve­ga to­ga sve ovo što se do­ga­đa je no­va ge­o­po­li­tič­ka sla­ga­li­ca či­ja se za­vr­šna sli­ka tek po­ma­lja. A pri­je ne­go što se ko­nač­no sklo­pi, bi­će i na­pe­to i ne­iz­vje­sno, pa i stva­r­no opa­sno.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke”)