Cr­na Go­ra se u ru­skim iz­vo­ri­ma pr­vi put po­mi­nje na sa­mom kra­ju 17. vi­je­ka, 1698. go­di­ne, ka­da je ru­ski dr­žav­nik Tol­stoj, na pu­tu za Ita­li­ju, u Bo­ki po­sje­tio mla­de ru­ske ple­mi­će ko­ji su se tu ob­u­ča­va­lim po­mor­skim vje­šti­na­ma (i ko­ji su ka­sni­je po­sta­li ge­ne­ra­li, ad­mi­ra­li, di­plo­ma­te...).
Već 1711, u vri­je­me Vla­di­ke Da­ni­la, po­či­nju di­plo­mat­ski od­no­si iz­me­đu Cr­ne Go­re i Ru­si­je. Do­du­še, to je vi­še ne­ka ad hoc di­plo­ma­ti­ja (tek na­kon Ber­lin­skog kon­gre­sa, 1878. go­di­ne, mo­že­mo go­vo­ri­ti o mo­der­noj di­plo­ma­ti­ji u Cr­noj Go­ri.)
Od ka­da je Vla­di­ka Da­ni­lo ot­pu­to­vao u Ru­si­ju i do­nio po­za­ma­šnu po­moć ma­na­sti­ri­ma i si­ro­ma­šnom cr­no­gor­skom na­ro­du, pa sve do da­na­šnjih da­na od­no­si cr­no­gor­skog i ru­skog na­ro­da su brat­ski. Ne ma­li broj Cr­no­go­ra­ca ško­lo­vao se u Ru­si­ji. Ne ma­li broj Cr­no­go­ra­ca od­se­lio je u Ru­si­ju. Pa i da­nas. U ru­skoj voj­sci bi­lo je 30 ge­ne­ra­la i ad­mi­ra­la, do­se­lje­ni­ka iz Cr­ne Go­re. Ne­po­sred­no na­kon Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je, ve­li­ki broj ru­skih emi­gra­na­ta ob­reo se u on­da­šnjoj Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji. Oko 70.000 ih se is­kra­ca­lo u Ze­le­ni­ki, me­đu nji­ma i 70 ge­ne­ra­la i ad­mi­ra­la ru­ske car­ske voj­ske. Mno­gi­ma su i ko­sti po­hra­nje­ne u ze­mlji da­na­šnje Cr­ne Go­re; mno­gi Ru­si upra­vo ov­dje če­ka­ju Dru­gi Hri­stov do­la­zak. Kao, uosta­lom, i mno­gi Cr­no­gor­ci u Ru­si­ji. Me­đu nji­ma i je­dan vla­di­ka, Va­si­li­je Pe­tro­vić.
I da­nas, ka­da je cr­no­gor­ska pri­vre­da uni­šte­na, naj­zna­čaj­ni­ji ži­vi no­vac do­no­se nam Ru­si. A Cr­na Go­ra je svo­je­vrem­no Ja­pa­nu ob­ja­vi­la rat zbog Ru­si­je. U ovo vri­je­me Cr­na Go­ra je Ru­si­ma bi­la ši­rom otvo­ri­la vra­ta, uči­ni­la se­be nji­ho­vim dru­gim do­mom. A on­da – is­ku­še­nje! Mo­žda čak ve­će ne­go ika­da do sa­da. Evo, za­što su nam, ne to­li­ko ra­di ze­malj­skih do­ba­ra, ne­go sa aspek­ta es­ha­to­na, bu­du­ćeg vi­je­ka, vječ­nog ži­vo­ta, po­treb­ni Ru­si i Ru­si­ja:
Nad ci­vi­li­za­ci­jom se nad­vio otrov­ni dim po­ri­ca­nja hri­šćan­skih vri­jed­no­sti ži­vlje­nja. Iz ku­hi­nje zla ovog svi­je­ta, či­ji pip­ci pre­ko ko­jih se hra­ni se­žu u du­bi­ne Lu­ci­fe­ro­vog bo­god­stup­ni­štva, si­lom nov­ca i voj­ne teh­ni­ke na­me­ću nam la­žnu de­mo­kra­ti­ju (de­mo­kra­ti­ju kao pre­va­ru) i ljud­ska pra­va kao sred­stvo za do­mi­na­ci­ju, a pre­ko njih he­do­ni­zam, pe­de­ra­sti­ju, opi­ja­te, ras­ta­ka­nje po­ro­di­ce, sek­su­al­ne slo­bo­de, abor­tus i kon­tra­cep­tiv­na sred­stva, euta­na­zi­ju, pa sve do „grand šo­ua” i me­di­ja kao in­du­stri­je špe­ku­la­ci­je, re­la­ti­vi­za­ra­nja isti­ne. Taj dim je po­gu­ban za du­šu, kao što je onaj čer­no­bilj­ski bio po­gu­ban za ti­je­lo. A mi, Cr­no­gor­ci, ka­ko da se za­šti­ti­mo? Ka­ko da se od­bra­ni će­vap na ta­nji­ru ažda­je?
Za­to su na­še oči upr­te u Ru­si­ju, kao na ve­li­kog bra­ta. Ko to da­nas, ko­ja si­la mo­že da se od­u­pre po­pla­vi zla ovo­ga svi­je­ta? Ru­si­ja! I sa­mo Ru­si­ja!
Kle­tva Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, tog taj­no­vid­ca ko­ji je či­sto­tom svo­je pod­vi­žnič­ke i stra­dal­ne du­še sa­gle­da­vao vje­ko­ve, ustva­ri je bri­ga o du­ša­ma Cr­no­go­ra­ca!
On je i svom na­sljed­ni­ku na Tro­nu cr­no­gor­skih mi­tro­po­li­ta Pe­tru Dru­gom Pe­tro­vi­ću Nje­go­šu osta­vio za­je­šta­nje: „Mo­li se Bo­gu i dr­ži se Ru­si­je”.
Ovih ne­ko­li­ko ri­je­či već sko­ro dva vi­je­ka ko­tr­lja­ju se po cr­no­gor­skom ka­me­nju i od­je­ču. Ru­si­je se i da­nas dr­že oni Cr­no­gor­ci ko­ji se Bo­gu mo­le, ko­ju u Bo­ga vje­ru­ju i ko­ji Bo­gu vje­ru­ju!R.K.


Stoj­mo smjer­no pred na­šim Tvor­cem

Ko to da­nas, kao što je ono pri­je na­stan­ka svi­je­ta, su­prot­sta­viv­ši se Sa­ta­ni i nje­go­voj voj­sci de­mo­na, Ar­han­gel Mi­ha­i­lo stao pred voj­skom an­đe­la i grom­ko uz­vik­nuo: „Von­mem! Stoj­mo smjer­no pred na­šim Tvor­cem i ne mi­sli­mo što je su­prot­no Bo­gu”, mo­že sta­ti pred de­mon­skom si­lom ovo­ga svi­je­ta? Sma­tram, sa­mo – Vla­di­mir Pu­tin! Kao što je ono, 1380, Di­mi­tri­je Don­ski na Ku­li­ko­vom po­lju stao pred Zlat­nom hor­dom.