Pi­še: Miomir Čolaković


Ita­li­jan­ski se­lja­ci ima­ju ve­o­ma efi­ka­san me­tod ka­ko da na­tje­ra­ju ma­gar­ce da bez ču­ve­ne ma­ga­re­će tvr­do­gla­vo­sti, do­bro na­to­va­re­ni, vu­ku te­re­te na ve­li­ke da­lji­ne. Du­gač­ke ru­de ve­za­ne za ko­la po­sta­ve se ta­ko da pre­la­ze pre­ko gla­ve ma­gar­ca i na­la­ze se tik is­pred nje­go­vih oči­ju. Na kra­ju ru­de se pri­ma­mlji­vo lju­lja hr­pa si­je­na. Uza­lud­no se is­te­žu­ći da do­hva­ti si­je­no, ma­ga­rac, vje­ru­ju­ći da će sva­kim sle­de­ćim ko­ra­kom do­hva­ti­ti „hra­nu sre­će“, je­dva pri­mje­ću­je te­ška ko­la ko­ja vu­če iza se­be. I ta­ko sve dok ne lip­še od umo­ra.
Iz­bo­ri su tu, ko­li­ko sju­tra. Sce­no­gra­fi­ja je po­sta­vlje­na, iz­vo­đa­či su na sce­ni. Pred­sta­va je po­če­la. Po­je­din­ci su do­če­ka­li naj­bo­lje i naj­po­e­tič­ni­je tre­nut­ke u svo­jim ži­vo­ti­ma – mo­guć­nost da naj­ši­rem audi­to­ri­ju­mu po­ka­žu ka­ko to iz­gle­da ka­da do­ži­vlja­va­ju vr­hu­nac par­tij­sko-pa­tri­ot­skog na­dah­nu­ća i obe­ća­va­ju­će ve­li­ko­du­šno­sti, ko­jom će, po­što im se po­da­ri vlast, oba­su­ti po­da­ni­ke vas­ko­li­ke nam li­je­pe do­mo­vi­ne.
Mo­žda se da­na­šnja si­tu­a­ci­ja u cr­no­gor­skom dru­štvu naj­bo­lje pro­jek­tu­je u tim par­tij­skim iz­bor­nim pred­sta­vlja­nji­ma i nji­ho­vom uti­ca­ju na kon­zu­men­te. Sko­ro sve par­ti­je ne sa­mo što ne­u­mje­re­no pre­tje­ru­ju hva­le­ći sop­stve­nu vri­jed­nost i nu­de­ći obe­ća­nja za ko­ja je sva­kom neo­stra­šće­nom ja­sno da ih ne mo­gu is­pu­ni­ti, ne­go nam još su­ge­ri­šu ide­ju da se mje­ra pa­tri­o­ti­zma od­re­đu­je pre­ma to­me da li se za njih gla­sa ili ne. U sno­bov­skom ro­bo­va­nju udob­nim po­li­tič­kim fo­te­lja­ma i pri­vi­le­gi­ja­ma ko­je one nu­de, u tr­ci za ostva­ri­va­njem lič­nog in­te­re­sa – po­zi­va­nje na pa­tri­o­ti­zam je glav­ni adut. Ta pa­tri­ot­ska tr­ka, u stva­ri tr­ka ko­ja, bez ob­zi­ra na ide­o­lo­ške ozna­ke i raz­ne dru­ge pri­pad­no­sti, za cilj ima sa­mo osva­ja­nje man­da­ta po sva­ku ci­je­nu, ne­pre­sta­no re­pro­do­ku­je zna­čaj­nu do­zu pri­mi­ti­vi­zma, jer je, u naj­ve­ćem mo­gu­ćem bro­ju slu­ča­je­va, ne­moć­na da pla­si­ra i stva­ra pra­ve vri­jed­no­sti. Ta­ko smo pre­pla­vlje­ni ba­nal­nim op­ser­va­ci­ja­ma, je­zič­kim for­mu­la­ci­ja­ma na gra­ni­ci do­brog uku­sa, po­li­tič­koj de­ma­go­gi­ji i ša­re­nim la­ža­ma o de­mo­kra­ti­ji i so­ci­jal­noj jed­na­ko­sti.
Na­rav­no da u sve­mu to­me pred­nja­če maj­sto­ri ma­ni­pu­la­ci­je - oni. Vi­še­de­ce­nij­ski na­dah­nu­ti bra­ni­o­ci par­ti­je, dr­ža­ve, sve­op­šteg bla­go­sta­nja. I nji­ho­va no­vo­ro­đe­na bra­ća po pa­tri­o­ti­zmu. U de­ma­go­škim pred­sta­va­ma kao da su opi­je­ni svo­jim ma­šta­ri­ja­ma do pot­pu­nog za­bo­ra­va, kao da iza njih ne po­sto­ji dva­de­set se­dam, mo­že se slo­bod­no re­ći – stra­vič­nih go­di­na vla­da­vi­ne, kao da su na­sta­li tek da­nas. Po nji­ho­voj pri­či bi se re­klo da oni uop­šte ne raz­mi­šlja­ju o stvar­nim ci­lje­vi­ma, op­stan­ku na vla­sti ra­di lič­ne ko­ri­sti i go­log spa­se­nja, da oni ni­je­su tu da bi ne­što uća­ri­li, gra­đa­ne is­ko­ri­sti­li, ste­kli ma­te­ri­jal­nu do­bit. Ne, oni su ne­se­bič­ni, pa­tri­o­te po sr­cu — hu­ma­ni is­klju­či­vo ra­di hu­ma­no­sti, ve­li­ko­du­šni jer ih in­te­re­su­je sa­mo op­šta do­bro­bit. Po­ne­kad se ima uti­sak da su čak u toj svo­joj la­ži pot­pu­no is­kre­ni, da va­ra­ju sa­mi se­be, i da je u to­me taj­na nji­ho­ve ča­ri. Oni la­žu i osje­ća­ju: to je do­bro, to je isti­na, ta­ko se spa­sa­va i ču­va dr­ža­va. Oni za­i­sta vje­ru­ju da su ta­kvi ka­kvi­ma se pred­sta­vlja­ju. Ono što u svo­joj ma­šti mi­sle i nu­de, za njih je isti­ni­ti­je od sa­me isti­ne.
Ne­vo­lja je u to­me što to pro­la­zi, što smo u ve­li­kom bro­ju slu­ča­je­va za­i­sta ono što ve­ći­na tih par­tij­skih ide­o­lo­ga mi­sli da je­smo. Nji­ho­va laž je uža­sna za­to što kod ne­ma­log bro­ja gra­đa­na ni­je uoč­lji­va i za­to što su vri­jed­no­sti, ko­je ona od sr­ca po­dr­ža­va, po­što­va­ne kao da se na­la­ze na naj­vi­šem ni­vou pa­tri­o­ti­zma i pra­ved­no­sti.
Ako se pra­ve ljud­ske vri­jed­no­sti mje­re onim uni­ver­zal­nim mo­ral­nim nor­ma­ma ko­je u se­bi no­se hu­ma­ni­stič­ki ide­al, a kod nas se, uosta­lom i svu­da u svi­je­tu, po­li­ti­kom ba­ve u ogrom­noj ve­ći­ni (čast iz­u­ze­ci­ma ko­jih za­i­sta ima) oni ko­ji zna­ju sa­mo za lič­nu ko­rist i svoj opi­plji­vi in­te­res te či­ne pro­tiv­te­žu ide­a­lu i sve­mu hu­ma­nom, mo­že­mo li re­ći da smo u sva­kom slu­ča­ju na gu­bit­ku ma ko­ja stra­na da po­bi­je­di na ovim iz­bo­ri­ma? Da će­mo na svo­joj gr­ba­či i da­lje vu­ći (ma­nji ili ve­ći, sa­mo to nam je iz­bor) te­ret po­li­ti­kant­skih ne­za­ja­žlji­vih pro­htje­va, a sve u na­di da će­mo sle­de­ćim si­gur­nim ko­ra­kom, ili pro­mje­nom ko­ra­ka, do­sled­no, jer vo­li­mo Cr­nu Go­ru, mi ili on ot­klju­ča­ti tu „ri­zni­cu bla­go­sta­nja“ ko­jom nam „ple­šu“ pred sa­mim no­som. Po­treb­no je sa­mo da ih iza­be­re­mo. Jed­ne, dru­ge, tre­će... pe­te... se­dam­na­e­ste... I bi­ra­mo... Sve dok ne­gdje na tom pu­tu ka, na­ma obe­ća­nom a nji­ma ostva­re­nom, bla­go­sta­nju ne lip­še­mo.
Ili ih, pri­je to­ga, što je, na­ža­lost, da­nas sa­mo ide­al, boj­ko­tu­je­mo sve za­jed­no i po­ka­že­mo im da je cr­no­gor­ski gra­đa­nin po­stao go­spo­din gra­đa­nin i da ni­je „po­što pre­đe bje­še“, da ne mo­že „no­vo vi­no u mje­ho­ve sta­re“. Da ne mo­že no­vi si­stem sa, i jed­nim i dru­gim, uhlje­blje­nim „si­ste­ma­ši­ma“.