Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić


Slo­bo­da! Ri­ječ ma­la, ali ri­ječ u ko­ju sta­ne sva­ki se­kund, mi­nut, sat, i go­di­na na­šeg ži­vo­ta. Ide­al za ko­ji su se bo­ri­li naj­ve­ći umo­vi i vi­te­zo­vi, obič­ni lju­di, nad­ni­ča­ri, slu­ge, ro­bo­vi i vla­da­ri. Ne­što u če­mu smo svi isti, bez iz­u­ze­ta­ka. Oni ko­ji ni­je­su va­pi­li za slo­bo­dom ni­je­su bi­li is­kre­ni pre­ma se­bi. Jed­no­stav­no, ona je ja­ča i ve­ća od svih nas, i in­stink­tiv­no že­li­mo da bu­de­mo svo­ji, sa svo­jim mi­sli­ma, pro­ble­mi­ma i že­lja­ma.
Sje­ćam se, ni­je to dav­no bi­lo, raz­go­vo­ra pred cr­kvom Sv. Di­mi­tri­ja u So­lu­nu sa sve­šte­ni­kom Bo­ri­som Bra­jo­vi­ćem. Di­van čo­vjek, smi­ren, dok­tor fi­lo­so­fi­je, ta­da mi je re­kao ne­što što ću za­u­vi­jek pam­ti­ti: ,, Moj Ero, slo­bo­da je spa­se­nje. A to je ono če­mu kao vjer­ni­ci te­ži­mo, bi­ti slo­bo­dan zna­či spa­si­ti svo­ju du­šu. Sva­ka slo­bo­da no­si ri­zik, ali bez nje ne­ma ovo­ga o če­mu ti go­vo­rim.’’ Ja­sna, pre­ci­zna, de­fi­ni­ci­ja, bez ima­lo de­ma­go­gi­je. Ne­što u če­mu su sat­ka­ne sve vje­kov­ne bor­be na­šeg na­ro­da, sve že­lje, mu­ke, pat­nje i ra­do­sti. To je po­bje­da, uz­vi­še­ni­ja i ve­ća od sva­ke ma­te­ri­jal­ne. Po­bje­da du­ha i pu­to­kaz ka Car­stvu ne­be­skom. Na­ši pret­hod­ni­ci su zna­li sve o to­me i ni­je­su se li­bi­li bor­be za svo­ju i slo­bo­du svih nas. Sve što su mo­gli da ura­de, ura­di­li su. Ni­kad ni­je­su do­zvo­li­li da im bi­lo ko kro­ji i is­pi­su­je sud­bi­nu. Sa­mo oni sa­mi po ci­je­nu bi­lo če­ga.
Da li smo mi ta­kvi? Na­ža­lost, ne. Iako svje­sni da ži­vi­mo u pri­vat­noj dr­ža­vi, pot­pu­no ne­slo­bod­ni, kao bilj­ke, ne bu­ni­mo se. Gle­da­mo ka­ko nam za­ti­ru pro­šlost, uzi­ma­ju bu­duć­nost, uni­šta­va­ju na­šu dje­cu, oti­ma­ju dr­žav­nu imo­vi­nu i pra­ve lič­ne im­pe­ri­je. Mi­li­o­ni na­šeg nov­ca za­vr­ša­va­ju kod njih, a mi to gle­da­mo kao zom­bi­ji. Ne­spo­sob­ni da bi­lo šta pro­mi­je­ni­mo. Ta­ko smo se sja­di­li da bi se sva­ki naš pre­dak u gro­bu od­re­kao srod­stva sa na­ma. Mr­tve bru­ka­mo, a ži­vi­ma ne da­je­mo na­du u bo­lje sju­tra. Da li smo svje­sni ka­kvi mo­ral­ni pig­me­ji vla­da­ju ovom dr­ža­vom ? Ka­kve su im slu­ge i dže­la­ti? Ka­kvi kva­zi kri­mi­nal­ci su nam utje­ra­li strah u ko­sti? I ka­kvi nas kva­zi in­te­lek­tu­al­ci uče pa­me­ti? Je­di­no je na­ša Cr­kva, na če­lu sa mi­tro­po­li­tom Am­fi­lo­hi­jem, uči­ni­la sve da za­u­sta­vi ovaj mo­ral­ni i du­hov­ni po­nor. Go­vo­rio je mu­dri mi­tro­po­lit ku­da vo­di ovo­li­ka po­ni­znost kod na­ro­da. Ali ko je slu­šao Cr­kvu? Sa­mo oni ko­ji su iskre­no vje­ro­va­li i ko­ji će uvi­jek vje­ro­va­ti. I na­rav­no zlob­ni­ci ko­ji su u njoj pre­po­zna­li ne­pri­ja­te­lja svo­jih lič­nih in­te­re­sa pa sad na­pa­da­ju ne­što što se ne na­pa­da. Ne mo­že se na­pa­sti ka­non­ska Cr­kva. Nju ču­va sr­ce sve­ti­te­lja, ono je ne­do­dir­lji­vo i tu se kri­je taj­na jed­nog na­ro­da. Na­ša je mu­ka što tu taj­nu ni­smo do­ku­či­li. Va­žni­je nam je da se bo­ji­mo taj­ne po­li­ci­je, špi­ju­na i pod­žmi­re­pa na če­lu sa še­fom re­ži­ma. Nje­go­vo ime ne­ću da po­mi­njem vi­še. Do­sa­di­smo je­dan dru­gom. On me­ni ko­li­ko vla­da i mu­či ovaj na­rod, a ja nje­mu po­mi­nju­ći ga non- stop. Ne­ću vi­še, ne­po­me­nik je to. Isto kao i oni kri­mi­nal­ci ko­ji ga slu­ša­ju, ko­ji­ma vla­da i o ko­ji­ma sam ime­nom i pre­zi­me­nom do­sad sve re­kao. Ne­go, da ko­nač­no vi­di­mo šta će­mo? Ho­će­mo li pu­sti­ti da ži­vot pro­đe, i osta­vi nas tu gdje smo ili će­mo mi­je­nja­ti tre­nut­no sta­nje? Ho­će­mo li ko­nač­no pro­mi­je­ni­ti vlast ko­ja nas je uni­šti­la? Mo­že­mo li vra­ti­ti rad­ni­ku po­sao, ra­ta­ru nji­vu, čo­ba­nu sta­do, pi­scu knji­gu, pro­fe­so­ru ka­te­dru i dok­to­ru or­di­na­ci­ju? Ho­će­mo li da po­ša­lje­mo u za­tvor sve ko­ji su bes­prav­no ste­kli mi­li­jar­de, da im odu­zme­mo imo­vi­nu i vra­ti­mo na­ro­du? Ne­ka se ne bri­nu. Ga­ran­to­va­će­mo im po­šte­no su­đe­nje, jer će­mo sud­stvo oči­sti­ti od ko­rum­pi­ra­nih tu­ži­la­ca i su­di­ja. Vra­ti­će­mo do­sto­jan­stvo se­bi i svo­ji­ma. Iz­bo­ri­će­mo se za slo­bo­du ko­ju ne­ma­mo. Slo­bo­du ko­ja je ta­ko bli­zu, svu­da oko nas, i ko­ja nas be­so­muč­no tra­ži. Zna­će­mo da smo slo­bod­ni kad ču­je­mo se­be ka­ko na­glas iz­go­va­ra­mo ono o če­mu smo do­sad ću­ta­li. Kad bu­de­mo išli sta­zom ne gle­da­ju­ći ni ima li ko­ga is­pred, ni ide li ko za na­ma. Kad strg­ne­mo lan­ce i otvo­re nam se ho­ri­zon­ti ži­vo­ta o ko­ji­ma smo do­tad sa­mo ma­šta­li. Ka­da mi na­đe­mo nju i ona na­đe nas. Slo­bo­da tra­ži lju­de, i daj Go­spo­de Bo­že da ovaj put to bu­de­mo mi. Mi će­mo na Kr­stov­dan do­ći da je uzme­mo od onih ko­ji su nam je od­u­ze­li i bi­će­mo slo­bod­ni.