Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


MO­LI­TVA: Mi(l)o Dio, oč(uš)e naš, i na­še na­ci­je, ko­ji si na vla­sti(ma) (od SFRJ, pre­ko SRJ, SCG, pa sve do CG), a mi, na­rod tvoj vo­lje­ni, na kre­di­ti­ma i se­da­ti­vi­ma, da je Sve­to ime tvo­je, da pro­đe car­stvo tvo­je, da ne bu­de vi­še vo­lja tvo­ja, ba­rem, ne na ze­mlji, a na ne­bu je ka­žu ne­ki dru­gi car (Hrist-car)... Hljeb naš na­su­šni daj nam da­nas, jer će za mno­ge već sju­tra bi­ti ka­sno, glad­ni su... I opro­sti nam du­go­ve na­še (pre­ma Pr­voj ban­ci, dru­goj, tre­ćoj, i osta­lim ban­ka­ma), kao što i mi opra­šta­mo du­žni­ci­ma svo­jim (po­slo­dav­ci­ma ko­ji nam du­gu­ju i po dva­de­se­tak pla­ta, kao i iz­gu­blje­ne go­di­ne ži­vo­ta), i ne uve­di nas u is­ku­še­nja (da te ne­de­mo­krat­skim sred­stvi­ma ru­ši­mo, to ni­je naš stil, već tvoj, ta­ko si, uosta­lom, i do­šao na vlast), no iz­ba­vi nas od zlo­ga tj. od se­be sa­mo­ga, jer je tvo­je car­stvo (pri­lič­no ve­li­ko), i si­la (po­li­ci­ja, voj­ska, pa­ra­voj­ska, kon­tro­verz­ni bi­zni­sme­ni, gla­sač­ka ma­ši­ne­ri­ja, MTV, TV lut­ke na kon­cu, ma­ri­o­ne­te, ‘’pink’’ pan­te­ri, ‘’pr­va’’, ‘’dru­gi’’, i osta­li ‘’ka­na­li’’, (dez) in­for­me­ri...), i sla­va, oca, i si­na (Bla­ža), i Se­ke i (Br)aca, i Sve­to(vo)ga du­ha, sa­da, ali ni­je­sam baš si­gu­ran, da li i za vje­ki vje­ko­va... a mi(n)?!
PI­SMO: Mi­li Mi­lo(če), čo­če, naj­dra­ži i naj­du­ži (tri de­ce­ni­je na vla­sti) si­ne na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti, da­nas su pi­sma po­no­vo u mo­di, pra­va po­ma­ma vla­da za nji­ma... Po­zna­to mi je da si i ti emo­tiv­no ve­zan za tu vr­stu ko­mu­ni­ka­ci­je, s ob­zi­rom na to da je tvoj pr­vi bi­znis bio pro­da­ja no­vo­go­di­šnjih če­stit­ki is­pred ‘’Ju­go­pla­sti­ke’’... Vi­dim pi­šu se pi­sma si­no­vi­ma, bra­ći, tet­ka­ma, ku­či­ći­ma, ma­či­ći­ma, pa­či­ći­ma, funk­ci­o­ne­ra DPS-a, a ja od­lu­čih da se jav­nem te­bi, jer si ti, ipak, gla­va po­ro­di­ce, pa­ter fa­mi­li­as, ka­po di tut­ti ka­pi, kum (mno­gih fa­mi­li­ja)... Sje­tih se tvog ‘’in­tim­nog’’ pi­sma ko­je si mi po­slao pri­je de­se­tak go­di­na, či­ni mi se pred ne­ke iz­bo­re, u ko­jem mi se obra­ćaš di­rekt­no sa ‘’moj dra­gi pri­ja­te­lju’’, i u ko­jem mi nu­diš ne­ku vr­stu pak­ta a ja se utri­po­vah da me stvar­no go­ti­viš, i da smo ja i ti na ‘’ti’’, ali, (ne)sre­ćom, ipak, po­ci­je­pah taj fa­u­stov­ski ugo­vor... A ti još na kra­ju pi­sma sta­vio ono mi­lo(sno), tvoj(ski) – ‘’tvoj Mi­lo’’... Ne iz­dr­žah, za­pla­kah, su­ze mi kre­nu­še uz če­lo... Kro­ko­di­li do­la­ze... Dra­gi pa­sti­ru naš, eto, i ja te mo­lim, u ime svih po­šte­nih DPS-ova­ca, SNP-ova­ca, SDP-ova­ca, FRONT-ova­ca, DE­MOS-ova­ca, DNP-ova­ca, i (pre)osta­lih da nam se ko­nač­no ski­neš sa gr­ba­če, pa da kao slo­bod­ni bra­vi ‘’pa­se­mo’’ po cvjet­nim li­va­da­ma bez ogra­da... Mi­lo, vo­lje­ni vo­đo i ne­po­gre­ši­vi uči­te­lju broj­nih Cr­no­go­ra­ca ko­ji lju­be zlat­ne lan­ce, zar ti ni­je do­sta bi­lo, i funk­ci­ja, i nov­ca, i auto­mo­bi­la, i sta­no­va, i ku­ća, i uni­ver­zi­te­ta, i ban­ki, i t(v)rt­ki... i mo­ći, i sla­ve, i vla­sti, i stra­sti, i sla­sti... Imaš li ma­lo mje­re, pa da sta­neš, sta­viš prst na če­lo kao na onom tvom po­ste­ru za pred­iz­bor­nu kam­pa­nju, i ka­žeš se­bi - Mi­lo, glav­ni lutk(ar)u, stvar­no je do­sta bi­lo... Ma­lo ti je, bra­te, sve­ga, što bi mo­ja ba­ba re­kla - ma­lo ti da­na bi­lo (na vla­sti, na­rav­no)... Sta­ni ma­lo, sta­la ti vo­da (na tvo­jim bu­du­ćim hi­dro­cen­tra­la­ma, na­rav­ski)... Mo­ja je lop­ta, mo­ja je dr­ža­va, moj je na­rod... mo­je je ne­bo, moj je svi­jet... mo­je je mo­re, moj je brod... hmm, da... ali, da ne bu­de i ono - mo­ji su vje­tro­vi, mo­je su ki­še i olu­je... Po­vu­ci se, ku­mim te bo­gom, po­vu­ci ruč­nu, što ti ja zla ‘oću, eto, si­tu­i­ran si, fa­la bo­gu, i ti, a i fa­mi­li­ja, sin je pri­vat­ni obrt­nik, (Br)aco ti ima ban­ku (a na­rod ti ne­ma ni pre­bi­je­ne ban­ke), Se­ka je od­vjet­nik, a za te­be, zli je­zi­ci, ka­žu da si od­met­nik... čuš - od­met­nik - na­rod sva­šta pri­ča, gla­dan, pa mu se pri­vi­đa, bu­la­zni... Do­du­še, Li­di­ja ne ra­di, to jes’ ma­lo za.eba­no, ali da­ko je ne­đe uba­čiš pre­ko bi­roa i Je­li­ća, za­du­žio si ih, i Zo­ra­na i Vu­ki­cu, ka’, uosta­lom, što si za­du­žio i cio na­rod... Do gu­še... Sve i da ne­maš to­li­ke pa­re ka’ što pri­ča­ju ne­ki ide­o­lo­ški ne­zre­li dru­go­vi i re­ak­ci­o­nar­ni kru­go­vi, bi­će ti ta pen­zi­ji­ca ba­rem hi­lja­dar­ka, a Gor­da­nin Mon­stat ka­že da je po­tro­šač­ka kor­pa za če­tvo­ro­čla­nu po­ro­di­cu osam­sto eura, zna­či dve­sta eura po gla­vi, a i po zad­nji­ci, to­li­ko su nam raz­re­za­li... a vas je dvo­je... Do­du­še, tih dvje­sta eura Li­di­ji i Go­ci ne bi mo­glo bi­ti ni za uobi­ča­je­ni tret­man, za­to je sta­ti­sti­ka var­lji­va...
Od ‘’de­ša­va­nja na­ro­da’’ se ne mo­raš pla­ši­ti, jer po­šte­ni si­ro­ti go­ljo ne­će i ne tre­ba da oti­ma tu­đe, a po­go­to­vo, ne tu­đe ži­vo­te. Za­to, valj­da, i ne­ma ni­šta. Pri­je će ti ovi tvo­ji ‘’za­bi­ti nož u le­đa’’ kad vi­de da brod to­ne, jer na­rod ti je, što ka­že Pe­tar Pe­tro­vić, u na­ro­du po­zna­ti­ji kao MC Sky Nje­goš - sto­ka jed­na grd­na... No, ti to bo­lje znaš ne­go ja, pa ga, ka­žu, i ne mr­čiš, i ne za­spi­je­vaš... Ni­je ti la­ko, to­li­ka sla­va i bo­gat­stvo, a ti ne spa­vaš ne­go dri­je­maš, jer tvr­do­ga sna ne­maš... Ne bi se mi­je­nja’ s to­bom, evo što me vi­diš (vi­di sli­ku, baš bez­ve­ze)...
A na kra­ju, i sve da ne odeš da­nas, oti­ći ćeš, zdra­vo bio, sa­mo po re­du, za dva­de­se­tak go­di­na, bi­o­lo­ški sat ne­u­mit­no ot­ku­ca­va, jer si i ti sa­mo prah i u prah ćeš se vra­ti­ti, baš kao i svi mi... I sve će to, Mi­lo moj, ‘’pre­kri­ti ru­zma­rin, snje­go­vi i šaš...’’
Sto­ga, ‘aj­de, Mi­lo bu­di drug, pa okre­ni je­dan krug (po­sled­nji) una­trag pla­ne­tu, noć je (pre)du­go tra­ja­la, a na­ma je tre­ba­la naj­kra­ća na svi­je­tu... Če­mu va­kat to­me i vri­je­me...