Otva­ra­njem iz­lo­žbe sli­ka u Ga­le­ri­ji ULUS, na­kon što je u Ga­le­ri­ji ,,Ha­os” osva­nu­la po­stav­ka nje­go­vih cr­te­ža, stva­ra­lač­ki is­kaz sjaj­nog sli­ka­ra i cr­ta­ča Stan­ka Ze­če­vi­ća do­bio je pu­nu be­o­grad­sku pri­ču. Sli­ke pre­zen­to­va­ne u ga­le­ri­ji ULUS dio su re­cent­ne pro­duk­ci­je ovog is­tak­nu­tog umjet­ni­ka, ko­ji ima ak­tiv­nu iz­la­gač­ku ak­tiv­nost od 1979. ka­da je pri­re­dio pr­vu sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu u ga­le­ri­ji FLU u Be­o­gra­du. Po­red sli­ka ko­je su na­sta­le u po­sled­nje če­ti­ri go­di­ne sa­stav­ni dio iz­lo­žbe u kult­noj Ga­le­ri­ji ULUS u Knez Mi­ha­i­lo­voj je sli­kar­ski sto ko­ji pred­sta­vlja ready-ma­de obje­kat.
-Ov­dje su iz­lo­že­ne sli­ke no­vi­jeg da­tu­ma s jed­nim no­vim kon­cep­tom, pro­sto su nje­žni­je, mek­še u od­no­su na ono što sam do sa­da ra­dio. U Ga­le­ri­ji ,,Ha­os” su pri­ka­za­ni re­tro­spek­tiv­ni cr­te­ži od mo­jih stva­ra­lač­kih po­če­ta­ka do da­nas i oni pred­sta­vlja­ju moj ko­ri­jen, mo­je is­ho­di­šte oda­kle do­la­zim, moj rod­ni kraj, Cr­nu Go­ru. Sli­ke su nad­grad­nja cr­te­ža, pred­sta­vlja­ju je­dan od­nos sa ur­ba­nom sre­di­nom, ula­zak u ve­le­grad iz Nik­ši­ća i Ba­nja­na. Na ra­ni­jim sli­ka­ma su ne­ke nad­re­al­ne sce­ne, u su­da­ru sa Be­o­gra­dom su la­sciv­ne že­ne, ma­lo de­struk­tiv­ne i one su do­mi­ni­ra­le. Na ovim plat­ni­ma je sa­da pro­dor Me­di­te­ra­na ot­kad ži­vim na mo­ru i opet iz­nad Ri­sna sti­je­ne bli­zu mog rod­nog se­la. Iako do­mi­ni­ra pej­saž u sjen­ci se pro­vla­či i fi­gu­ra že­ne, mu­škar­ca, me­ta­fi­zi­ka, nad­re­al­ni mo­me­nat... Te­ško je ob­ja­sni­ti sli­ku, ma­da ju je za­pra­vo naj­te­že na­sli­ka­ti. Mi­slim da ova ve­če­ra­šnja iz­lo­žba u pra­vom smi­slu pred­sta­vlja ono što ja je­sam, a ne ono što ja go­vo­rim, re­kao je za „Dan” Stan­ko Ze­če­vić okru­žen broj­nim lju­bi­te­lji­ma i nje­go­ve, i umjet­no­sti uop­šte, lič­no­sti­ma iz kul­tur­nog i jav­nog ži­vo­ta i Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, me­đu ko­ji­ma i su­vla­sni­ca „Da­na” Sla­vi­ca Jo­va­no­vić.
Sli­ka­rev stva­ra­lač­ki iz­raz u šta se pu­bli­ka uvje­ri­la, odi­še ori­gi­nal­no­šću li­kov­nog je­zi­ka, i Ze­če­vić je kao ta­kav od­nje­go­van i po­zi­ci­o­ni­ran u sa­vre­me­noj srp­skoj i cr­no­gor­skoj li­kov­noj sce­ni. O iz­lo­žbe­noj cje­li­ni je u ka­ta­lo­gu pod na­zi­vom „Stan­ko” pi­sao li­kov­ni kri­ti­čar De­jan Đo­rić. U tek­stu po­e­tič­nog na­lo­va „Kao pče­la, po­ga­ča i sun­ce” Đo­rić je iz­me­đu osta­log is­ta­kao: „On je go­spo­dar svog svi­je­ta, mi­kro­te­os, de­mi­jurg ko­ji u ma­lom stva­ra uni­ver­zum a nje­gov sa­mo je­dan dio ima po­jav­nost u kraj­njoj lje­po­ti. Ze­če­vi­ća za ve­li­ke sli­ka­re ve­zu­je nad­re­al­na žen­ska lje­po­ta, on je je­dan od po­sled­njih evrop­skih sli­ka­ra fem­me fa­tal, tog iz­ra­za če­žnje za ide­al­nim i ne­do­sti­žnim, uda­lje­nim, vječ­nim i opa­snim u že­ni, za avan­tu­rom, taj­nom i Li­lit, a ne za Evom. Ze­če­vić u este­ti­ku li­je­pog uno­si trag ru­žno­će jer je to iz­raz ži­vo­ta, vječ­na, ide­al­na lje­po­ta za­ma­ra, ona je kod sta­rih Egip­ća­na i Gr­ka bi­la re­zer­vi­sa­na za bo­go­ve, za nad­ljud­sko, čo­vjek je ne­sa­vr­šen i za­to no­si bi­ljeg ru­žnog. Do­biv­ši ti­me na pri­rod­no­sti, sli­kar mo­že da se okre­ne i dru­gim ključ­nim po­ja­va­ma u umjet­no­sti kao što su ulo­ga ani­ma­li­sti­ke ili pred­me­ta na sli­ci, ko­ju ne mo­že­mo sve­sti sa­mo na mr­tvu pri­ro­du”.
Kao što je pu­bli­ka mo­gla da uoči ži­vo­ti­nje i pred­me­ti su če­sti mo­ti­vi na Ze­če­vi­će­vim plat­ni­ma kao i cr­no­gor­ski pej­zaž, od naj­su­ro­vi­jeg u vi­si­na­ma pla­ni­na do naj­ljep­šeg po­put Ska­dar­skog je­ze­ra i me­di­te­ran­ske Bo­ke Ko­tor­ske. U tom bit­nom po­mi­re­nju ide­ja sli­kar­stva, od li­je­pog ka ru­žnom, i da­lje ka ži­vot­nom i su­štin­skom, umjet­nik osim li­ko­va i por­tre­ta sli­ka i auto­por­tret. Ka­ko kon­sta­to­va Đo­rić ovaj sli­kar u svo­jim dje­li­ma je „pred­u­zeo van­re­dan estet­ski obrt”.
Ze­če­vić je me­đu onim ri­jet­kim sli­ka­ri­ma ko­ji svo­ja plat­na s la­ko­ćom pro­da­ju sva­ku sli­ku.
-Mno­go sam po­da­vao sli­ka u Be­o­gra­du i van nje­ga, u ino­stran­stvu. I sa­da imam ga­le­ri­stu u Salc­bur­gu, imao sam ih i ov­dje, a sa­da sve ma­nje. Da­nas sam pro­da­jem u svom ate­ljeu i ne mo­ram vi­še da žu­rim da sli­kam, jer ma­te­ri­jal­no mi ni­je po­treb­no da ubr­za­vam rad. Tu se gu­bi na stva­ra­la­štvu do­sta, ako se ko­mer­ci­ja­li­zu­ješ i zu­riš zbog fi­nan­si­ja. Sli­kam kao do­ži­vljaj, ka­že Ze­če­vić ko­ji ži­vi, ra­di i stva­ra na re­la­ci­ji Be­o­grad – Bo­ka. Nje­go­vo sli­kar­stvo je stra­sno, u sli­kar­skom po­stup­ku bli­sko Rem­bran­tu. A Ze­če­vi­će­ve sli­ke, ka­ko upu­ću­je i kri­ti­ka, po­u­ču­ju nas pri­rod­nom, ne­is­kva­re­nom i drev­nom, što je nad­moć­ni is­kaz tra­di­ci­o­nal­nog. Umje­sto hla­do­će u sli­ku je unio ne­vi­đe­nu to­pli­nu i žud­nju za in­ti­mom, za­ro­bio je svje­tlost i sun­ce u ma­te­ri­ji...
M.Nje­guš