Od­i­gra­na je i sed­ma pred­sta­va tak­mi­čar­skog di­je­la po­zo­ri­šnog pro­gra­ma ju­bi­lar­nog Bar­skog lje­to­pi­sa. „Edeš Ana” je pro­duk­ci­ja Na­rod­nog po­zo­ri­šta Su­bo­ti­ca, ko­ju je re­ži­rao Jo­žef Caj­lik, a za ko­ju je dra­ma­tur­gi­ju ura­di­la Ka­ta Đar­ma­ti. Na­sta­la je po mo­ti­vi­ma isto­i­me­nog ro­ma­na ma­đar­skog auto­ra De­ži­ja Ko­sto­la­nji­ja. Osno­va rad­nje je bru­tal­no iz­ra­blji­va­nje slu­ški­nje u ku­ći imuć­nog brač­nog pa­ra, u dru­goj de­ce­ni­ji 20. vi­je­ka, u okol­no­sti­ma vi­še­stru­ko tur­bu­lent­nih dru­štve­nih pro­mje­na u Ma­đar­skoj, na­kon ras­pa­da Austro­u­gar­ske. Za­ni­mlji­vo je da, pri ra­du na dra­ma­ti­za­ci­ji, Ka­ta Đar­ma­ti ni­je do­da­la ni jed­nu je­di­nu ri­ječ ori­gi­nal­nom tekst-pred­lo­šku.
- Po­en­ta je u to­me da ni­sam ni­šta do­da­la, ne­go sam ko­ri­sti­la ro­man i dru­ga­či­ju struk­tu­ru. Mi to mo­že­mo na­zva­ti adap­ta­ci­jom, ali adap­ta­ci­ja u tom smi­slu da sam po­ku­ša­la da na­pra­vim je­dan dra­ma­tur­ški pre­o­kret ti­me što ni­šta ne­ću do­da­ti, već se ba­vi­ti sa­mo da­tim re­če­ni­ca­ma i te­ma­ma u Ko­sto­la­nji­e­vom ro­man- ob­ja­sni­la je dra­ma­tur­ški­nja.
A te­ma je, kao u sva­kom do­brom, vi­še­sloj­nom ko­ma­du mno­go. Po­red od­no­sa go­spo­da­ra i slu­ge, otva­ra se, re­ci­mo, i pro­ble­ma­ti­ka na­ci­o­nal­nih i re­li­gi­o­znih oso­be­no­sti i raz­li­ka. Ipak, u ži­ži pa­žnje gle­da­la­ca je pa­to­lo­gi­ja i „nus­po­ja­ve” ta­kvog sta­nja - op­se­siv­na ve­za­nost go­spo­da­ra za slu­ški­nje i slu­ge, ne­spo­sob­nost slu­ge da iza­đe iz pa­ra­li­zu­ju­će po­zi­ci­je, iz­ra­blji­va­nje i po­ni­šta­va­nje že­ne u ka­pi­ta­li­stič­kom dru­štvu i, na kra­ju, o uža­sna, sa­mo­u­bi­lač­ka, ne­ar­ti­ku­li­sa­na po­bu­na žr­tve ko­joj je iz­bri­san iden­ti­tet, po­bu­na ko­ja svo­je ra­zr­je­še­nje, u ne­mo­ći da se do­đe do pra­vog, na­la­zi u ubi­stvu go­spo­da­ra.
- Edeš Ana sve vri­je­me po­ti­sku­je svo­je emo­ci­je. Ona ih ne pri­ka­zu­je, sem kad do­bi­je to­li­ko jak im­puls spo­lja da mo­ra da od­re­a­gu­je. Mi­slim, da­kle, da je emo­tiv­no ne­do­zre­la. Za­to ne­ma auten­tič­nu re­ak­ci­ju ka­da do­bi­ja bi­lo ka­kav ljud­ski im­puls, bi­lo da je to lju­bav ili sa­ža­lje­nje. Ona je zna­či per­fekt­na slu­ški­nja, ko­ja sve per­fekt­no ra­di, je­di­no ne umi­je sa emo­ci­ja­ma. Punk­to­vi na ko­ji­ma ona do­bi­ja te im­pul­se je ba­ca­ju u sve ve­ću du­bi­nu. Ona ne umi­je ni da od­lu­či. Je­di­ni put ka­da je to ura­di­la bio je taj fa­tal­ni iz­let, ka­da ubi­je svo­je ga­zde - ob­ja­sni­la je Her­mi­na Er­de­lji, ko­ja tu­ma­či ulo­gu slu­ški­nje Ane Edeš.
Ona je do­da­la da je i da­nas mno­go lju­di oko nas, ko­ji su Edeš Ana, šta vi­še da smo svi ba­rem u jed­nom tre­nut­ku svog ži­vo­ta Edeš Ana i to u si­tu­a­ci­ja­ma ko­je se i la­ko i če­sto da­nas pre­po­zna­ju.
- Mi­slim da su to pro­ble­mi me­đu­ljud­skih od­no­sa, od­no­sa lju­di i onih ko­ji su ta­ko­re­ći na vla­sti i ko­ji ima­ju mo­guć­nost da upra­vlja­ju na­ma, na­šim emo­ci­ja­ma i bu­duć­no­šću. Po mom mi­šlje­nju ovo je sa­mo jed­no mo­der­no rop­stvo – ka­za­la je Er­de­lji.
Po­red nje, ulo­ge u pred­sta­vi tu­ma­če: Na­ta­lia Vi­cei, Ar­pad Čer­nik, Zol­tan Me­zei, Nan­dor Si­la­đi, Ka­ta­lin Si­rac­ki, Er­vin Pal­fi, Či­la Pa­mer i Er­vin Pal­fi. In­te­re­sant­no je da svi oni glu­me, ali su i na­ra­to­ri. To je rje­še­nje dra­ma­tur­ški­nje ko­jim se ona uspje­šno iz­bo­ri­la sa kor­pu­som ro­ma­na, ali isto­vre­me­no ak­ti­vi­ra­la broj­na zna­če­nja na sce­ni, kao na pri­mjer zna­če­nje ak­te­ra ko­ji su i svje­do­ci de­ša­va­nja, ni­je­mi po­sma­tra­či erup­tiv­nih dru­štve­nih po­ja­va. A u kon­tek­stu sa­vre­me­nog, sve to smo i mi sa­mi- ak­te­ri i ni­je­mi po­sma­tra­či. D.S.