De­ce­ni­je tra­ja­nja gru­pe „Le­gen­de” svje­do­če o to­me da sti­ho­vi nji­ho­vih pje­sa­ma ni­su sa­mo ot­pje­va­ne pra­zne ri­je­či, već ima­ju sve što je po­treb­no da u sr­ci­ma onih ko­ji ih slu­ša­ju pr­o­bu­de naj­i­skre­ni­ju emo­ci­ju. U to će se još jed­nom uvje­ri­ti svi ko­ji po­sje­te Cen­tar Sa­va 18. fe­bru­a­ra ka­da je za­ka­zan kon­cert ovog po­pu­lar­nog sa­sta­va. Ivan Mi­lin­ko­vić, front­men Le­gen­di go­vo­ri o de­ta­lji­ma, uspje­šnoj ka­ri­je­ri, slo­bod­nom vre­me­nu, ju­tar­njim ri­tu­a­li­ma i ot­kri­va ka­ko je gru­pa Le­gen­de do­bi­la ime...
- Bo­ra Čor­ba je bio taj ko­ji je sku­vao tu čor­bu, na­rav­no on je dao sa­mo ime gru­pe. Pr­vo­bit­ni na­ziv gru­pe bio je Ča­ro­li­ja ali kao taj na­ziv ni­je bio ubje­dljiv, bio je ona­ko in­fan­ti­lan i bez ener­gi­je, pa smo išli ka to­me da da­mo ne­ko ime ko­je će no­si­ti ener­gi­ju - ot­kri­va Ivan.
Iako su sve nji­ho­ve pje­sme pod­jed­na­ko uspje­šne i za­pa­že­ne, mno­gi se sla­žu da je pje­sma „To­čak ži­vo­ta” za­pra­vo du­et 21. vi­je­ka.
- To je ve­li­ka stvar, pje­sma „To­čak ži­vo­ta” je iza­šla kao so­lo ali oči­gled­no je da lju­di vo­le te du­e­te jer je to iz­la­zak iz ne­kog kli­šea. Lju­di su na­vi­kli kad slu­ša­ju ne­kog pje­va­ča da on to ra­di na svoj na­čin ali kad na­pra­vi ne­ki is­ko­rak i ura­di du­et sa ne­kim on­da to bu­de svi­ma za­ni­mlji­vo - is­ti­če on.
Me­đu­tim, ka­ko ka­že, to ne zna­či da će se u 2017. go­di­ni po­sve­ti­ti sni­ma­nju ne­kog du­e­ta ka­ko se ne bi po­na­vlja­li.
- Ne bi­smo sad ra­di­li du­e­te jer iskre­no to što je bi­lo u par na­vra­ta i sa Želj­kom Sa­mar­dži­ćem i sa Bo­rom jer svi mi ima­mo in­te­res da ma­lo za­če­pr­ka­mo po pu­bli­ci i onog dru­gog pje­va­ča. Sad ne bi­smo išli u tom prav­cu jer on­da po­či­nje­mo da se po­na­vlja­mo, mo­žda bi ne­ko po­mi­slio da Le­gen­de ne­ma­ju vi­še šta da ka­žu i on­da uzi­ma­ju dru­ge pje­va­če. Mi će­mo sva­ka­ko ima­ti go­ste sad 18. fe­bru­a­ra u Cen­tru Sa­va, ko­ji su uvi­jek ne­iz­bje­žni da bi taj kon­cert ma­lo do­bio na di­men­zi­ji. Za sa­da ne­ma­mo ni­ka­kav plan što se ti­če du­e­ta ali mo­žda se ne­kad vre­me­nom i ne­što iz­ro­di - do­da­je Ivan.
Slo­bod­no vri­je­me uglav­nom je re­zer­vi­sa­no za dru­že­nje sa po­ro­di­com i pri­ja­te­lji­ma, a ko­ju mu­zi­ku naj­vi­še slu­ša i šta vo­li da či­ta Ivan ot­kri­va:
- Sko­ro sam do­bio jed­nu knji­gu po­sve­će­nu si­no­vi­ma ta­ko da mo­ram na­ći vre­me­na da je pro­či­tam. Po­sled­nje što sam či­tao je Pa­u­lo Ko­e­ljo, a tu su sva­ka­ko i ne­za­o­bi­la­zni Me­ša Se­li­mo­vić i Ivo An­drić. Što se ti­če mu­zi­ke, čo­vjek tre­ba da slu­ša sve što je li­je­po i što mu pri­ja. Vo­lim kla­si­ku, pop mu­zi­ku, za­tim rok s vre­me­na na vri­je­me. Ovih da­na slu­šam kon­cert Džordž Maj­kla u pa­ri­škoj ope­ri, jed­na iz­u­zet­na stvar, vo­lim iz­vo­r­ne pje­sme, pod tim pod­ra­zu­mi­je­vam iz­vor­nu cr­no­gor­sku pje­smu, sev­da­lin­ku, do­bru srp­sku pje­smu. To je ne­što što me­ne na­pa­ja kao čo­vje­ka ali isto ta­ko i kao pje­va­ča - za­klju­ču­je Ivan.
A.Š.


Ka­fa na Ko­sma­ju ima po­se­ban zna­čaj

Ima­ju li Le­gen­de ne­ke po­seb­ne ju­tar­nje ri­tu­a­le?
- Ka­da smo na pu­tu po­sto­ji ri­tu­al ko­ji Da­ša i Pe­ra ba­si­sta upra­žnja­va­ju a to je da za­pa­le ci­ga­re­tu uz ka­fu, mi osta­li smo ne­pu­ša­či. Tu je na­rav­no ju­tar­nja ka­fa, osim Pe­đe kla­vi­ja­tu­ri­ste ko­ji je ne pi­je. Vo­lim na­te­na­ne da sku­vam i po­pi­jem ka­fu, vi­dim šta ima no­vo od vi­je­sti. Ina­če ka­da sam na mom pla­cu na Ko­sma­ju to iz­gle­da ja­ko li­je­po, ka­da si u pri­ro­di on­da je to dru­ga pri­ča pot­pu­no, i ta ka­fa ima ve­ći zna­čaj. Ta ka­fa upu­ću­je lju­de jed­ne na dru­ge, po­vod da lju­di raz­go­va­ra­ju, po­di­je­le ne­ke pla­no­ve za taj dan. To je ri­tu­al ko­ji je za me­ne već na­vi­ka – ka­zao je Ivan.