-„Sla­va je pred­nost ko­ju ne­ko ste­če iz ne­po­zna­tih raz­lo­ga, la­žno ču­do pri­vre­me­no” – za­pi­sao je Mi­ha­i­lo La­lić 30. apri­la 1974. go­di­ne. U no­vem­bru 1992., u in­ter­vju za „Ilu­stro­va­nu po­li­ti­ku”, do­dao je: „Ali, i kad je čo­vjek pra­vo ču­do kao Mo­cart, kao Šek­spir, Ga­li­lej, Be­to­ven, La­vo­a­zje – na­đu na­čin da ga ka­zne, za­ko­lju, zga­ze, pa da mu se na­ru­ga­ju...”
* „Je­dan od onih pri­vi­le­go­va­nih ko­ji­ma su otvo­re­ne ši­ka­re taj­nih do­ku­me­na­ta ka­že da je na­i­šao na za­pis gdje Će­ćo Ste­fa­no­vić da­je na zna­nje ge­sta­pov­cu Be­ća­re­vi­ću da mo­že iz­vu­ći ži­vu gla­vu ako iz­ja­vi da je Mi­lo­van Đi­las sa­ra­đi­vao sa spe­ci­jal­nom po­li­ci­jom. Po sve­mu što sam sa­znao o Će­ću, on je bio spo­so­ban da da, pa i da is­pu­ni ta­kvo obe­ća­nje.” (16. mart 1982. go­di­ne)
– Za­pi­sao sam te ri­je­či pri­je de­set go­di­na; u vre­me­nu što pro­te­če – ne na­đoh ni­šta što bi me na­ve­lo da ih mi­je­njam...
* „Či­ni mi se da se Kar­de­lju u kri­vi­cu pri­pu­su­ju i tu­đi gri­je­si. Ono što je go­vo­rio slo­ve­nač­kim ‘ko­mu­ni­sti­ma’ po­ka­zu­je da on ipak ni­je bio u slo­zi s nji­ma...” (12. ok­to­bra 1969. go­di­ne)
– Za­to što se Kar­delj usu­dio da ne bu­de sa­svim slo­žan sa slo­ve­nač­kim pse­u­do­ko­mu­ni­sti­ma, spre­ma­li su se da ga ka­zne. Ugra­bio je da umre pri­je, uma­kao pri­je osve­te, ali je ka­zna ipak sti­gla nje­go­vu dru­ga­ri­cu i pri­ja­te­lje.
* „...po­sli­je na­ših is­ku­sta­va iz 1948–1953. ju­na­štvo ni­je iz­vor na­de no stra­da­nja, a bor­ba je sve­de­na na sprd­nju.” (15. ju­la 1964. go­di­ne)
– Bi­la me dav­no iz­ne­na­di­la jed­na mi­sao Gol­svor­di­ja: „U sta­nju dru­štva, hva­li­sa­vo na­zva­nom u ono vri­je­me ci­vi­li­za­ci­jom, je­di­ni iz­vor na­de bi­la je po­sto­ja­nost hra­bro­sti”. Stra­šna is­ku­stva pro­ga­nja­nja in­for­mbi­ro­va­ca u na­šoj ze­mlji za­mu­ti­la su, otro­va­la, ismi­ja­la i taj po­sled­nji iz­vor na­de. Mi­slim da je to naj­stra­šni­ja od uža­snih po­sle­di­ca Go­log oto­ka.
* „Ja ta­kvu ili slič­nu knji­gu (mi­sli na ‘Tren 2’ A.Isa­ko­vi­ća, prim. B.S.), iako sam po­ne­kad že­lio, ni­je­sam smio na­pi­sa­ti, jer bi mo­ji ve­se­li ze­mlja­ci po­tr­ča­li da me gur­nu ti­gro­vi­ma kao pje­sni­ka Zo­go­vi­ća i Ste­fa­na Mi­tro­vi­ća, da me ve­žu za sram­ni stub, po­plju­ju i ka­me­nu­ju...” (16. mar­ta 1982. go­di­ne)
– Da bih bo­lje ob­ja­snio ovaj za­pis, mo­ra­ću ov­dje da se sje­tim ne­kih stva­ri od pri­je sko­ro po­la vi­je­ka. U pr­vim po­rat­nim go­di­na­ma u Be­o­grad su iz Bo­sne do­šli Bran­ko Ćo­pić, Sken­der Ku­le­no­vić i Olja­ča, ne­što ka­sni­je Se­li­mo­vić, pa Lu­bar­da, No­go i dru­gi; iz Cr­ne Go­re su se do­se­li­li Mir­ko Ba­nje­vić, Jan­ko Đo­no­vić, La­lić, Vu­ja­čić i ne­ki dru­gi, iz Hr­vat­ske Jo­ža Hor­vat, Ma­ri­jan Jur­ko­vić, Vic­ko Ras­por i ne­ko­li­ko fil­ma­dži­ja i glu­ma­ca. Ni­je što nas je Be­o­grad, ča­đav od bom­bar­do­va­nja, pri­vu­kao lje­po­ta­ma, no smo tu po­bje­gli od na­ših re­pu­blič­kih fe­u­da­la­ca i nji­ho­vih uli­zi­ca, na­šti­mo­va­nih pro­tiv in­te­lek­tu­a­la­ca. Ti­me što smo se iz­vu­kli is­pod nji­ho­ve vla­sti, kod njih ni­je­smo ste­kli na­klo­nost ni pra­šta­nja. Je­dva su če­ka­li da „zglaj­za­mo” pa da nam se osve­te za pro­šlo i za bu­du­će. Be­o­grad ne-hva­ljen, čak i gr­đen, pri­hva­tio nas je, tr­pio nas je, ali je u na­ma osta­ja­lo osje­ća­nje da smo iz­gna­ni­ci, da smo stran­ci, da na­še slo­bo­de ni­je­su rav­ne, da su na­še ne­što ma­nje.
* „Ju­če su raz­va­li­li zid u Ber­li­nu – na­u­mi­li Ni­jem­ci da se uje­di­ne i za­pr­že čor­bu svi­je­tu, po­naj­pri­je Ju­go­slo­ve­ni­ma i osta­lim Slo­ve­ni­ma.” (11. no­vem­bra 1989.)
– Za tri mi­nu­le go­di­ne ota­da do­ga­đa­ji po­tvr­đu­ju stra­ho­va­nja. Mr­žnja, či­zma, ku­ka, vi­ka – sli­ke slič­ne sli­či­ca­ma is­pred Dru­gog svjet­skog ra­ta.
* „Iz­gle­da da se pri­bli­ža­va kraj so­ci­ja­li­zma kao na­de čo­vje­čan­stva. U ne­kro­lo­gu ko­ji mu se spre­ma mo­glo bi se re­ći da su mu grob is­ko­pa­li – ne sa­mo vo­đe re­ak­ci­je, no ta­ko­đe i mon­stru­mi sa cr­ve­nim knji­ži­ca­ma.” (21. no­vem­bra 1989. go­di­ne)
– Po­red mon­stru­ma, i pla­će­ne ra­čun­dži­je pri­pre­mlje­ne Ful­braj­to­vim i još ne­či­jim sti­pen­di­ja­ma...
* „Ko­mu­ni­zam je na­sled­nik hri­šćan­stva u to­me što se tvr­do­gla­vo na­da, upr­kos svim po­ra­zi­ma, da će svi­jet ha­o­sa i sa­mo­ži­vog dis­kon­ti­nu­i­te­ta pre­tvo­ri­ti u car­stvo ra­zum­ne sre­đe­no­sti, upi­to­mlje­ne s ne­što lju­ba­vi.” (16. no­vem­bra 1990. go­di­ne)
– Ri­ječ na­da je po­sled­njih go­di­na če­sto po­te­za­na s obje stra­ne, naj­zad sa­svim po­ha­ba­na. Bo­lje je re­ći „ne­ma na­de”, jer po­sli­je to­ga sve što bu­de bi­će bo­lje no za­va­ra­va­nje.
(Sju­tra: RO­GO­VI U DžA­KU ZVA­NOM JU­GO­SLA­VI­JA)


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Mi ko­ji smo bi­li in­fi­ci­ra­ni pri­stra­sno­šću bo­ra­ca, te­ško da će­mo mo­ći da stvo­ri­mo ne­što do­volj­no objek­tiv­no. Naj­go­re je što lju­di­ma pri­pi­su­je­mo vi­še svi­je­sti i na­mje­re no što je oni ima­ju. Te­ško nam je da pri­sta­ne­mo na isti­nu da su lju­di u ko­je na­de po­la­že­mo – u stva­ri glu­pe i se­bič­ne ži­vo­ti­nje pod­jarm­lje­ne na­go­ni­ma sek­sa i hlje­ba.”
***
„Po­ja­vi se iz­ne­na­da po­ko­lje­nje ko­je od­u­da­ra od pret­hod­nih: za­ne­se­njač­ko, eks­plo­ziv­no, ri­skir­džij­sko, s ne­str­plji­vim pje­sni­ci­ma, sva­đa­li­ca­ma, haj­du­ci­ma, usko­ci­ma, tri­bu­ni­ma: ho­će prav­du i slo­bo­du za sve lju­de i sve ži­vo, pri­či­nja­va mu se da je to mo­gu­će i da je že­lja svih na­o­ko­lo. Od uvje­re­nja ob­ne­vi­di, ob­ne­zna­ni, za­le­ti se, uda­ri o zid i po­pa­da po­lo­mlje­nih vra­to­va i gla­va. Po­ku­pe ih, za­ko­pa­ju, za­bo­ra­ve, kao i pje­sme ko­je su pje­va­li i za­sta­ve što su ih no­si­li dok su bi­li na no­ga­ma.”
***
„Si­noć ja­vi­še da je iz­ne­na­da pre­mi­nuo Mi­la­din Ra­du­lo­vić, zva­ni Kr­cun. Vi­so­ki, tan­ki, hra­bri, spret­ni i po­šte­ni ko­mu­ni­sta. Imao sam ma­lo ta­ko ne­se­bič­nih pri­ja­te­lja kao što on bi­ja­še. Sad, eto, ne­mam ni nje­ga. Ka­žu da je umro iz­ne­na­da, da­kle po­šte­đen bo­lo­va­nja – u to­me je imao sre­će – za­vi­dim mu.”


Od če­tvrt­ka uz „Dan”

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „NI­KAD KRA­JA TAM­NI­CA­MA – LA­LI­ĆE­VE PO­RU­KE I POD­U­KE”, ko­ja je iza­šla iz štam­pe i mo­ći će da se ku­pi uz „Dan” na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na od če­tvrt­ka, 25. ja­nu­a­ra.