-Član svjet­ski po­zna­tog umjet­nič­kog dvoj­ca „Bra­ća Đo”(Zhou Brot­hers), Šan Đo (Shan Zuo) bio je gost nik­šić­ke Ga­le­ri­je „A”. Ina­če, ovaj sli­kar već ne­ko­li­ko da­na obi­la­zi Cr­nu Go­ru, ze­mlju za ko­ju do ne­dav­no ni­je ni znao da po­sto­ji. Ka­ko je is­pri­čao broj­noj pu­bli­ci, ob­i­šao je sko­ro ci­je­li svi­jet, ali ni­gdje, kao ov­dje, ni­je vi­dio ta­kve pri­rod­ne pre­dje­le, kao ni kom­po­zi­ci­je bo­ja. U Ga­le­ri­ji „A” po­gle­dao je i ra­do­ve dva­de­se­tak umjet­ni­ka iz Nik­ši­ća, ali ga je naj­vi­še im­pre­si­o­ni­ra­la mo­no­gra­fi­ja o Pe­tru Lu­bar­di.
- Mi­slim da je Pe­tar Lu­bar­da ve­li­ki umjet­nik, ve­o­ma je slo­bo­dan u iz­ra­zu. U umjet­no­sti je ina­če ve­o­ma va­žno oslu­ški­va­ti ono što je unu­tar vas, bi­tan je taj po­se­ban iz­raz, stil. Mo­ra­te ima­ti sop­stve­ni glas, a ne da bu­de­te u sjen­ci dru­gih, ve­ćih umjet­ni­ka. Umjet­nost, na­rav­no, sa­ma po se­bi, go­vo­ri lju­di­ma, ali oni­ma ko­ji je osje­ća­ju. Za­to ono što stva­ra­te tre­ba da bu­de iz sr­ca - re­kao je Đo.
On i nje­gov ne­ko­li­ko go­di­na mla­đi brat Da Hu­ang od­ra­sta­li su u jed­noj ki­ne­skoj re­gi­ji, u po­ro­di­ci gdje je otac bio in­te­lek­tu­a­lac, a maj­ka iz bo­ga­te fa­mi­li­je što u vre­me­nu `60. go­di­na pro­šlog vi­je­ka u Ki­ni ni­je bi­lo ci­je­nje­no, već šta­vi­še i ka­žnji­vo. Kao dje­ca osje­ti­li su ha­os ko­ji je iza­zva­la ki­ne­ska „Pro­le­ter­ska kul­tur­na re­vo­lu­ci­ja” u či­jem pla­me­nu je, uz broj­ne dru­ge vri­jed­ne u toj ze­mlji, sa­gor­je­la i umjet­nič­ka ko­lek­ci­ja ko­ju su po­sje­do­va­li nji­ho­vi ro­di­te­lji. Duh za pra­vim vri­jed­no­sti­ma, re­kao je Đo u Nik­ši­ću, ko­ji su im ro­di­te­lji pre­ni­je­li, ni­ka­da ni­je ne­stao, a on i brat su se u tim te­škim go­di­na­ma do­bro po­tru­di­li da ga sa­ču­va­ju ali i na­do­gra­de.
- Ži­vot­no is­ku­stvo je mno­go va­žno, a to je bi­lo vri­je­me ko­je je bi­lo te­ško za umjet­ni­ke, pi­sce, za sve uče­ne lju­de to­ga vre­me­na. Ipak, iz is­ku­stva tog te­škog vre­me­na stvo­re­na su „Bra­ća Đo”. Po­mo­glo nam je vje­ro­va­nje iz ki­ne­ske fi­lo­zo­fi­je da čo­vjek u te­škim vre­me­ni­ma mo­ra da oja­ča, da ra­di mno­go vi­še na se­bi. Ako ho­će­te da po­sta­ne umjet­nik mo­ra­te da pre­đe­te 10 hi­lja­da mi­lja, da pro­či­ta­te mno­go knji­ga, da uči­te i na­do­gra­đu­je­te se­be. Mi smo to ra­di­li, ka­zao je sta­ri­ji Đo.
Već `70. go­di­na u Ki­ni su po­sta­li pre­po­zna­ti, čak i vo­đe po­kre­ta mo­der­nih umjet­ni­ka to­ga do­ba. Za­rad umjet­no­sti, ko­ja je u nji­ho­vom slu­ča­ju spoj ki­ne­ske i re­gi­o­nal­ne tra­di­ci­o­nal­ne i mo­der­ne umjet­no­sti i kul­tu­re, ob­i­šli su ci­je­lu svo­ju ze­mlju ka­ko bi se upo­zna­li sa drev­nim stva­ra­la­štvom. Pr­vu iz­lo­žbu u Ki­ni odr­ža­li su 1982. a tri go­di­ne ka­sni­je i dru­gu, i oda­tle je sve i kre­nu­lo, oti­šli su u Ame­ri­ku i po­sta­li ve­li­ki i po­zna­ti tan­dem. Ipak, za taj dio nji­ho­vih ži­vo­ta, Đo je ka­zao da je bio naj­te­ži jer su mo­ra­li da kre­nu sve iz po­čet­ka i od nu­le.
- Umjet­ni­ci su vr­lo ri­jet­ka i ma­la gru­pa lju­di sa po­seb­ni du­hom. Te­ško je re­ći ka­ko da se stvo­ri je­dan ve­li­ki umjet­nik. Ne po­sto­ji od­re­đe­ni na­čin. Po­ne­kad je po­treb­no vri­je­me da se sve to raz­vi­je. Mi smo u po­čet­ku sli­ka­li pej­za­že, ka­sni­je je to bi­la ljud­ska fi­gu­ra, pa njen duh, a on­da su te­me bi­le ap­strakt­ne. Ka­ko umjet­nik uz­ra­sta ta­ko se mi­je­nja i te­ma nje­go­vih ra­do­va, is­pri­čao je on.
Sli­ke, skulp­tu­re, per­for­man­se bra­ća stva­ra­ju za­jed­nič­ki, ali Đo po­ja­šnja­va da sve to bu­de in­stink­tiv­no i da ne­ma do­go­vo­ra o to­me šta će se i ka­ko ra­di­ti.
- Za­jed­nič­ki rad je ve­li­ka ra­dost, ko­ja uvi­jek pro­u­zro­ku­je no­ve ra­do­ve. Ne­ma po­dje­le po­sla, iz­bo­ra te­ma, sa­mo to ide, spon­ta­no na­sta­je. Sli­ka­nje sa­mo po se­bi je jed­na vr­sta kon­ver­za­ci­je, a pi­ne­kad se go­vo­ri­lo da bra­ća Đo ra­de u snu. Šta god se de­ša­va­lo mi smo pot­pu­no slo­bod­ni, dje­la na­sta­ju sa­ma po se­bi i iz­gle­da­ju kao sklad, po­ja­snio je Đo.
Đo je star 64, a Da Hang 59 go­di­na, ali, ka­ko is­ti­če, ne­u­mor­no stva­ra­ju. Tre­nut­no ra­de na no­vom umjet­nič­kom pro­jek­tu ko­ji će ima­ti pri­li­ku pr­va da vi­di pu­bli­ka u Či­ka­gu gdje, osim Pe­kin­ga, po­naj­vi­še i bo­ra­ve. Kao i do sa­da, bi­će to ne­što no­vo, na­rav­no i mo­der­no, ali sa uple­te­nim tra­di­ci­o­nal­nim mo­ti­vi­ma. B.B.


Fon­da­ci­jom po­ma­žu mla­de

Bra­ća Đo su pre­da­va­či na vi­še umjet­nič­kih uni­ver­zi­te­ta ši­rom svi­je­ta, što im da­je mo­guć­nost da se upo­zna­ju sa stva­ra­o­ci­ma ko­ji tek kre­ću na to „pu­to­va­nje”. Šan Đo je is­ti­če da su po­u­če­ni te­škim vre­me­ni­ma u ko­ji­ma su oni uz­ra­sta­li u rod­noj Ki­ni, od­lu­či­li da osnu­ju Fon­da­ci­ju, či­je je sje­di­šte u Či­ka­gu. U ve­le­lep­noj zgra­di sa vi­še de­se­ti­na hi­lja­da kva­dra­ta po­sto­ji še­zde­se­tak ate­ljea na­mi­je­nje­nih mla­dim umjet­ni­ci­ma.
- Cen­tar u Či­ka­gu smo osno­va­li 2003. go­di­ne i nje­go­va vi­zi­ja je da pru­ži po­dr­šku mla­dim umjet­ni­ci­ma iz ci­je­log svi­je­ta. Tre­nut­no tu bo­ra­vi naj­vi­še umjet­ni­ka iz Či­ka­ga, ali ima i onih iz Nje­mač­ke, Šved­ske i još ne­ko­li­ko evrop­skih ze­ma­lja, ka­zao je Đo.
Nji­ho­va dje­la i da­nas či­ne po­stav­ke iz­lo­žbi broj­nih svjet­skih mu­ze­ja, a za stva­ra­la­štvo su na­gra­đi­va­ni zna­čaj­nim pri­zna­nji­ma iz obla­sti umjet­no­sti i do­pri­no­sa nje­nom raz­vo­ju.
U Ili­no­i­su ima­ju svo­ju uli­cu - Po­ča­snu sta­zu bra­će Đo, a u Či­ka­gu će se, po od­lu­ci gu­ver­ne­ra Pet Kvi­na, 16. ok­to­bar pro­sla­vlja­ti kao nji­hov dan. Ame­rič­ki pred­sjed­nik Ba­rak Oba­ma na­ru­čio je od njih jed­nu sli­ku ko­ja je kao dar te dr­ža­ve po­klo­nje­na pred­sjed­ni­ku Ki­ne, Hu Đin­tau.