Po­sli­je vi­še od de­set go­di­na ima­će­mo pri­vi­le­gi­ju da u na­šem naj­ve­ćem na­ci­o­nal­nom te­a­tru – Cr­no­gor­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu od sju­tra gle­da­mo pred­sta­vu ko­ju je re­ži­rao Egon Sa­vin, je­dan od naj­po­zna­ti­jih i naj­u­gled­ni­jih po­zo­ri­šnih re­di­te­lja s ovih pro­sto­ra. U svom re­di­telj­skom opu­su Sa­vin ima na de­se­ti­ne re­ži­ja, ko­je je po­sta­vio u go­to­vo svim te­a­tri­ma na te­ri­to­ri­ji ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. I ši­re. Opro­bao se u svim žan­ro­vi­ma, re­ži­rao sa­vre­me­ne i kla­sič­ne ko­ma­de.
- Tre­nut­ni po­zo­ri­šni tren­do­vi su vi­še okre­nu­ti sa­vre­me­noj svjet­skoj li­te­ra­tu­ri, ali za me­ne to je po­ma­lo pro­pu­šta­nje pri­li­ka i uza­lud­no tro­še­nje ener­gi­je i vre­me­na. Ni­je mi osta­lo još mno­go go­di­na da re­ži­ram, pa se tru­dim da se kon­cen­tri­šem na Šek­spi­ra, Mo­li­je­ra, Ste­ri­ju, Nu­ši­ća, Alek­san­dra Po­po­vi­ća ta­ko­đe. Eto, to je ne­ki moj po­zo­ri­šni ugao.
●Pri­ve­li ste kra­ju re­ži­ju Go­go­lje­ve „Žen­di­be”. Na ko­ji na­čin Vi či­ta­te ovaj tekst?
- Igra­nje Go­go­lja pred­sta­vlja po­se­ban na­por i za re­di­te­lja i za an­sambl, ali mi­slim da smo iza­šli na kraj s tek­stom, i po­sti­gli ono če­mu te­žim od ka­da ra­dim go­to­vo sa­mo kla­sič­ne ko­ma­de, a to je uni­ver­zal­nost. A, kad po­stig­ne­te uni­ver­zal­nost, on­da ste po­sti­gli i ak­tu­el­nost. Ni­sam sklon uči­ta­va­nju ne­kih ak­tu­el­nih mo­me­na­ta u te­a­tar, po­go­to­vo po­mod­noj po­li­ti­za­ci­ji. Go­golj za­pra­vo pi­še sud­bi­nu oso­be­nja­ka, po­je­din­ca u učma­loj pa­lan­ci. On pi­še o ru­skoj pro­vin­ci­ji s po­čet­ka 19. vi­je­ka, vr­lo kri­tič­no i vr­lo su­mor­no, ali neo­bič­no du­ho­vi­to.
●Šta to Go­go­lja či­ni ta­ko ve­li­kim?
- On iz­vr­ga­va ru­glu pred­ra­su­de tog za­tvo­re­nog svi­je­ta pa­lan­ke ko­ji na­me­će mo­del ži­vo­ta. I uko­li­ko se po svo­joj pri­ro­di ili svo­jim slo­bo­do­um­nim opre­dje­lje­nji­ma raz­li­ku­je­te od mo­de­la pa­lan­ke bi­će­te ne­mi­nov­no uni­šte­ni. To je ta uni­ver­zal­na si­tu­a­ci­ja ko­ju sam ak­ti­vi­rao. Ko­me­dij­ske efek­te sam sta­vio u dru­gi plan. Igra­ti Go­go­lja zna­či igra­ti i dra­mu i ko­me­di­ju sa tra­gič­kim tre­nu­ci­ma. Go­golj je ža­nr za se­be, on se ne osla­nja na kon­ven­ci­o­nal­no po­zo­ri­šte. To je mje­ša­vi­na sti­la i osje­ća­nja, sve u svr­hu jed­ne iz­o­štre­ne, neo­bič­ne, i neo­bič­no hu­ma­ne sli­ke svi­je­ta.
● Uni­ver­zal­nost ko­ju ste po­me­nu­li, zar se ne oči­ta­va i u na­še vri­je­me, jer ni­su usa­mlje­ni gla­so­vi ko­ji tvr­de da i mi ži­vi­mo u ka­lju­gi pa­lan­ke?
- Bal­kan­ska pa­lan­ka je slič­na ru­skoj pa­lan­ci. To je za­tvo­re­ni svi­jet ko­ji ima svo­ja na­ka­rad­na pra­vi­la. Ona dik­ti­ra­ju jed­nu vr­stu ne­slo­bo­de. Duh pa­lan­ke po­sta­vlja ta­bue, za­bra­ne, kon­ven­ci­je ka­ko tre­ba ži­vje­ti, šta je do­bro a šta ne, po­sta­vlja od­re­đe­ne na­ka­rad­ne vri­jed­no­sne si­ste­me. Na­rav­no, Go­golj se pod­smi­je­va ba­nal­no­sti pa­la­nač­kog sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta i to je ono što je uz­bu­dlji­vo, ak­tu­el­no i što je pi­ta­nje i ove sre­di­ne u ši­rem smi­slu. Bal­kan­ska pa­lan­ka, i vje­ru­jem evrop­ska, ne­što je uni­ver­zal­no, ne­što što se ne mi­je­nja. Upra­vo ne­pro­mje­nji­vost du­ha pa­lan­ke je ono što či­ni ovo dje­lo za­ni­mlji­vim za gle­da­nje, pro­mi­šlja­nje, even­tu­a­lo i ne­ko vred­no­va­nje, to jest za­u­zi­ma­nje od­re­đe­nog vri­jed­no­snog sta­va. To je moj po­riv za re­ži­ju ovog ko­ma­da.
● S ob­zi­rom na Va­še is­ku­stvo da li po­zo­ri­šte mo­že da pro­mi­je­ni svi­jet? Da li pri­li­kom iz­bo­ra tek­sta po­mi­sli­te: „mo­že li ovo ne­što da pro­mi­je­ni”?
- Po­zo­ri­šte bi mo­žda i mo­glo da pro­mi­je­ni svi­jet ka­da bi svi­jet osje­ćao po­zo­ri­šte kao ne­što va­žno. Sje­ćam se vre­me­na ka­da je po­zo­ri­šte bi­lo u cen­tru dru­štve­ne, jav­ne pa­žnje. Da­nas je ono mar­gi­na­li­zo­va­no, osta­vlje­no ta­ko­re­ći sla­do­ku­sci­ma, lju­bi­te­lji­ma ko­jih je neo­bič­no ma­lo. A, lju­di ko­ji su od­go­vor­ni za na­šu si­tu­a­ci­ju ne vi­de u te­a­tru ni­ka­kav smi­sao. Po­zo­ri­šte se če­sto da­nas ru­ga stvar­no­sti, a kre­a­to­ri na­še stvar­no­sti su po­li­ti­ča­ri, i oni dr­že no­vac u svo­jim ru­ka­ma. Po­zo­ri­šte je sve si­ro­ma­šni­je i sve mar­gi­nal­ni­je, a ni­je vi­še ni u cen­tru me­dij­ske pa­žnje ka­ko je ne­kad bi­lo. Sud­bi­nu svi­je­ta, i po­zo­ri­šta, u svo­jim ru­ka­ma dr­že lju­di od vla­sti i mo­ći.
● Ni­ka­ko da do­bi­je­mo po­li­ti­ča­ra ko­ji će re­ći, po­put Čer­či­la svom rat­nom ka­bi­ne­tu da je kul­tu­ra po­sled­nja stvar ko­joj tre­ba uze­ti no­vac, jer, ka­ko je ob­ja­snio kul­tu­ra je za­pra­vo ono či­me se bra­ni­mo i za šta se bo­ri­mo?
- Sje­ćam se ka­da je bi­lo oba­ve­zno ići na pred­sta­ve i kon­cer­te, jer to je bio oba­ve­zni dio obra­zo­va­nja. Ali, so­ci­ja­li­zam se ni­ka­da vi­še ne­će po­no­vi­ti, na­ro­či­to u od­no­su pre­ma kul­tu­ri. Ži­vi­mo u dr­ža­va­ma ko­je da­ju oko je­dan od­sto za kul­tu­ru, a to je be­smi­sle­no. To je ta­ko jer na­ši vla­stro­dr­šci pod kul­tu­rom svr­sta­va­ju sa­mo sa­vre­me­nu umjet­nost. Za­bo­ra­vlja­ju da je kul­tu­ra pi­ta­nje je­zi­ka, tra­di­ci­je, što je za­pra­vo pi­ta­nje na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Bez kul­tu­re mo­gu­će je da će na­rod u ne­kom tra­di­ci­o­nal­nom i na­ci­o­nal­nom smi­slu iz­gu­bi­ti svoj iden­ti­tet. Uto­pi­će se. S.ĆET­KO­VIĆ


„Olimp” vra­ća pu­bli­ku

● Šta mi­sli­te o po­zo­ri­štu ko­je pred­sta­vlja 24-ča­sov­na pred­sta­va „Olimp” Ja­na Fa­bra ko­ja je obi­lje­ži­la upra­vo za­vr­še­ni BI­TEF?
- Po­zdra­vljam ta­kve eks­pe­ri­men­te u te­a­tru jer vra­ća­ju po­zo­ri­štu atrak­tiv­nost i sen­za­ci­o­na­lost, ko­ji su neo­p­hod­ni da bi se pu­bli­ka vra­ti­la u te­a­tar. U za­pad­noj Evro­pi ima dr­ža­va ko­je do­ti­ra­ju po­zo­ri­šnu umjet­nost pa ima te­a­ta­ra u iz­o­bi­lju. U ne­kim su pred­sta­ve po­put „Olim­pa” sa­svim nor­mal­na po­ja­va, jer ima to­li­ko ra­zno­vr­snih te­a­ta­ra da su ta­kvi eks­tre­mi neo­p­hod­ni da bi skre­nu­li pa­žnju na se­be. Kad ima­te obi­lje ra­zno­vr­snog te­a­tra ta­kve po­ja­ve su sa­mo jed­na vr­sta do­bro­do­šlog eks­klu­zi­vi­te­ta.


Eki­pa „Že­nid­be”

Go­go­lje­vom „Že­ni,d­bom”, či­ja pre­mi­je­ra je za­ka­za­na za sju­tra u 20 ča­so­va, na ve­li­koj sce­ni CNP-a po­či­nje no­va se­zo­na CNP-a. U pred­sta­vi igra­ju Na­da Vuk­če­vić, Zo­ran Vu­jo­vić, Var­ja Đu­kić, De­jan Iva­nić, Ni­ko­la Pe­ri­šić, Alek­san­dar Ga­vra­nić, Goj­ko Bur­za­no­vić, Oli­ve­ra Vu­ko­vić, Rad­mi­la Čo­lić, Ste­van Ra­du­si­no­vić i Go­ran Vu­jo­vić. Dra­ma­tur­gi­ju pot­pi­su­je Ste­la Mi­ško­vić, sce­no­gra­fi­ju Ve­sna Po­po­vić, ko­sti­me Je­le­na Sto­ku­ća, lek­tor je Du­brav­ka Dra­kić, asi­stet­ki­nja re­ži­je Rad­mi­la Čo­lić a iz­vr­šna pro­du­cent­ki­nja Ne­la Ota­še­vić. „Že­nid­ba” će bi­ti iz­ve­de­na i 5. ok­to­bra na sce­ni Kra­ljev­skog po­zo­ri­šta „Zet­ski dom”.