Knji­žev­ni­ku Dra­ga­nu Ve­li­ki­ću do­di­je­lje­na je ju­če NIN-ova na­gra­da za ro­man ,,Isled­nik” ko­ji je ob­ja­vljen u iz­da­nju ,,La­gu­ne”.
Ovu od­lu­ku do­nio je ži­ri ko­ga su či­ni­li Bo­žo Ko­pri­vi­ca (pred­sjed­nik), Mi­haj­lo Pan­tić, Ja­smi­na Vr­ba­vac, Ta­ma­ra Kr­stić i Zo­ran Pa­u­no­vić.
Ve­li­kić je NIN-ovu na­gra­du do­bio i 2007. go­di­ne za ro­man ,,Ru­ski pro­zor”, dok je za knji­gu ,,Isled­nik” već na­gra­đen ,,Zlat­nim sun­co­kre­tom” kom­pa­ni­je ,,Vi­tal”, ,,Ko­či­će­vom knji­gom” i ,,Ko­či­će­vim pe­rom”, što je i bi­la svo­je­vr­sna uver­ti­ra za ovo­go­di­šnji NIN. Ta Ve­li­ki­će­va knji­ga je do sa­da do­ži­vje­la čak če­ti­ri iz­da­nja.
- S tim što je pret­hod­na na­gra­da „Ko­či­će­va knji­ga” pri­zna­nje ko­je se da­je za či­tav opus. Me­đu­tim, da ni­je bi­lo „Isled­ni­ka”, vje­ro­vat­no ga ne bih do­bio – ka­zao je Ve­li­kić pri­ma­ju­ći Vi­ta­lo­vu na­gra­du, za svoj, ka­ko ka­že, ,,naj­in­tim­ni­ji ro­man do sa­da”.
Dje­lo u ko­me vi­jest o maj­či­noj smr­ti po­sta­je po­vod za otva­ra­nje emo­tiv­ne cr­ne ku­ti­je ju­na­ka na­i­šlo na od­li­čan pri­jem i či­ta­lač­ke pu­bli­ke i knji­žev­ne kri­ti­ke.
- Još dok je u ru­ko­pi­su bio, slu­tio sam da će ima­ti vi­še či­ta­la­ca od sva­ke od mo­jih do­sa­da­šnjih knji­ga. O na­gra­da­ma, na­rav­no, ni­je­sam ni­šta mo­gao zna­ti, ali one su sva­ka­ko do­bar vje­tar u le­đa, pri­je sve­ga knji­zi, a sa­mim tim i pi­scu – ka­zao je tom pri­li­kom Ve­li­kić.
Uz od­red­ni­cu naj­in­tim­ni­ja, Ve­li­kić do­da­je i naj­jed­no­stav­ni­ja.
- Do te jed­no­stav­no­sti se sti­že. Ima stva­ri, a jed­no­stav­nost o ko­joj go­vo­rim je jed­na od njih, ko­je ne mo­gu bi­ti ni pri­je ni po­sli­je. Sa­mo tad kad je­su. Sr­đan Te­šin je re­kao da je u „Isled­ni­ku” sve ta­ko ka­ko je­ste i ni­ka­ko dru­ga­či­je ni­je mo­glo bi­ti. Sa­svim je si­gur­no da nas dru­štve­ni, po­li­tič­ki kon­tekst for­mi­ra. Jer, uvek po­sto­ji kon­kre­tan dru­štve­ni i po­li­tič­ki sklop ko­ji sna­žno ob­li­ku­je ži­vot, po­je­di­nač­ni, kao i grup­ni, dru­štve­ni. Ako ne­što že­lim, to je da na­pi­šem knji­gu u ko­joj bi sa­ma sva­ko­dne­vi­ca bi­la ju­nak – ka­zao je Ve­li­kić pri­ma­ju­ći Vi­ta­lo­vu na­gra­du.
NIN-ova na­gra­da se do­dje­lju­je od 1954. go­di­ne za naj­bo­lji ro­man go­di­ne po ocje­ni kri­ti­ke.
U naj­u­žem iz­bo­ru za ovo­go­di­šnjeg NIN-a, bi­le su i knji­ge ,,La Sans Pa­re­il­le” Mi­li­sa­va Sa­vi­ća (Ago­ra), ,,An­đeo aten­ta­ta” Sve­ti­sla­va Ba­sa­re (La­gu­na), ,,Park Lo­gov­skoj” Da­ne To­do­ro­vić (Ge­o­po­e­ti­ka), ,,Re­pu­bli­ka Ćo­pić” Vu­le­ta Žu­ri­ća (Slu­žbe­ni gla­snik) i ,,Raj­ska vra­ta” Lju­bi­ce Ar­sić (La­gu­na).
Pr­vi do­bit­nik je bio Do­bri­ca Ćo­sić za ro­man ,,Ko­re­ni”, a do sa­da su NIN-ovu na­gra­du do­bi­li Oskar Da­vi­čo, Ži­vo­jin Pa­vlo­vić, Bran­ko Ćo­pić, Me­ša Se­li­mo­vić, Mi­ro­slav Kr­le­ža, Mi­loš Cr­njan­ski, Slo­bo­dan Se­le­nić, Dra­go­slav Mi­ha­i­lo­vić, Du­brav­ka Ugre­šić, Sve­tla­na Vel­mar-Jan­ko­vić, Gro­zda­na Olu­jić, Gor­da­na Ćir­ja­nić i dru­gi.A.Ć.


Knji­žev­nik i di­plo­ma­ta

Srp­ski knji­žev­nik Dra­gan Ve­li­kić, ro­đen je u Be­o­gra­du, 3. jul 1953. go­di­ne. Od­ra­stao je u Pu­li. Di­plo­mi­rao je svjet­sku knji­žev­nost na be­o­grad­skom Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu. Od 1994. do 1999. go­di­ne bio je ured­nik iz­da­vač­ke dje­lat­no­sti Ra­di­ja B92. Pi­sao je ko­lum­ne za ,,Nin”, ,,Vre­me”, ,,Da­nas” i ,,Re­por­ter”. U ju­nu 2005. go­di­ne po­sta­vljen je za am­ba­sa­do­ra Sr­bi­je i Cr­ne Go­re u Be­ču, a na­kon pro­gla­še­nja cr­no­gor­ske ne­za­vi­sno­sti u ma­ju 2006, na­sta­vlja da oba­vlja tu funk­ci­ju kao am­ba­sa­dor Sr­bi­je. Sa tog mje­sta je po­vu­čen na­kon austrij­skog pri­zna­nja sa­mo­pro­kla­mo­va­ne ne­za­vi­sno­sti AP Ko­so­vo i Me­to­hi­ja. Ka­sni­je je vra­ćen na tu du­žnost, za­jed­no sa osta­lim am­ba­sa­do­ri­ma re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Član je Srp­skog knji­žev­nog dru­štva.
Ob­ja­vio je ro­ma­ne ,,Via Pu­la” (do­bio na­gra­du Mi­loš Cr­njan­ski), ,,Astra­gan”, ,,Ham­sin 51”, ,,Se­ber­ni zid” (sti­pen­di­ja fon­da Bo­ri­slav Pe­kić), ,,Dan­te­ov trg”, ,,Slu­čaj Bre­men”, ,,Do­si­je Do­ma­šen­ski”, ,,Ru­ski pro­zor” (do­bio Ni­no­vu na­gra­du i Na­gra­du Me­ša Se­li­mo­vić). Nje­go­ve knji­ge su pre­ve­de­ne na de­se­tak evrop­skih je­zi­ka. Za­stu­pljen je u do­ma­ćim i ino­stra­nim an­to­lo­gi­ja­ma pro­ze


Fe­no­men na­gra­de

„Ni­sam pri­pre­mio go­vor i sve ono što bih htio da ka­žem či­ta­o­ci će mo­ći da pro­či­ta­ju u na­red­nom bro­ju NIN-a. Za­hva­lju­jem ži­ri­ju, je­sam po­ča­stvo­van i iz­ne­na­đen, ali ne baš to­li­ko jer svih šest pi­sa­ca ko­ji su ušli u naj­u­ži iz­bor s raz­lo­gom su mo­gli da oče­ku­ju na­gra­du. Zna­čaj NIN-ove na­gra­de po­tvr­đu­je i broj­nost da­nas u sa­li, a NIN-ova na­gra­da već du­že vri­je­me po­sto­ji kao fe­no­men – kad do­đe vri­je­me za do­dje­lu, vi­di­te ko­li­ko iza­zo­ve pu­bli­ci­te­ta i pa­žnje čak i kod onih lju­di ko­ji­ma knji­žev­nost ni­je oblast in­te­re­so­va­nja. Ova na­gra­da je po­seb­na i zbog to­ga što pro­ši­ru­je či­ta­lač­ku pu­bli­ku pi­sca ko­ji već ima svo­je či­ta­o­ce“, re­kao je Dra­gan Ve­li­kić.