Pi­še: Vla­di­mir Bo­žo­vić


Pre­ma na­slo­vu, ova pri­ča bi mo­gla bi­ti zvon­ka na­ja­va za, re­ci­mo, na­do­la­ze­će ‘’Bar­si­no’’ fud­bal­sko ču­do. Mo­gla bi bi­ti i pod­sje­ća­nje na ne­haj­no za­bo­ra­vlje­nog la­ti­no­a­me­rič­kog po­e­tu ili ro­man­tič­nog he­ro­ja iz špan­skog gra­đan­skog ra­ta. Na­ža­lost, ni­šta od to­ga. U pri­rod­no na­smi­ja­ni, ljet­nji ri­tam ovog na­slo­va uto­pi­li su se ne­iz­re­ci­va bol i ne­prav­da ko­ji tra­ju de­ce­ni­ja­ma. I sve to u po­zna­toj re­ži­ji ne­pre­va­zi­đe­nih ”šam­pi­o­na” vla­da­vi­ne pra­va i hu­ma­ni­stič­kih tra­di­ci­ja.
Še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, Di­je­go Gar­si­ja je bi­lo jed­no od onih ne­po­zna­tih, idi­lič­nih ostr­va u In­dij­skom oke­a­nu. Ujed­no, to je i naj­ve­će ostr­vo Ša­go ar­hi­pe­la­ga ko­je se sa­sto­ji od ne­ko­li­ko de­se­ti­na ma­lih trop­skih ostr­va. Po ko­lo­ni­jal­nom na­sle­đu, ar­hi­pe­lag je ostao u sa­sta­vu Ve­li­ke Bri­ta­ni­je. U gla­mu­ro­znoj lje­po­ti Di­je­ga Gar­si­je ži­vje­lo je oko 2.000 lju­di. Ima­li su svo­ju cr­kvu, ško­lu, po­štu, bol­ni­cu, že­lje­znič­ku sta­ni­cu, div­na se­la i opu­šten, mu­zi­ka­lan ži­vot. Na­iv­na tu­ri­stič­ka pro­pa­gan­da tih go­di­na, u spo­rim ka­dro­vi­ma is­kr­za­nih sli­ka, pri­ka­zu­je tam­no­pu­te sta­nov­ni­ke Di­je­ga Gar­si­je ka­ko raz­dra­ga­no ma­šu i po­zi­va­ju go­ste u svoj raj­ski ku­tak.
A on­da su jed­nog da­na, na­je­že­ni NA­TO ge­ne­ra­li ra­ši­ri­li hlad­no­ra­tov­ske kar­te i zlo­kob­no po­ka­za­li pr­stom na ostr­vo. Di­je­go Gar­si­ja je ozna­če­no kao je­din­stve­ni pri­rod­ni no­sač avi­o­na i bu­du­ća ba­za ”stra­te­ške pred­no­sti”. Pod tim du­gim NA­TO pr­sti­ma, za­ko­tr­lja­la se zle­hu­da sud­bi­na ostr­vlja­na. Na­i­me, bri­tan­ska vla­da je u pu­noj taj­no­sti, za­o­bi­šav­ši par­la­ment i jav­nost, 1966. pot­pi­sa­la ugo­vor sa voj­skom SAD o ko­ri­šće­nju Di­je­ga Gar­si­je na 50 go­di­na. Ci­je­na - zbi­lja sit­ni­ca: tri­ča­vi po­pust pri­li­kom ku­po­vi­ne ame­rič­ke mor­na­rič­ke opre­me i oruž­ja. Je­di­ni ame­rič­ki uslov, bri­tak i na­ci­stič­ki upro­šćen, bio je: oči­sti­ti ostr­vo!
Od tog tre­nut­ka, iz da­na u dan, kop­nio je pro­sto­du­šni i ve­dri ži­vot Di­je­ga Gar­si­je. Po­čeo je or­ga­ni­zo­va­ni zlo­či­nač­ki po­du­hvat be­sti­jal­nog pro­tje­ri­va­nja nje­go­vih sta­nov­ni­ka. Do­šli su mje­se­ci pat­nje i stra­ha. Naj­pri­je su ”sa­ve­zni­ci” po­bi­li sve kuć­ne lju­bim­ce na ostr­vu. Ga­som! Pro­stru­je žmar­ci od ne­iz­bje­žnih, uža­sa­va­ju­ćih aso­ci­ja­ci­ja, zar ne? Po­tom su be­ži­vot­na ti­je­la ljup­kih stvo­re­nja za­pa­lje­na na za­jed­nič­koj lo­ma­či na­o­či­gled is­tra­u­mi­ra­ne dje­ce i nji­ho­vih ro­di­te­lja. Cilj je pot­pu­no ostva­ren - use­lio se pa­ni­čan strah u sr­ca do­brih lju­di. Upo­re­do, Bri­tan­ci su pre­ki­nu­li sva­ku do­sta­vu hra­ne i lje­ko­va svo­jim gra­đa­ni­ma na ostr­vu. Je­dan po je­dan, a ubr­zo po­tom i sto­ti­nu po sto­ti­nu, sta­nov­ni­ci Di­je­ga Gar­si­je su na­sil­no utr­pa­va­ni u bro­do­ve. Od­re­di­šte: Ma­u­ri­ci­jus. Ti bro­do­vi, uto­nu­li pod te­re­tom prog­na­nič­ke pat­nje, po­sta­li su uobi­ča­je­na sli­ka ovih da­na. Ka­ko ta­da, ta­ko i da­nas, isti ak­te­ri do­so­lja­va­ju svjet­ska mo­ra ljud­skom ne­sre­ćom. Sa­mo su, u me­đu­vre­me­nu, usa­vr­ši­li ”teh­ni­ku”, od­no­sno uči­ni­li je per­fid­ni­jom. Umje­sto njih, pro­tje­ri­va­nja i ubi­ja­nja oba­vlja­ju lo­kal­ni ”te­ro­ri­sti po ugo­vo­ru”, ob­u­če­ni u nji­ho­vim ba­za­ma i pla­će­ni nji­ho­vim nov­cem. Za to vri­je­me, me­dij­sko i ide­o­lo­ško pre­pa­ki­va­nje te­ro­ri­sta u ”bor­ce za slo­bo­du”, po uvje­žba­nom obra­scu, vr­ši lo­kal­ni NVO #grant #NA­TO #ba­gra sek­tor.
Gar­si­jev­ci su svoj ”ži­vot” na­sta­vi­li u ”pri­vre­me­nim” uslo­vi­ma. U ras­pa­lim ku­ća­ma, bez ele­men­tar­nih uslo­va za ži­vot. Iz tih stra­ća­ra, čak i da­nas (za­bi­lje­že­no u sjaj­nom do­ku­men­tar­cu ”Ste­a­ling a na­ti­on”) ču­ju se bol­ni uz­da­si, pre­to­če­ni u dir­lji­vu pje­smu tu­ge za do­mom, za sun­ča­nim ostr­vom sreć­nog ži­vo­ta.
Na­kon ne­ko­li­ko pro­te­sta osam­de­se­tih go­di­na HH vi­je­ka, bri­tan­ska vla­da je prog­na­ni­ci­ma po­nu­di­la ”po­moć” od 3.000 fun­ti. Uglav­nom ne­pi­sme­ni, oni su oti­skom pr­sta ”po­tvr­đi­va­li” pri­jem po­mo­ći. Me­đu­tim, to je bi­la još jed­na ti­pič­no bri­tan­ska po­dlost. U do­ku­men­tu na en­gle­skom je­zi­ku, me­đu slo­je­vi­ma ne­ra­zu­mlji­vih prav­nih for­mu­la­ci­ja, bi­la je skri­ve­na kla­u­zu­la ko­jom se prog­na­ni ”do­bro­volj­no” od­ri­ču pra­va na po­vra­tak.
Ipak, za­hva­lju­ju­ći ne­kim upor­nim i do­brim lju­di­ma, slu­čaj ”Di­je­go Gar­si­ja” se na­šao pred su­dom. Ta prav­na bor­ba, sa vr­lo ja­snom ras­po­dje­lom do­bra i zla, sem po­slo­vič­nog bri­tan­skog ci­ni­zma, po­ka­za­la je i pot­pu­ni be­smi­sao. Na­ro­či­to on­da ka­da je Vi­ši sud 2006. pre­su­dio u ko­rist ostr­vlja­na! Ču­do mo­gu­ćeg po­vrat­ka ku­ći je, ma­kar za tre­nu­tak, za­tre­pe­ri­lo. Ipak, Vla­da Bri­ta­ni­je je po­li­tič­kim dri­blin­zi­ma i ne­for­mal­nim pri­ti­sci­ma uspje­la da iz­dej­stvu­je uki­da­nje te pre­su­de na Ape­la­ci­o­nom su­du. Prog­na­ni­ci su po­tom, u vi­še na­vra­ta, tra­ži­li do­zvo­lu da ma­kar po­sje­te gro­blje i oda­ju po­men svo­ji­ma, ali je i to od­bi­je­no. Iako slu­čaj Di­je­ga Gar­si­je u pot­pu­no­sti od­go­va­ra de­fi­ni­ci­ji zlo­či­na pro­tiv čo­vječ­no­sti, Evrop­ski sud za ljud­ska pra­va i Me­đu­na­rod­ni sud prav­de pro­gla­si­li su se ne­na­dle­žnim iz raz­li­či­tih, for­mal­nih, a uvre­dlji­vo be­smi­sle­nih raz­lo­ga. Iz­ne­na­đe­ni? Još jed­no gru­bo pod­sje­ća­nje da u me­đu­na­rod­nom si­ste­mu vla­da­ju ulič­ne mak­si­me, te da su nor­me me­đu­na­rod­nog pra­va igrač­ka za sla­be s ko­jom se moć­ni igra­ju u do­ko­li­ci, od­no­sno sa­mo u ne­do­stat­ku di­rekt­nog in­te­re­sa.
Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve su ko­ri­sti­le ba­zu na Di­je­go Gar­si­ji za sve NA­TO ra­to­ve u tom di­je­lu svi­je­ta. Ta­ko­đe, po­tvr­đe­no je da se na ostr­vu na­la­zi CIA za­tvor u kom se, Abu Gra­ib teh­ni­ka­ma, mon­stru­o­zno mu­če za­ro­blje­ni­ci, bez­na­de­žno is­klju­če­ni iz bi­lo ka­kvog prav­nog po­ret­ka. Za­to se, kao vr­hu­nac ci­ni­zma, u ina­če vr­lo oštroj kon­ku­ren­ci­ji, iz­dva­ja od­lu­ka bri­tan­ske vla­de 2010. ko­jom Še­go ar­hi­pe­lag pro­gla­ša­va ”mor­skim, pri­rod­nim re­zer­va­tom”. Zna­či, onih par mi­li­o­na to­na ame­rič­kog če­li­ka i že­lje­za se ušu­ška­lo u ”ne­tak­nu­tu” pri­ro­du! Da lu­di­lo bu­de upot­pu­nje­no, ta od­lu­ka ja­sno im­pli­ci­ra da bi prog­na­ni Bri­tan­ci, ne­kad do­mi­cil­no sta­nov­ni­štvo Di­je­ga Gar­si­je, svo­jim even­tu­al­nim po­vrat­kom na­ru­ši­li pri­rod­ni sklad ostr­va, za raz­li­ku od već pri­sut­nih ame­rič­kih voj­ni­ka i nji­ho­vog ”eko­lo­škog” ar­se­na­la! Ame­ri­kan­ci su, ka­ko se vi­di iz jed­nog od Vi­ki­liks do­pi­sa, bi­li pot­pu­no odu­še­vlje­ni tim ”sjaj­nim” za­pa­ža­njem i od­lu­kom bri­tan­ske vla­de.
Di­je­go Gar­si­ja je ob­je­di­nju­ju­ća me­ta­fo­ra za iz­gu­blje­ni raj Atlan­ti­de i bi­blij­sku te­žnju nje­go­vih sta­nov­ni­ka da se, na­kon de­ce­ni­ja iz­gnan­stva, jed­nog da­na vra­te u svo­ju ze­mlju. Vi­so­ko in­to­ni­ra­na iro­ni­ja ovog slu­ča­ja je i u to­me što se, igle­da ”for­mal­ni” Bri­tan­ci, bez­u­spje­šno po­ku­ša­va­ju vra­ti­ti u - Bri­ta­ni­ju. I to im, brat­ski, već po­la vi­je­ka, one­mo­gu­ća­va­ju Bri­tan­ci i Ame­ri­kan­ci. Sto­ga, ni­smo ni­ma­lo za­ču­đe­ni što se ame­rič­ka ba­za na Di­je­go Gar­si­ji zo­ve: ”Prav­da”! Ma­kar smo mi na­vi­kli na sa­ta­ni­stič­ku iro­ni­ju iz ku­hi­nje ”mi­lo­srd­nih” NA­TO ”an­đe­la”.
(Autor je pred­sjed­nik
Iz­vr­šnog od­bo­ra
Ma­ti­ce srp­ske i
pro­fe­sor na PMF-u)