Rad­nja mno­gih mo­jih ro­ma­na od­i­gra­va se u Mon­te­ne­gru, i stvar­no ne znam za­što, ali vo­lje­la bih da imam i cr­no­gor­sko dr­ža­vljan­stvo. Ta­ko bi mi Cr­na Go­ra iz­ja­vi­la lju­bav. Tre­ba mi ta lju­bav, ko­ju sam is­ka­za­la dav­no i u ko­lum­ni - Cr­na Go­ra, oba­la lo­zo­va­če. Pi­tam se sje­ća­ju li se či­ta­o­ci još te mo­je no­vo­go­di­šnje ko­lum­ne u va­šem li­stu, ko­ji je za me­ne ne­što po­seb­no, ka­že u in­ter­vjuu za „Dan” knji­žev­ni­ca Ja­smi­na Ana iz či­jeg pe­ra je iza­šla no­va knji­ga, „Sme­lost”, ovaj put ta­ko­đe smje­šte­na u mon­ta­nji, ali Sr­bi­je, na „kro­vo­vi­ma” gla­mu­ro­znog Ko­pa­o­ni­ka. Ka­že da je­dva če­ka pro­mo­ci­ju svog ro­ma­na u Pod­go­ri­ci i „Sme­lost” u ru­ka­ma cr­no­gor­ske pu­bli­ke, ko­je se „mno­go uže­lje­la”.
● Na­pi­sa­li ste tri­na­est knji­ga, to je baš ona­ko „čo­por stva­ra­o­če­ve dje­ce”. Da li po­sto­ji naj­mi­li­je?
– Ži­va isti­na je i da ne­ke spi­sa­te­lji­ce iz­da­ju jed­nu knji­gu go­di­šnje. Ja to ne mo­gu, jer ne­mam to­li­ko in­spi­ra­ci­ja. No evo sti­gla sam i do osmog ro­ma­na, a naj­vi­še vo­lim „Pa­re­nje je­le­na”. Mo­žda ni­je naj­bo­lji, ali je za­i­sta pi­san mo­jom kr­vlju, jer je je­dan dio auto­bi­o­graf­ski. Naj­bo­lji je do sa­da onaj za ko­ji je Do­bri­ca Ćo­sić pi­sao re­cen­zi­ju - „Po­sled­nja laž”, a vje­ru­jem da će ovaj po­sled­nji po­sti­ći ve­li­ki uspjeh jer ima ja­ku po­ru­ku. Tu su zlo­čin i ka­zna, tu su i vje­ra i mo­ral, is­po­vi­je­da­nje u Cr­kvi Sv. Pet­ke, u ko­joj je­dan kri­mi­na­lac go­vo­ri o svo­jim zlo­či­ni­ma i ko­li­ko je lju­di po­bio. Mi­slim, na­dam se i vje­ru­jem da će ja­ko do­bro pro­ći kod pu­bli­ke
● Da li je u ro­man smje­šten kon­kre­tan že­sto­ki mo­mak, ko­ji je uti­cao da uđe­te u taj svi­jet bur­nog, opa­snog i krat­kog ži­vo­ta u pod­ze­mlju?
– Du­go go­di­na sam ra­di­la kao advo­kat i bi­la sam u bli­skim su­sre­ti­ma sa že­sto­kim mom­ci­ma, čak sam se sa ne­ki­ma i dru­ži­la, a ja­ko me je pri­tom za­ni­ma­lo o če­mu se tu ra­di, ka­kav im je na­čin raz­mi­šlja­nja, stil ži­vo­ta. Vre­me­nom sam to spo­zna­la i shva­ti­la da se oni ra­đa­ju, a ne po­sta­ju ta­kvi. Že­sto­ki mom­ci i ne umi­ju da ži­ve dru­gim ži­vo­tom i kad bi htje­li ne bi umi­je­li i mo­gli da se vra­te na ne­ki nor­ma­lan put, jer je to za njih ono: `Ptica ro­đe­na u ka­ve­zu mi­sli da je le­tje­nje bol­est`. Po­sto­jao je je­dan že­sto­ki mo­mak ko­ji se me­ni ja­ko do­pa­dao i bi­li smo „na ivi­ci”, ali se to ni­je do­go­di­lo, ne zbog mo­ral­nih na­če­la, ne­go zbog to­ga što sam od onih oso­ba ko­ji­ma je naj­dra­go­cje­ni­ja slo­bo­da, a sa že­sto­kim mom­kom je ve­li­ka opa­snost da je iz­gu­bi­te. To je jed­no­smjer­na uli­ca, put bez po­vrat­ka.
● Je­ste li Vi knji­žev­ni­ca Ana iz ro­ma­na?
– (Smeh) Ne, ali ja sam uvi­jek po­ma­lo tu...
Ro­man osmi, knji­ga tri­na­est, šta je vo­di­lja da se la­ti­te pe­ra i da li raz­mi­šlja­te o pu­bli­ci ko­joj se obra­ća­te?
– Ne mo­gu da ka­žem da raz­mi­šljam o pu­bli­ci i ne obra­ćam se kon­kret­noj pu­bli­ci, za­to i pra­vim pa­u­ze po ne­ko­li­ko go­di­na. Pi­šem za­i­sta ka­da imam ne­što da ka­žem, a sa­da sam ima­la. Mo­gu re­ći da sam ur­ba­ni pi­sac, da ne pi­šem o pred­gra­đi­ma, ta­ra­ba­ma, ne­kom po­lu­svi­je­tu, već o in­te­lek­tu­al­nom, obra­zo­va­nom, grad­skom ko­ji se kre­će Ko­pa­o­ni­kom. Svi­je­tu ko­ji je stva­ran, i ne obra­ćam se di­rekt­no ni­ko­me. Je­dan dio knji­ge je isti­nit.
● Ka­žu da je pje­sma dio sva­ke Va­še knji­ge. Ko­ja je ozna­či­la „Sme­lost”?
– To je pjesma Sa­še Ma­ti­ća, po tek­stu Ma­ri­ne Tu­ca­ko­vić: `Samo ovu noć, pa da pla­če­mo do ju­tra, jer nas ne­će bi­ti su­tra, su­tra na ove ru­ke idu lanci`. Pjesma pra­ti te­ma­ti­ku jed­ne lju­ba­vi bez bu­duć­no­sti, bez sju­tra. Do­go­dio se je­dan stra­šan udar gro­ma i jed­na ne­vi­đe­na lju­bav i pri­vlač­nost ko­joj ni­su mo­gli da se od­u­pru ni taj že­sto­ki mo­mak Lu­ka An­dre­jić, ni knji­žev­ni­ca Ana Man­dić.
● Ve­li­ki in­te­res za knji­gu is­ka­zan i u Udru­že­nju knji­žev­ni­ka Sr­bi­je, ali oči­to i me­dij­ski?
– Jer je sa­da do­šlo ne­ko mrač­no vri­je­me, ka­da pu­bli­ku in­te­re­su­je ovo što je sa­dr­žaj mog ro­ma­na, a ja za­i­sta ne umi­jem da pi­šem na­ru­če­ne knji­ge. Šta re­ći ka­da je da­nas svjet­ski best­se­ler „Pe­de­set ni­jan­si si­vo”, je­dan sa­do-ma­zo­hi­zam, no da ni­šta nor­mal­no ni­je vi­še za­ni­mlji­vo. Kod me­ne ta­kvog ne­čeg na­rav­no da ne­ma, a ne­vje­ro­va­tan in­te­res jav­no­sti je vje­ro­vat­no sto­ga što je že­stok mo­mak u pi­ta­nju.
● Knji­ga Vam je oka­rak­te­ri­sa­na kao li­te­ra­ti­za­ci­ja ta­blo­id­ne stvar­no­sti? Jel te­ško u li­te­ra­tu­ru pre­to­či­ti ta­kvu stvar­nost i Sr­bi­je i či­ta­vog Bal­ka­na?
– To je bi­la mi­sao o ro­ma­nu Mi­lo­ra­da Vu­če­li­ća. Ovo je­ste da­nas stvar­no ta­blo­id­na stvar­nost i Sr­bi­ja li­či na jed­nu ve­li­ku lud­ni­cu tre­nut­no. Po­što imam i dva ime­na, ja sam i dvo­stru­ka lič­nost, pa sam bli­ska ta­ko i in­te­lek­tu­al­nom svi­je­tu i estra­di. Sve je u ovom sve­tu po­sta­lo po­ma­lo estra­da.
● Da li je te­ško da­nas iz­da­ti knji­gu?
– Kao best­se­ler pi­sac ja ne­mam pro­blem da na­đem iz­da­va­ča i ne pla­ćam to, ali ne daj bo­že da ži­vim od knji­ge. To je ža­lo­sno, po­seb­no ka­da zna­mo da bi na dru­gom mje­stu s ve­li­kim ti­ra­ži­ma pi­sac ži­vio dru­ga­či­je, ali do­bro... Uzmi­te ži­vot ka­kav je­ste.
● Šta mi­sli­te o sa­vre­me­nom stva­ra­la­štvu u Sr­bi­ji?
– Ne pra­tim pre­vi­še ove nad­re­a­li­ste ko­ji ni sa­mi se­be ne ra­zu­mi­ju i ne­ma­ju vi­še od dva i po či­ta­o­ca. Mo­mo Ka­por je eto va­žio za la­kog pi­sca pa je op­stao u vre­me­nu. Na­ši pi­sci že­le da su stra­šno pa­met­ni, da su svu pa­met svi­je­ta po­ku­pi­li i sta­vi­li u svo­je knji­ge i on­da ih ra­zu­mi­ju da­nas sa­mo nji­ho­ve ko­le­ge, a knji­gu im je sa­mo že­na pro­či­ta­la. Pri­tom sa­mi iz­me­đu se­be do­di­je­lju­ju na­gra­de i di­ve jed­ni dru­gi­ma, a ne­ma­ju či­ta­o­ce. Za­šta on­da pi­še­te? E ta­kvi on­da mr­ze pi­sce best­se­le­re i to ta­ko ide u krug.
● Sje­ća­te li se ka­da ste se i ka­ko pr­vi put la­ti­li pe­ra?
– Pi­sa­la sam kao klin­ka, a ka­da sam stu­di­ra­la u Be­o­gra­du dru­ži­la sam se sa pi­sci­ma s ko­ji­ma me je upo­zna­vao moj po­koj­ni brat od stri­ca Slo­bo­dan Ra­ki­tić. On me je uveo u krug pi­sa­ca i sa 19 go­di­na sam upo­zna­la Do­bri­cu Ćo­si­ća i od ta­da do nje­go­ve smr­ti bi­li smo bli­ski pri­ja­te­lji. On mi je po­ma­gao oko pi­sa­nja, usmje­ra­vao me na knji­ge ko­je tre­ba da či­tam...
Mi­ljan NjE­GUŠ


Podržala me samo Habjanovićeva

● In­te­re­sant­na je još jed­na po­ja­va na srp­skoj sce­ni, a to je da su best­se­ler pi­sci uglav­nom že­ne? Sa kim bo­lje ko­mi­ni­ci­ra­te, s ko­le­ga­ma ili ko­le­gi­ni­ca­ma?
– Za­i­sta ne znam zbog če­ga je to ta­ko, a ko­li­ko znam u Cr­noj Go­ri ni­je to slu­čaj i ne­ma ni jed­ne best­se­ler spi­sa­te­lji­ce. Što se ti­če ko­mu­ni­ka­ci­je, že­ne ima­ju tu ne­ku tak­mi­čar­sku cr­tu. Ja u mo­joj emi­si­ji na TV Ko­per­ni­ku­su „Šam­pa­njac sa Ja­mi­nom Anom” za ko­ju sam do­bi­la i na­gra­du „Zlat­ni be­o­čug” već sam ugo­sti­la sve že­ne pi­sce, a me­ne ni jed­na ne bi si­gu­r­no zva­la da mo­že. Je­di­na ko­ja mi je da­la po­dr­šku je Lji­lja­na Ha­bja­no­vić Đu­ro­vić. A ina­če, vi­še kon­tak­ti­ram s pi­sci­ma, mu­škar­ci­ma.


Pu­to­va­nje u Bo­ku

– Obo­ža­vam Cr­nu Go­ru, a po­seb­no Bo­ko­ko­tor­ski za­liv, u kom mo­ja se­stra i ja ima­mo ku­ću. Cr­na Go­ra je za­i­sta pre­li­je­pa i ove go­di­ne ni­sam odo­lje­la i bi­la sam na mo­ru tri pu­ta. Tre­ći put u sep­tem­bru u Me­di­te­ran­skom cen­tru u Iga­lu, gdje sam se pro­ljep­ša­la. To se zo­ve pu­to­va­nje u pro­šlost. E, dra­gi mo­ji po­no­vo imam