Na­stav­nik Bra­ni­slav No­va­kov Bo­ri­čić de­man­to­vao je op­tu­žbe oca i stri­ca uče­ni­ka tre­ćeg raz­re­da pod­ruč­nog odje­lje­nja osnov­ne ško­le u se­lu Li­je­šnje kod Ko­la­ši­na A.J. Dmi­tra i Vu­ko­ma­na Jo­vo­vi­ća i is­ta­kao da ni­je tu­kao i zlo­sta­vljao dje­ča­ka. On je po­ru­čio u de­man­tu na­vo­da po­ro­di­ce Jo­vo­vić da ni­je ni lo­pov, ni kri­mi­ni­lac ni na­sil­nik i da sto­ji iza svo­ga ime­na i pre­zi­me­na. „Dan” je pro­šle su­bo­te ob­ja­vio da je u pod­ruč­nom odje­lje­nju osnov­ne ško­le u se­lu Li­je­šnje kod Ko­la­ši­na, pre­ma tvrd­nja­ma po­ro­di­ce Jo­vo­vić, na­stav­nik B.B. tu­kao uče­ni­ka tre­ćeg raz­re­da A.J. Ka­ko su is­pri­ča­li otac i stric uče­ni­ka Mi­tar i Vu­ko­man Jo­vo­vić, oni su zbog na­sil­nič­kog po­na­ša­nja pri­ja­vi­li na­stav­ni­ka po­li­ci­ji i Cen­tru za so­ci­jal­ni rad. Pri­ja­vi­li su i di­rek­to­ra ško­le Mi­lu­ti­na Po­po­vi­ća, ko­jeg sma­tra­ju od­go­vor­nim za na­si­lje nad dje­te­tom.
– Pri­mo­ran sam da de­man­tu­jem ne­i­sti­ne Jo­vo­vi­ća ra­di od­bra­ne ča­sti i ugle­da ka­ko me­ne lič­no, ta­ko i mo­je po­ro­di­ce, jer sam sve u ži­vo­tu ras­pra­vio u če­ti­ri oka. Ka­ko bi re­kao ve­li­ki Nje­goš „Ot­pi­ši mu ka što znaš, Vla­di­ko, i ču­vaj mu obraz ka on te­bi”. Mo­je rad­no an­ga­žo­va­nje u Li­je­šnju po­če­lo je 11. de­cem­bra 2017. go­di­ne, ko­jeg i po­red svih na­po­ra zbog ve­li­kog sni­je­ga i ki­še ni­je­smo uspje­li da do­đe­mo do ško­le. To­ga da­na moj otac i ja smo se mo­ra­li vra­ti­ti sa po­la pu­ta po­ki­sli i pro­mr­zli. Na Li­je­šnje smo iza­šli 13. de­cem­bra, uz po­moć na­šeg pri­ja­te­lja vič­nog bes­pu­ću i ne­vrem­nu vo­zi­lom „la­da ni­vom”. Pu­tem do ško­le te­kla je vo­da, zbog ve­li­ke ki­še, a sni­je­ga je bi­lo pre­ko 30 cen­ti­me­ta­ra. Smje­sti­li smo se u ku­ću Ol­ge Jo­vo­vić, ko­ja nam je ustu­pi­la objek­at i sve u njemu na ras­po­la­ga­nje. U ku­ću je ta­da do­šao i Dmi­tar Jo­vo­vić sa po­ro­di­com. Na pred­log na­šeg pri­ja­te­lja ko­ji je ne­ka­da bio na­stav­nik i ra­dio u ško­li, do­go­vo­ri­li smo se da u toj ku­ći dr­žim na­sta­vu, jer se do ško­le prak­tič­no ni­je mo­gli do­ći pje­ške. Ta­ko je bi­lo od sri­je­de do pet­ka, ka­da je otac mo­rao da do­la­zi po me­ne iz­najm­lje­nim te­ren­cem. U Me­đu­ri­ječ­ju je pri­je me­ne sti­gla pri­ča da uči­telj dr­ži na­sta­vu po ku­ća­ma, što je po­tvr­dio iz­vje­sni mje­šta­nin. Dmi­tar je tvr­dio da s tim ne­ma ve­ze. Otac me je ta­da sa­vje­to­vao da na­pu­stim po­sao jer ne­ma šta da tra­žim me­đu špi­ju­ni­ma. Ali sam ja na­sta­vio da ra­dim tvr­de­ći da je Dmi­tar po­šten čo­vjek i da ži­vi u te­škim uslo­vi­ma i da že­lim da po­mog­nem nje­go­voj dje­ci. Isti­na je da zbog te­ških vre­men­skih uslo­va, sni­je­ga i le­da (o če­mu po­sje­du­jem te­le­fon­ske snim­ke) ni­je­sam uspi­je­vao ne­kad da do­đem do ško­le. Pje­ša­čio sam če­sto do ško­le od pet do šest ki­lo­me­ta­ra. De­si­lo mi se da sam zbog le­da sle­tio u ja­rak, oda­kle su me iz­vla­či­li trak­to­rom – is­ti­če Bo­ri­čić.
On na­vo­di da je če­sto ri­zi­ko­vao ži­vot i da ga je po­ro­di­ca Jo­vo­vić po­ne­kad oba­vje­šta­va­la da nji­ho­va dje­ca ne mo­gu u ško­lu, jer mo­ra­ju da ču­va­ju jag­njad i ov­ce.
– To je sve bri­žni stric pri­pi­sa­vao me­ni i po­čeo sa pi­sa­ni­jom u no­vi­na­ma i pri­ja­vama pro­svjet­noj in­spek­ci­ji. Otac Dmi­tar je pred in­spek­tor­kom iz­ja­vio da on i nje­go­va su­pru­ga ni­je­su pot­pi­sa­li pri­ja­vu. On se mom ocu kleo u če­tvo­ro dje­ce da sa pri­ja­vlj­i­va­njem ne­ma ve­ze, da je to sve uj­dur­ma nje­go­vog bra­ta i do­sta­vlja­ča ta­kvih in­for­ma­ci­ja – po­ru­ču­je Bo­ri­čić.
D.B.