Pi­še: pro­to­je­rej-sta­vro­for dr Ve­li­bor Džo­mić


Mi­o­drag Vu­ko­vić sma­tra da je Mi­tro­po­li­ja cr­no­gor­sko-pri­mor­ska ”stra­na Cr­kva” u Cr­noj Go­ri. Ni­je mi po­zna­to da u re­gu­la­ti­vi Cr­ne Go­re po­sto­ji ta­kav po­jam i šta bi on zna­čio u se­ku­lar­noj dr­ža­vi. Je­di­ni ”ar­gu­ment” za te­zu o Mi­tro­po­li­ji kao ”stra­noj Cr­kvi” u Cr­noj Go­ri Vu­ko­vić vi­di u ”ve­li­kom bro­ju sve­šte­nih li­ca, ko­ji su stra­ni dr­ža­vlja­ni”. Da­lje, on na­vo­di da se ”go­vo­ri o bro­ju od pre­ko 800, a ko­ji ra­de u SPC ili u nje­nim hra­mo­vi­ma, objek­ti­ma ili za nju u dis­per­ziv­nim nje­nim dje­lat­no­sti­ma”. Pr­vo, zlo­na­mjer­na je i ne­tač­na ci­fra od 800 sve­šte­nih li­ca - stra­nih dr­ža­vlja­na u Cr­noj Go­ri. Ra­di se o 50-ak sve­šte­nih li­ca i taj po­da­tak je vi­še pu­ta jav­no sa­op­šten. Od njih je naj­ve­ći broj iz Sr­bi­je s ko­jom je Cr­na Go­ra do 2006. bi­la u za­jed­nič­koj dr­ža­vi. Oni, kao i pot­pi­snik ovih re­do­va, ži­ve u Cr­noj Go­ri vi­še od 20 go­di­na. Pro­cen­tu­al­no po­sma­tra­no, 90 od­sto pra­vo­slav­nog sve­šten­stva na pro­sto­ru Cr­ne Go­re ima cr­no­gor­sko dr­ža­vljan­stvo (na pri­mjer, u Pod­go­ri­ci ima 18 sve­šte­ni­ka, a sa­mo dvo­ji­ca ni­su dr­ža­vlja­ni Cr­ne Go­re). Po kom osno­vu je 90 od­sto sve­šte­ni­ka - dr­ža­vlja­na Cr­ne Go­re ko­je Vu­ko­vić tre­ti­ra kao ”stra­ne sve­šte­ni­ke” u sop­stve­noj ze­mlji? Ka­ko oni ko­ji, u po da­na ili u po no­ći, mo­gu da iz­bro­je pa­so­ve i na­bro­je ime­na svo­jih pre­da­ka ni­šta ma­nje, ako ne i vi­še od Mi­o­dra­ga Vu­ko­vi­ća, mo­gu da bu­du stran­ci u sop­stve­noj ze­mlji? Šta će­mo sa pra­vo­slav­nim vjer­ni­ci­ma - dr­ža­vlja­ni­ma Cr­ne Go­re ko­ji, po slo­bod­noj vo­lji, pri­pa­da­ju ka­non­skoj Cr­kvi? Da li su i oni stran­ci za Vu­ko­vi­ća? Da li tu kva­li­fi­ka­ci­ju do­bi­ja­ju sa­mo za­to što su sve­šte­ni­ci i vjer­ni­ci Cr­kve ko­ju Vu­ko­vić sma­tra ”stra­nom cr­kvom”? Vu­ko­vić mo­že da isto­rij­sku Mi­tro­po­li­ju Cr­ne Go­re sma­tra ”stra­nom Cr­kvom”, ali stra­nom sa­mo nje­mu i slič­ni­ma, a ne i Cr­noj Go­ri i ap­so­lut­noj ve­ći­ni nje­nih gra­đa­na pra­vo­slav­ne vje­re.
Vu­ko­vić tvr­di da je ”SPC u svom da­na­šnjem ustroj­stvu osno­va­na na­kon uka­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, kra­lja pr­ve Ju­go­sla­vi­je, iz 17. ju­na 1920..”. Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić ta­da ni­je bio kralj, ka­ko po­gre­šno tvr­di Vu­ko­vić, ne­go re­gent. SPC ni­je, ka­ko po­gre­šno tvr­di Vu­ko­vić, u svom da­na­šnjem ustroj­stvu osno­va­na 1920. go­di­ne ne­go 1219. go­di­ne. Od­lu­ka o pri­stu­pa­nju dru­gom ob­no­vlje­nju Peć­ke pa­tri­jar­ši­je ni­je od­lu­ka re­gen­ta Alek­san­dra ne­go svih epar­hi­ja i mi­tro­po­li­ja ko­je su, u raz­li­či­tim prav­nim si­ste­mi­ma, si­lom isto­rij­skih (ne)pri­li­ka dje­lo­va­le po­sli­je dru­gog uki­da­nja Peć­ke pa­tri­jar­ši­je 1766. Ri­ječ je o auto­nom­nom, unu­tra­šnjem cr­kve­nom či­nu, a ne o de­kre­tu kao prav­no-po­li­tič­kom ak­tu re­gen­ta Alek­san­dra. Taj cr­kve­ni, ka­non­ski čin je pri­znat od Ca­ri­grad­ske Pa­tri­jar­ši­je i svih po­mje­snih pra­vo­slav­nih cr­ka­va od ta­da do da­nas.
Vu­ko­vić bi mo­rao da zna da je u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji pri­mi­je­njen si­stem pri­zna­tih cr­ka­va i vjer­skih za­jed­ni­ca i da je re­gen­tov akt na­stao po­sli­je, a ne pri­je cr­kve­ne od­lu­ke. Tim ak­tom je i no­va dr­ža­va pri­zna­la taj cr­kve­ni čin. Stvar je jed­no­stav­na: ob­no­vlje­nje Peć­ke Pa­tri­jar­ši­je ni­je pred­sta­vlja­lo uki­da­nje Pra­vo­slav­ne cr­kve u Cr­noj Go­ri, ta­da oli­če­ne u Mi­tro­po­li­ji Cr­no­gor­skoj i Epar­hi­ji Za­hum­sko-Ra­škoj, jer su one na­sta­vi­le da vr­še svo­ju mi­si­ju sa istim epi­sko­pa­tom, sve­šten­stvom i vjer­nim na­ro­dom. Ka­ko su uki­nu­te ako po­sto­je do da­na da­na­šnjeg i ka­ko on­da mo­gu bi­ti ”stra­ne” u Cr­noj Go­ri? Za­što Vu­ko­vić ne op­tu­ži re­gen­ta Alek­san­dra da je uki­nuo i ”muf­ti­ju cr­no­gor­skog” iz Usta­va Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re od 1905., jer je u toj is­toj Kra­lje­vi­ni Islam­ska za­jed­ni­ca, na osno­vu od­re­da­ba še­ri­jat­skog pra­va, ure­di­la svo­je ustroj­stvo?
Iako ni­je struč­njak za cr­kve­no pra­vo i cr­kve­nu isto­ri­ju Vu­ko­vić se, ne­u­spje­šno, opro­bao i kao tu­mač cr­kve­nih to­mo­sa. Kao prav­nik bi mo­rao da zna da je za tu­ma­če­nje cr­kve­nih aka­ta, a u njih spa­da­ju i to­mo­si, je­di­no mje­ro­dav­na Cr­kva. Po­li­ti­ča­ri ima­ju pra­vo da o to­me ima­ju svoj stav, ali su ti sta­vo­vi za Cr­kvu ire­le­vant­ni svu­da, pa i u Cr­noj Go­ri.
In­te­re­sant­no je da Vu­ko­vić 1920. na­vo­di kao go­di­nu ”osni­va­nja SPC u svom da­na­šnjem ustroj­stvu”. Ali, na­mjer­no ne­će da na­ve­de da je tzv. CPC osno­va­na 2000. u ce­tinj­skoj fi­li­ja­li po­li­ci­je i ka­ko ta or­ga­ni­za­ci­ja, sa­či­nje­na od ne­ko­li­ko raš­či­nje­nih sve­šte­ni­ka ko­je ni­ko u pra­vo­slav­nom svi­je­tu ne pri­zna­je, mo­že ima­ti ve­ze sa Cr­no­gor­skom Mi­tro­po­li­jom i Pra­vo­slav­nom cr­kvom u Kra­lje­vi­ni Cr­noj Go­ri?
Kad je na­ni­zao ”ne­za­ko­ni­to dje­lo­va­nje Mi­tro­po­li­je u Cr­noj Go­ri, anek­si­ju Cr­ne Go­re od Sr­bi­je, uki­da­nje auto­ke­fal­ne CPC, stra­nu cr­kvu i stran­ce sve­šte­ni­ke”, Vu­ko­vić je sti­gao i do pi­ta­nja cr­kve­ne imo­vi­ne. Ni tu ni­je po­nu­dio do­ka­ze, jer, vje­ro­vat­no, sma­tra da je je­di­no va­žno nje­go­vo i mi­šlje­nje ne­ko­li­ci­ne nje­mu slič­nih isto­ri­ča­ra i po­li­ti­ča­ra. On po­gre­šno sma­tra da je sve do ”de­ve­de­se­tih” cr­kve­na imo­vi­na, i to ona ko­ja je osta­la u svo­ji­ni Cr­kve po­sli­je re­vo­lu­ci­o­nar­nog od­u­zi­ma­nja jed­nog di­je­la te imo­vi­ne u ko­rist dr­ža­ve, bi­la dr­žav­na imo­vi­na. Za­što bi ko­mu­ni­stič­ka vlast uzi­ma­la sa­mo je­dan dio te imo­vi­ne ako je sve to bi­la dr­žav­na imo­vi­na? Da se Vu­ko­vić ba­vio pro­u­ča­va­njem do­ka­za, on­da ne bi mo­gao da op­tu­žu­je Mi­tro­po­li­ju za na­vod­ni ne­za­ko­ni­ti upis svo­jin­skih pra­va nad pra­vo­slav­nim hra­mo­vi­ma i cr­kve­nom imo­vi­nom. Vu­ko­vi­ću ne sme­ta što su, u istom pe­ri­o­du i u is­toj za­kon­skoj pro­ce­du­ri, Bar­ska nad­bi­sku­pi­ja, Ko­tor­ska bi­sku­pi­ja i dru­ge nji­ho­ve usta­no­ve upi­sa­ne kao vla­sni­ci nji­ho­vih hra­mo­va, a Islam­ska za­jed­ni­ca dža­mi­ja. Vu­ko­vić bi mo­rao da zna da je upis vr­šen u vri­je­me ka­da je dr­ža­va vr­ši­la pre­mjer ne­po­kret­no­sti za sva fi­zič­ka i prav­na li­ca, pa i za Cr­kvu i vjer­ske za­jed­ni­ce, u skla­du sa pro­pi­si­ma. Za sva­ku ne­po­kret­nost je do­no­se­no po­seb­no rje­še­nje (po­sto­ji pre­ko 500 rje­še­nja u ar­hi­vi Mi­tro­po­li­je). Ne­ka od tih re­še­nja su ospo­ra­va­na na su­do­vi­ma i or­ga­ni­ma upra­ve, ali ne­u­spje­šno. Vu­ko­vić bi, iz­gle­da, u je­ku pri­če o evrop­skim in­te­gra­ci­ja­ma i vla­da­vi­ni pra­va htio da pri­mi­je­ni re­vo­lu­ci­o­nar­ne me­to­de od­u­zi­ma­nja cr­kve­ne imo­vi­ne.
Vu­ko­vić tvr­di da se ”Srp­ska Cr­kva bu­ni na evi­dent­nu na­mje­ru da joj se ure­di sta­tus u dr­ža­vi Cr­noj Go­ri, ali isto­vre­me­no na­sta­vlja sa svo­jim do­sa­da­šnjim po­na­ša­njem”. Ba­rem je u štam­pi Vu­ko­vić mo­gao da pro­či­ta da Mi­tro­po­li­ja već du­že od 10 go­di­na i zva­nič­no i jav­no tra­ži da se pri­stu­pi pri­pre­mi i do­no­še­nju no­vog za­ko­na o prav­nom po­lo­ža­ju Cr­kve i vjer­skih za­jed­ni­ca. Ka­ko on­da Vu­ko­vić mo­že da tvr­di da se ”Srp­ska Cr­kva bu­ni na evi­dent­nu na­mje­ru da joj se ure­di sta­tus”? Uosta­lom, kad god su nad­le­žni dr­žav­ni orga­ni po­zva­li Cr­kvu na raz­go­vo­re o za­ko­nu nje­ni pred­stav­ni­ci su se oda­zva­li, u tim raz­go­vo­ri­ma uče­stvo­va­li i uka­zi­va­li da no­vi za­kon mo­ra da bu­de ute­me­ljen na me­đu­na­rod­no-prav­nim ak­ti­ma o ljud­skim pra­vi­ma.
I, na kra­ju, ali ne kao po­sled­nje po zna­ča­ju, Vu­ko­vić kri­ti­ku­je Cr­kvu zbog na­vod­nog ne­po­što­va­nja Za­ko­na o stran­ci­ma. On sma­tra da je MUP pra­vil­no pri­mje­nji­vao od­red­be tog za­ko­na i da je je­di­na kri­vi­ca na Cr­kvi. Vu­ko­vić ka­že jed­no, ali nad­le­žni Uprav­ni sud ka­že dru­ga­či­je i to u sko­ro 50 pre­su­da. Tim pre­su­da­ma su zbog ne­za­ko­ni­to­sti po­ni­šta­va­na re­še­nja MUP-a ko­jim su, po copy-pa­ste si­ste­mu, od­bi­ja­ni za­htje­vi za odo­bre­nje bo­rav­ka pra­vo­slav­nim sve­šte­ni­ci­ma i mo­na­si­ma. Ja u tom di­je­lu, a na­dam se i či­ta­o­ci, ipak, vi­še vje­ru­jem Uprav­nom su­du ne­go Mi­o­dra­gu Vu­ko­vi­ću. Bo­lje bi bi­lo da ubu­du­će ne­što pro­či­ta iz te­ma­ti­ke ko­jom se ba­vi, jer ga go­di­ne i zva­nje dok­to­ra prav­nih na­u­ka na to oba­ve­zu­ju.