Sli­ke, cr­te­ži i objek­ti – tri me­di­ja kroz ko­je Na­od Zo­rić is­ka­zu­je kre­a­tiv­nu ener­gi­ju pred­sta­vlje­ni su u je­din­stve­noj re­tro­spek­tiv­noj po­stav­ci po­vo­dom tri de­ce­ni­je stva­ra­la­štva umjet­ni­ka ko­ji ži­vi i stva­ra u Ko­la­ši­nu. Zo­ri­će­vu iz­lo­žbu je na­dah­nu­tim go­vo­rom otva­rio aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić. Iz­lo­žbe­nu po­stav­ku u UP „Cvi­je­ta Zu­zo­rić”, ko­ja se mo­že po­gle­da­ti do 27. no­vem­bra, či­ne dje­la na­sta­la u ra­spo­nu od 1988. do da­nas.
Iz­la­ga­njem stu­dent­skih ra­do­va, kao i onih ko­ji su na­sta­li ne­po­sred­no na­kon di­plo­mi­ra­nja sti­če se uvid u nje­go­va ra­na in­te­re­so­va­nja ko­ja se mo­gu pra­ti­ti u ra­spo­nu od stu­di­ja ak­ta, pre­ko ani­mal­nih pred­sta­va, do sli­ka iz­ra­zi­te fak­tu­re ali i onih sve­de­nog iz­ra­za. Naj­ve­ći broj iz­lo­že­nih ra­do­va je na­stao u po­sled­njih pet­na­est go­di­na i oni su po­sve­će­ni rod­nom kra­ju. Cr­no­gor­ska gru­da sa ko­je po­ti­če, pre­da­nja ko­ja se pre­no­se sa ko­lje­na na ko­lje­no i na­da­sve lju­di, su Zo­ri­ćev pred­met in­te­re­so­va­nja.
– U fo­ku­su pa­žnje, a ujed­no i cen­tral­no mje­sto na kom­po­zi­ci­ja­ma ima pred­sta­va čo­vje­ka, auten­tič­nog sta­ri­nu ili vre­me­šnu sta­ri­cu na či­jim le­đi­ma je mno­go to­ga po­či­va­lo u ne­ka­da­šnjim do­ma­ćin­stvi­ma. Bri­ga za oču­va­nje og­nji­šta i te­žak ži­vot u kr­še­vi­tim pred­je­li­ma ure­za­li­li su se na li­ci­ma ovih lju­di ko­ja svje­do­če o mno­gim ne­da­ća­ma ko­je su ih za­de­si­le. Bre­me­ni­ta vre­me­na uči­ni­la su ih još sta­me­ni­jim i po­no­sni­jim što po­tvr­đu­ju i nji­ho­vi gor­di po­gle­di. Us­prav­na fi­gu­ra, do­po­ja­sna pred­sta­va ili pre­o­vla­đu­ju­ći por­tret su pri­mar­ne te­me u nje­go­vom opu­su, a po­vre­me­no je pri­su­tan i is­ko­rak u eks­te­ri­jer, flo­ral­nu te­ma­ti­ku i dru­ge sa­dr­ža­je. Rat­ni­ci, čla­no­vi fa­mi­li­je ili bez­i­me­ni li­ko­vi, svi oni ima­ju istu sna­gu u ka­zi­va­nju po­ru­ka i osje­ća­nja. Pri­ka­za­ni u gru­pi ili sa­mi, Zo­ri­će­vi lju­di po­sje­du­ju mo­nu­men­tal­nost iz­ra­za ko­ja iz­bi­ja iz svih seg­me­na­ta dje­la – ka­že Oli­ve­ra Vu­ko­tić, u tek­sta iz ka­ta­lo­ga ko­ji pra­ti iz­lo­žbu.
Zo­ri­ćev umet­nič­ki svi­jet, do­da­je Vu­ko­vi­će­va, sa­zdan je od re­al­nih ele­me­na­ta ko­ji su kao ta­kvi par­ti­ci­pi­ra­ni da bi se u me­đu­vre­me­nu, u nje­go­voj ma­šti na­ro­ji­le ide­je i po­je­di­ni li­ko­vi su osta­li stvar­ni, dru­gi su na­sta­li u auto­ro­voj uobra­zi­lji, dok se u tre­ću gru­pu mo­gu ubro­ji­ti pred­sta­ve či­ji su se li­ko­vi tran­sfor­mi­sa­li u de­for­mi­sa­ne ljud­ske pri­zo­re.
– Ovaj di­ja­pa­zon vi­zu­el­nih pred­sta­va go­vo­ri o raz­li­či­tim du­šev­nim sta­nji­ma ko­ja ot­kri­va­ju ne­pre­gled­ni ho­ri­zont Zo­ri­će­vih li­kov­nih rje­še­nja na ovu, za nje­ga, ne­is­crp­nu te­mu – na­vo­di, iz­me­đu osta­log, Oli­ve­ra Vu­ko­tić.
Na­od Zo­rić je ro­đen 1968. u se­lu Đur­đe­vi­ća Ta­ra. Sred­nju umjet­nič­ku ško­lu za­vr­šio je u No­vom Sa­du. Fa­kul­tet li­kov­nih umjet­no­sti upi­su­je na Ce­ti­nju 1988. go­di­ne. Post­di­plom­ske stu­di­je za­vr­ša­va u Be­o­gra­du 1995. go­di­ne. Na­kon to­ga od­la­zi u Bar i u sta­roj Bar­skoj tvr­đa­vi za­po­či­nje ži­vot kao slo­bod­ni umjet­nik. Po­sli­je tri­na­est go­di­na pro­ve­de­nih u Bar­skoj tvr­đa­vi se­li se u Ko­la­šin u ko­jem i da­nas ži­vi. Do­sad je pri­re­dio tri­de­set i če­ti­ri sa­mo­stal­ne iz­lo­žbe. Uče­stvo­vao je na broj­nim grup­nim iz­lo­žba­ma u re­gi­o­nu, kao i na zna­čaj­nim umjet­nič­kim sim­po­zi­ju­mi­ma i ko­lo­ni­ja­ma. Ura­dio je pod­ni mo­za­ik za cr­kvu „Sve­tog Ar­han­ge­la Mi­ha­ji­la”- Đur­đe­vi­ća Ta­ra (2000). O nje­go­vom opu­su sni­mlje­na su dva do­ku­men­tar­na fil­ma: 2003. „Ozbilj­na igra – pro­zor Na­o­da Zo­ri­ća”, u re­ži­ji Bo­ži­da­ra Ka­le­zi­ća – RTS Be­o­grad, 2003, i „NA­OD”, u re­ži­ji Ve­ska Bu­tri­ća, RTS Be­o­grad, 2015.
R.K.