Pi­še: Zo­ran Pi­pe­ro­vić


Ni­je de­mo­kra­ti­ja ono kad je sve po­ta­man. I za­kon­ski i ljud­ski. I sve to kao re­zul­tat iz­bo­ra za vlast, na ko­je iz­la­ze pu­no­ljet­ni Cr­no­gor­ci. Svih na­ci­o­nal­nih opre­dje­lje­nja. To je, u pre­vo­du, op­šta vo­lja, ko­ja ni­je op­šta, jer joj ne­do­sta­je sa­gla­snost (Pe­kić). Ja do­da­jem: svih onih ko­ji iza­đu pred ku­ti­je. I ta ista vo­lja po­god­na je da is­po­lji op­štu po­kva­re­nost, kao i da sa­kri­je svo­ju vla­sti­tu.
Ta­ko se ne­ki gra­đa­nin na­đe u pri­li­ci da iz­me­đu dva aj­va­na iza­be­re onog ko­ji od­go­va­ra nje­go­vom vla­sti­tom fu­kar­lu­ku. Ili skri­ve­noj zloj vo­lji i ne­pi­sme­no­sti. Ta­ko se do­bi­ja iz­bor­ni aj­van. Ko­ji po lo­gi­ci po­li­tič­kog raz­mno­ža­va­nja po­sta­vlja, ta­mo gdje tre­ba, isto ta­kve (ali ne aj­va­ne) već aj­van­či­će. I on­da se, u skla­du sa ovim ili onim za­ko­nom, do­no­se od­lu­ke. Ko­je se ti­ču, re­ci­mo, i mo­ra­la. Ma­da on ni­je nu­žan. Ako je li­čan. Ako je ja­van, pa još šti­ti vri­jed­no­sti na ko­ji­ma se uče ge­ne­ra­ci­je, on­da ne­ke od od­lu­ka, iz­bor­nih i iza­bra­nih aj­va­na, ko­je tan­gi­ra­ju za­jed­ni­cu, tje­ra­ju nju (za­jed­ni­cu) da zbog kul­tu­ro­lo­ških, so­ci­o­lo­ških, isto­rij­skih, mo­ral­nih i inih prin­ci­pa, bur­no re­a­gu­je.
Zbog pred­met­nih aj­va­na ne­će. Re­ći ću ti do­lje, či­ta­o­če, što su ovi po­to­nji smi­sli­li.
Ono, ima i de­žur­nih aj­va­na. To su oni ko­ji su pri­sut­ni, ak­tiv­ni i sve­pi­ta­ju­ći, mi­mo iz­bor­ne nam vo­lje. I ko­ji su na­zoč­ni uvi­jek ka­da se šte­ti mo­ra­lu, a mo­ral­nu de­ter­mi­nan­tu tog mo­ra­la su oni (de­žur­ni aj­va­ni) utvr­di­li. U dr­ža­vi ih ima pu­no. Na­šoj. Na nju mi­slim. Oni se va­zda po­ja­ve. I ni­je­su nje­žni. Po­seb­no ako su mo­ral­na na­če­la ko­ja su oni ina­u­gu­ri­sa­li u mo­ral­na, po vla­sti­tim pro­jek­ci­ja­ma, za­mi­ri­sa­la na sr­bo­čet­ni­ke, ljo­ti­ćev­sko-ne­di­ćev­ske ne­soj­lu­ke, na sr­bo­va­nje Pe­tro­vi­ća, na­rav­no Džo­mi­ća i osta­lih pre­da­to­ra ko­ji su (plus Mi­tro­po­li­ja) u stal­nom an­ti­cr­no­gor­skom tran­su. I to ot­kad Sun­ce pro­mak­ne iza ćo­ška Is­to­ka, pa sve dok ne za­ro­ni u mo­re, ta­mo da­le­ko, na omi­lje­nom im Za­pa­du. Ovo sve pod uslo­vom da je ve­dro i da de­žur­ni aj­va­ni (raz­li­kuj to od iz­bor­nog) mo­gu da vi­de. Ne Sr­be, jer ih vi­de svu­gdje i u sva­ko­me. Već Sun­ce.
I da po­en­ti­ram. Do­bi­smo uli­cu Osma­na Ras­to­de­ra. Ba­da­va su ga stri­je­lja­li oni ko­ji su pu­škom do­šli na vlast. I či­je tra­di­ci­je an­ti­fa­ši­zma ova dr­ža­va i da­nas s pra­vom nje­gu­je. Ima­mo ga na ta­bli ne­ke uli­ce u Pet­nji­ci. Ne znam je­su li je po­sta­vi­li. Ali znam da ho­će. I da se ni­ko od de­žur­nih aj­va­na po­bu­ni­ti ne­će. Jer, po lo­gi­ci, Osman ni­je Sr­bin. I kao ta­kav ne ugro­ža­va Cr­nu Go­ru. Ni­je on Džo­mić. Ta­bla će da osva­ne, za­to što je ple­me­ni­ti nam Osman bra­nio Bo­šnja­ke od čet­ni­ka. I to ta­ko što je u se­lu Ve­li­ka po­bio na de­se­ti­ne že­na i dje­ce. Po­bio na de­se­ti­ne par­ti­za­na. Ko­ji ni­je­su bi­li čet­ni­ci. Osman ni­je pra­vio raz­li­ku. On i nje­go­vi čet­ni­ke vi­dje­li ni­je­su. Je­su že­ne, ne­jač, star­ce i pro­le­te­re Pe­ka Dap­če­vi­ća. Me­đu ko­ji­ma je bio i moj ro­đe­ni stric Đor­đi­je. Ko­me je Osman, bra­ne­ći Pet­nji­ča­ne od čet­ni­ka, mr­tvo­me ot­ki­nuo par­ti­zan­sku gla­vu, ta­ko ga pra­te­ći do ro­đe­ne mu Ze­te.
Bio je to av­gust 1944. go­di­ne ka­da je Osman bra­nio Bo­šnja­ke od čet­ni­ka. I ubio mom­ka iz Ze­te ko­ji je bra­nio Ve­li­ča­ne od Osma­na. Di­vi­zi­ja „Sken­der Beg”, sa­či­nje­na od fa­ši­stič­kog šlja­ma, na če­lu sa Osma­nom, tog vre­log da­na, da­kle, uze­la je stvar u svo­je „za­štit­nič­ke“ ru­ke. Što ni­je do­ta­klo od­bor­ni­ke SO Pet­nji­ce. I ne tre­ba. Po­sli­je ovo­ga, ne mo­gu na­zad. Već sa­mo na­pri­jed. Sa me­tal­nom ta­blom u ru­ka­ma, na ko­joj će pi­sa­ti ime „cr­no­gor­skog ro­do­lju­ba“ Osma­na Ras­to­de­ra. Ko­jeg par­ti­za­ni, vje­ro­vat­no gre­škom, stri­je­lja­še zbog nje­go­vog od­no­sa pre­ma čet­ni­ci­ma.
Ako se ne­ko­me pri­zna­je ne­du­žnost, auto­mat­ski se na­knad­no pri­zna­je i ne­či­ja kri­vi­ca.Ta­ko je moj stric za­jed­no sa ve­lič­kom ne­ja­či kriv. Što se Osma­nu i fa­ši­stič­koj ba­gri na­šao na nji­ho­vom pu­tu tra­že­nja čet­ni­ka. Iako je ja­sno da ih je to­ga da­na rah­me­tli Ras­to­der tra­žio da­le­ko od Pet­nji­ce.
(Autor je advo­kat)