Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić


U rječ­ni­ku stra­nih ri­je­či i iz­ra­za Mi­la­na Vu­ja­kli­je za Sa­ta­nu se ka­že: “pro­tiv­nik, đa­vo, bun­tov­nik, ne­pri­ja­telj; u Sta­rom za­vje­tu(Knji­ga o Jo­vu): an­đeo ne­sre­će i ka­zne ko­ji sto­ji u slu­žbi Bo­ga; an­đeo ko­ji se od­met­nuo od Bo­ga, zao duh, đa­vo; rđav i od­vra­tan čo­vjek“. Od po­stan­ka svi­je­ta do da­na da­na­šnjeg sa­ta­ni­no dje­lo­va­nje po­sta­lo je sva­ko­dnev­no, pa­kle­na stvar­nost. Ona stvar­nost ko­ja je sta­ja­la i sto­ji na put čo­vje­ko­vom stre­mlje­nju ka do­bru, op­ti­mi­zmu, ži­vot­noj lje­po­ti. I nje­go­voj (čo­vje­ko­voj) te­žnji da osta­ne u naj­bli­žem srod­stvu sa an­đe­lom, a ne sa de­mo­nom.
Sa­ta­na je be­smr­tan i vje­čan. Is­pr­sio se na­spram vr­hov­nog Stvo­ri­te­lja svi­je­ta. Na­spram Bo­ga. On kao de­mon, si­jač zla i mra­ka, Stvo­ri­telj kao si­jač i po­kro­vi­telj do­bra, vr­li­ne i svje­tlo­sti. U bor­bi ne­pre­sta­noj. Ve­li­ka Isi­do­ra Se­ku­lić u svo­joj knji­zi “Nje­go­šu knji­ga du­bo­ke oda­no­sti“ po­ku­ša­va do­ka­za­ti da sa­ta­ni­na vječ­nost i be­smrt­nost vu­ku sna­gu i ener­gi­ju iz sop­stve­ne že­lje da stal­no, na sva­kom mje­stu, sva­kom ćo­šku, bez mi­lo­sti is­ku­ša­va čo­vje­ka. Gu­ra ga u de­mon­sko ko­lo, u ko­lo zla i ta­me. Isi­do­ra je, ana­li­zi­ra­ju­ći fe­no­men sa­ta­ne, od­no­sno staj­nu tač­ku zla u Nje­go­še­voj „Lu­či mi­kro­ko­zmi“ pod­sje­ti­la da je sa­ta­na svu­da ak­ti­van u svo­joj ru­ši­lač­koj na­je­zdi, pa ka­že: “U „Fa­u­stu“ je sa­ta­na, u „Bo­žan­stve­noj ko­me­di­ji“ je sa­ta­na, u „Iz­gu­blje­nom ra­ju“ je sa­ta­na, u „Lu­či“ je sa­ta­na, u „Ka­i­nu“ je sa­ta­na, u „Bi­bli­ji“ je sa­ta­na, u „Spi­si­ma svih sve­tih ota­ca“ je sa­ta­na, itd. Zlo se, da­kle, jed­na­ko sa­vla­đu­je, ali zlu se da­je be­smrt­nost. I to po bo­ži­jem opre­dje­lje­nju. I to je je­dan od pro­ble­ma ko­ji­ma ne­ma rje­še­nja ni u sti­hu, ni u pro­zi, ni u fi­lo­zo­fi­ji, ni na ne­bu ni na ze­mlji“, za­klju­ču­je Isi­do­ra Se­ku­lić. Ne­ma di­le­me, Sa­ta­na igra ulo­gu ve­o­ma ma­lig­nog, opa­snog po­gla­va­ra. Ne sa­mo ov­dje na ze­mlji, već i u cje­lo­kup­nom uni­ver­zu­mu. Otrov zla „ople­me­nju­je“ ljud­sku pri­ro­du. Od dav­nih vre­me­na, a ne od ju­če ili od da­nas. Zlo­ba, is­kva­re­nost, bez­ob­zir­nost, mr­žnja, po­hle­pa- sa­ta­ni­no su oruž­je od isko­na, na­spram do­bra i vr­li­ne vr­hov­nog Stvo­ri­te­lja. Bor­ba bez pre­stan­ka, bez uz­ma­ka, iz­me­đu do­bra (Stvo­ri­te­lja) i zla (sa­ta­ne). Vječ­ni meg­dan, sa pro­mjen­lji­vom „rat­nom“ sre­ćom. Ve­li­ki po­zna­va­lac ljud­ske du­še, psi­ho­lo­gi­je, i tra­gi­ke čo­vje­ko­ve, ge­ni­jal­ni Do­sto­jev­ski, od­no­sno je­dan od nje­go­vih knji­žev­nih ju­na­ka, sa­op­šta­va: „Bo­ga pri­mam, ali nje­gov svi­jet ne pri­mam“. Šta ovom re­če­ni­com Fjo­dor Mi­ha­i­lo­vič že­li da ka­že? Mi­slim da ho­će ja­sno da pod­vu­če raz­li­ku iz­me­đu zlog sa­ta­ne i do­brog Bo­ga. I da tra­ži od Bo­ga da pro­tje­ra sa­ta­nu iz sa­zve­žđa ko­je se na­la­zi pod nje­go­vom (Bo­ži­jom) nad­le­žno­sti. Da oda­gna di­le­mu- ko je ko? Jed­nom za svag­da. Ako je ta di­le­ma ika­ko i mo­gla po­sto­ja­ti.
Je­dan sa­ta­nin iza­sla­nik, pro­po­vjed­nik zla, otvo­rio je ne­dav­no svo­ju du­šu. Svo­ju „in­te­lek­tu­al­nu ra­di­o­ni­cu“, či­ji osnov­ni pro­iz­vod pred­sta­vlja iz­be­zu­mlje­na mr­žnja, ta mrač­na stra­na ljud­ske pri­ro­de. Ri­ječ je o po­zna­tom hr­vat­skom in­te­lek­tu­al­cu i uni­ver­zi­tet­skom pro­fe­so­ru Žar­ku Pu­hov­skom. On je, u kon­tek­stu hr­vat­skog pro­ti­vlje­nja otva­ra­nju po­gla­vlja za pri­stup Sr­bi­je Evrop­skoj uni­ji re­kao: „Sr­bi­ma tre­ba pi­ti krv na slam­či­ci“.
Kroz isto­ri­ju hr­vat­skih od­no­sa Hr­va­ti su se „mno­go ba­vi­li“ srp­skom kr­vlju. I ni­ka­ko da, ba­rem ne­ki usa­mlje­ni glas iz re­da hr­vat­skog na­ro­da, upo­zo­ri ka­ko je „krv ljud­ska ra­na na­o­pa­ka“. Uz to, ako je i ne­vi­na, dra­ma po­sta­je isu­vi­še kom­plet­na. I kom­plek­sna. Hra­na „na ba­zi kr­vi“, na nos is­ka­če. Kad- tad. Ne­ma od­ra­sta­nja na ta­kvoj hra­ni. Ni po­je­din­cu, ni dru­štvu, ni dr­ža­vi. Ima sa­mo ukle­te, uz to, i ve­o­ma ne­iz­vje­sne eg­zi­sten­ci­je. Tru­le eg­zi­sten­ci­je, na te­me­lji­ma za­hva­će­nim gan­gre­nom. Na ne­ča­sti­vim te­me­lji­ma. No, psi­ha Hr­va­ta, nji­ho­vo ko­lek­tiv­no ne­svje­sno, ba­rem ka­da je od­nos pre­ma Sr­bi­ma u pi­ta­nju, „ob­lo­že­no“ je to­li­kom ko­li­či­nom mr­žnje da su šan­se za eli­mi­na­ci­ju te mr­žnje go­to­vo ni­ka­kve. Ni sa­da, ni u bli­žoj, a bo­ga­mi, ni u da­ljoj bu­duć­no­sti. Je­di­na stvar neo­p­hod­na za tri­jumf zla je kad do­bar čo­vjek ne ura­di ni­šta, ka­že ir­ski pi­sac i fi­lo­zof Ed­mund Berk. Na du­go­roč­nu ne­sre­ću ljud­skog ro­da, do­bar čo­vjek je u gr­če­vi­toj de­fan­zi­vi pred zlim si­la­ma, zlim lju­di­ma. Na­dam se da će iz­dr­ža­ti. I pre­ći u ofan­zi­vu. Do ka­nač­ne po­bje­de!