-Autor: Zlat­ko Mi­nić

Alek­san­dar Vu­čić je sve bes­kru­pu­lo­zni­ji u oda­bi­ru sred­sta­va za raz­bi­ja­nje dr­ža­ve i nje­nih in­sti­tu­ci­ja i us­po­sta­vlja­nje sa­mo­ga se­be kao naj­vi­šeg i je­di­nog or­ga­na vla­sti. U ri­ja­li­ti­ju ,,Vu­čić” za epi­zo­du ,,Ko­so­vo” iza­bran je po­seb­no mor­bi­dan za­plet – po­li­tič­ko ubi­stvo Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća (pre­i­me­no­va­no bez ika­kvog osno­va u te­ro­ri­zam). Vi­dje­li smo šo­ki­ra­ne gra­đa­ne ko­je Vu­čić ohra­bru­je, na­kon što uz apla­uz po­la­že vi­je­nac na mje­sto eg­ze­ku­ci­je. Bu­du­ći da dio pu­bli­ke pam­ti da je taj Iva­no­vić bio ne­ki sum­njiv ka­rak­ter, ,,iz­daj­nik ko­ji je raz­bi­jao je­din­stvo srp­skog na­ro­da na Ko­so­vu”, dra­ma je po­ja­ča­na zlo­u­po­tre­bom po­tre­snih lič­nih sud­bi­na, kroz vi­še­ča­sov­ni raz­go­vor s gra­đa­ni­ma La­pljeg Se­la.
I če­mu je sve to slu­ži­lo? I zbog če­ga je dio Sr­bi­je zgro­žen? Ima li mje­sta pri­go­vo­ri­ma ka­da se za ope­ra­ci­ju bo­le­snog dje­te­ta obez­bi­je­di 150.000 eura? Ili da lje­ka­ri tri pu­ta ne­djelj­no do­la­ze u se­o­ske am­bu­lan­te? Na­rav­no da ne. Ali da li je do­zvo­lje­no pi­ta­nje ko to tre­ba da obez­bi­je­di? I ko je od­go­vo­ran ako po­sto­ji no­vac da se spa­si ži­vot dje­te­ta, ali on ni­je bio do­stu­pan ro­di­te­lji­ma ma­log Va­si­li­ja? Ko je od­go­vo­ran za to što lje­ka­ri ni­su do­la­zi­li u am­bu­lan­te, a po­treb­ni su bo­le­snim lju­di­ma? I ko je od­go­vo­ran ako je ne­ko na pred­sjed­ni­kov mig, za­rad nje­go­ve pro­mo­ci­je, mi­mo sva­ke pro­ce­du­re iz­dvo­jio no­vac ta­ko da će zbog rje­še­nja jed­ne po­ro­dič­ne dra­me ne­ko dru­go di­je­te du­že če­ka­ti na po­moć? Da li je mo­gu­će da se u La­pljem Se­lu, kao ono­mad u Ni­šu i Be­o­gra­du, sve rje­ša­va ča­rob­nim šta­pi­ćem, od­no­sno ,,cr­ve­nom di­rekt­nom li­ni­jom s Vla­dom Sr­bi­je i mi­ni­stri­ma, ko­ji su Vu­či­ća oba­vi­je­sti­li da će ne­ki od pro­ble­ma bi­ti ri­je­šen”? Ko je od­go­vo­ran za to što je pred­sjed­nik u di­rekt­nom pre­no­su mo­rao da po­ve­zu­je lju­de u ne­vo­lji i do­na­to­re volj­ne na po­mog­nu? Šta su do­sad ra­di­li mi­ni­stri iz Be­o­gra­da, Kan­ce­la­ri­ja za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, a ra­ni­je i Mi­ni­star­stvo za KiM?
Ho­će li u nad­le­žnim in­sti­tu­ci­ja­ma ne­ko od­go­va­ra­ti, jer ni­je ra­dio svoj po­sao? Ili će svi na­sta­vi­ti da či­ne isto što i do­sad u ve­zi sa Ko­so­vom – da za­po­šlja­va­ju par­tij­ske sa­bo­r­ce, stig­ma­ti­zu­ju po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke i po­di­žu ten­zi­je, ka­ko bi fak­tor sta­bil­no­sti na Bal­ka­nu imao šta da smi­ru­je. Na­rav­no, od­no­si na sje­ve­ru Ko­so­va i ak­tiv­no­sti dr­ža­ve Sr­bi­je ko­ja je ta­mo pri­vid­no pri­sut­na mno­go su slo­že­ni­ji od me­ha­ni­zma ko­ji se na­zi­re na po­vr­ši­ni. U pi­ta­nju je splet prijet­nji, ucje­na, obez­bje­đi­va­nja mje­seč­nih na­kna­da ili po­sla za vjer­ne bi­ra­če ko­ji on­da omo­gu­ću­ju po­li­tič­ku moć i kon­tro­lu nad to­ko­vi­ma nov­ca i ro­be, pre­ko po­di­zvo­đa­ča iz kri­mino­ge­nih struk­tu­ra. Ti od­no­si pre­va­zi­la­ze okvir ovog osvr­ta na po­sled­nji pri­mjer pro­mo­tiv­nog in­že­nje­rin­ga iz Be­o­gra­da. I šta je bi­la su­šti­na tog beš­ča­snog ri­ja­li­ti­ja? Do ka­sno u su­bo­tu, a po­tom i u ne­dje­lju, na­pad­nut vi­je­sti­ma, pre­no­si­ma, spe­ci­jal­nim emi­si­ja­ma, ne­pre­ki­nu­tim kaj­ro­nom (iako ni­ka­kve bit­ne vi­je­sti ni­je bi­lo), a neo­me­tan in­for­ma­ci­ja­ma po­put one da je om­ni­po­tent­nom pred­sjed­ni­ku Sr­bi­je do­zvo­lu za po­sje­tu iz­da­la vla­da Ko­so­va – pro­sje­čan bi­rač u Sr­bi­ji je pri­mio po­ru­ku ko­ja mu je bi­la na­mi­je­nje­na. Bio je to kli­maks sa­ge iz Be­o­gra­da i Ni­ša – o Vu­či­ću ko­ji sve mo­že da ri­je­ši.
Kri­tič­ki na­stro­je­ni gra­đa­ni vi­dje­li su ba­ha­tog auto­kra­tu ko­ji raz­bi­ja prav­nu dr­ža­vu. Kao pre­mi­jer je bi­lje­žio i sam rje­ša­vao, kao pred­sjed­nik je u igro­kaz unio no­vu sce­nu sa ,,cr­ve­nom li­ni­jom” – on puc­ne pr­sti­ma, a ne­vi­dlji­vi me­ha­ni­zmi, ko­ji su ne­ka­da pred­sta­vlja­li in­sti­tu­ci­je dr­ža­ve, iz­vje­šta­va­ju da je ,,ri­je­še­no”. Re­žim­ski me­di­ji, pa i oni dru­gi, po­ni­je­ti ma­ti­com, da­ni­ma su na­ja­vlji­va­li i uve­li­ča­va­li zna­čaj ,,isto­rij­ske po­sje­te” Vu­či­ća Ko­so­vu i pre­no­si­li pro­cje­ne i ocje­ne mi­ni­sta­ra, eks­pe­ra­ta i ra­zno­ra­znog funk­ci­o­ner­sko-ana­li­ti­čar­skog ba­ši­bo­zu­ka pri­pu­šte­nog pred ka­me­re i mi­kro­fo­ne, ka­ko bi se stvo­ri­la (ci­lja­na) sli­ka da će se Sr­bi­ma ,,u po­kra­ji­ni” uka­za­ti srp­ska dr­ža­va lič­no.
Sje­me je po­si­ja­no ka­da su ,,rje­ša­va­ni pr­o­ble­mi” gra­đa­na Be­o­gra­da i Ni­ša. Ta­da je Vu­čić još uvi­jek pred­sta­vljao vla­du i mo­gao je da ima ne­ke in­stru­men­te za rje­ša­va­nje pro­ble­ma (ma­da ne i pra­vo da ih ko­ri­sti po svo­joj vo­lji). Na ko­sov­skom tlu, plod­nom za uz­ga­ja­nje in­van­ziv­nog ide­o­lo­škog ko­ro­va, vi­dje­li smo šta iz tog sje­me­na ni­če: Vu­čić kao dr­ža­va lič­no. Za pet go­di­na pre­da­nog ra­da on je obe­smi­slio ili do kra­ja uta­bao u bla­to ono što su nje­go­vi pret­hod­ni­ci oja­di­li: po­li­tič­ki di­ja­log, par­la­ment, me­di­je, opo­zi­ci­ju, tu­ži­la­štvo, po­li­ci­ju, vla­du, ne­za­vi­sna ti­je­la (Agen­ci­ja za bor­bu pro­tiv ko­rup­ci­je je pa­la po­sled­nja u tom ni­zu). Osta­la je još SNS, par­ti­ja-lju­štu­ra ko­ja bez nje­ga ne po­sto­ji, sve­de­na na ser­vis za uslu­ge gra­đa­ni­ma u iz­bor­nim kam­pa­nja­ma i is­pu­nja­va­nje na­lo­ga ko­ji sti­žu pre­ko ,,cr­ve­ne li­ni­je”.
To me pod­sje­ća na pri­ču ko­le­ge Sa­še No­vi­či­ća, du­go­go­di­šnjeg do­pi­sni­ka iz Ki­ne, ka­da je pri­je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja po­sje­tio Sje­ver­nu Ko­re­ju. Pri stro­go kon­tro­li­sa­nom obi­la­sku pri­mi­je­tio je da ni­gdje ne­ma pro­dav­ni­ca i pi­tao je jed­nog Ko­rej­ca iz prat­nje ka­ko lju­di na­ba­vlja­ju odje­ću i obu­ću. Sve što nam je po­treb­no, od­go­vo­rio je do­ma­ćin, na­ma obez­bje­đu­je i di­je­li naš vo­đa Kim Il Sung.
Pe­šča­nik.net