Lju­bi­te­lji po­zo­ri­šne umjet­no­sti u gra­du pod Tre­bje­som prek­si­noć su bi­li u pri­li­ci da na „Sce­ni 213” pri­su­stvu­ju iz­vo­đe­nju pred­sta­ve „Dvi­je”, na­sta­loj po tek­stu hr­vat­ske dra­ma­tur­ški­nje Te­ne Šti­vi­čić i u re­ži­ji Rad­mi­le Bo­žo­vić i Go­ra­ne Mar­ko­vić.
Glu­mač­ka eki­pa Go­ra­na Mar­ko­vić, Rad­mi­la Bo­žo­vić, Bra­ni­mir Po­po­vić, Ti­ja­na Bje­li­ca i Smi­lja­na Mar­ti­no­vić, na iz­van­re­dan na­čin pu­bli­ci je do­ča­ra­la pro­ble­ma­ti­ku ži­vo­ta mla­dih lju­di sa ovih pro­sto­ra ko­ji su pre­na­tr­pa­ni ele­men­ti­ma sva­ko­dnev­nog, sa­vre­me­nog ži­vo­ta ko­ji na­iz­gled ži­vot či­ne ugod­nim, a ne do­zvo­lja­va­ju da pra­ve su­štin­ske ži­vot­ne vri­jed­no­sti do­đu do iz­ra­ža­ja.
Ka­ko je u iz­ja­vi za „Dan” ka­za­la Go­ra­na Mar­ko­vić, u pi­ta­nju je ne­za­vi­sna pro­duk­ci­ja. Pro­du­cent je Rad­mi­la Bo­žo­vić dok su adap­ta­ci­ju ura­di­le za­jed­no i po­sta­vi­le po­zo­ri­šni ko­mad na sce­nu.
– Te­ma pred­sta­ve su mla­di lju­di, ge­ne­ra­ci­je ko­je sa­da sta­sa­va­ju, nji­ho­vi ži­vo­ti i usa­mlje­no­sti. Go­vo­ri­mo o ur­ba­nom ži­vo­tu, okre­nu­to­sti sa­vre­me­nim teh­no­lo­gi­ja­ma, ali i iz­op­šte­no­sti i otu­đe­no­sti mla­dih lju­di, me­đu­sob­no i od svo­jih po­ro­di­ca. Ba­vi­mo se i pi­ta­njem ka­ko funk­ci­o­ni­šu po­ro­di­ce da­nas. O sve­mu to­me smo že­lje­li ne­što da ka­že­mo – ka­že Mar­ko­vić.
Ona po­ja­šnja­va da je spi­sa­te­lji­ca ovog ko­ma­da rad­nju smje­sti­la u Za­greb, ali ona se mo­že pri­mi­je­ni­ti u svim sre­di­na­ma na svim eks-Ju pro­sto­ri­ma, ta­ko da su je njih dvi­je pri­la­go­di­le kao da se sve de­ša­va u Pod­go­ri­ci.
– Rad­nja je smje­šte­na u Pod­go­ri­cu, u sa­da­šnjnost. Anja i Le­na su mla­de Pod­go­ri­čan­ke. Nji­ho­va ži­vot­na sre­di­na je glav­ni grad, na­lik mno­gim glav­nim gra­do­vi­ma u Evro­pi. Sa­mo je ma­nji. Mno­go ma­nji. A ta­kav je i men­ta­li­tet nje­go­vih sta­nov­ni­ka. Anjin i Le­nin ži­vot na­li­ku­je ne­če­mu što mo­že­mo na­ći u žen­skim ča­so­pi­si­ma - sav je u bo­ji i ja­ko oslo­bo­đen. Sa­mo, to je za­pra­vo tek no­vo­ste­če­na fa­sa­da. Is­pod nje je ha­os, zbu­nju­ju­ća mje­ša­vi­na tran­zi­ci­je i po­tro­šač­kog men­ta­li­te­ta u ko­joj je go­to­vo ne­mo­gu­će na­ći sta­bil­nost, a emo­ci­o­nal­ni od­no­si su po­sljed­nja stvar na ko­ju se mo­gu oslo­ni­ti, ka­že Mar­ko­vić.
Ka­ko ona ka­že Ana i Le­na, su dvi­je pri­ja­te­lji­ce ko­je is­pu­nja­va­ju svo­je vri­je­me tri­vi­ja­ma i po­sta­ju žr­tve me­đu­sob­ne pre­va­re da je ugo­đaj ži­vo­ta pod nji­ho­vom vla­sti­tom kon­tro­lom.
– Ro­đe­ne u pe­ri­o­du ra­to­va na Bal­ka­nu, nji­ho­vi ži­vo­ti su una­pri­jed od­re­đe­ni tur­bu­lent­nim de­ša­va­nji­ma na ovim pro­sto­ri­ma i tran­zi­ci­ja­ma ze­ma­lja. One su nus po­ja­va po­mje­re­nog po­sli­je­rat­nog ure­đe­nja ze­mlje u ko­joj ži­ve. Nji­ho­ve ži­vo­te bit­no ome­đu­ju ra­zno­li­ki me­dij­ski uti­ca­ji, bom­bar­do­va­ne in­for­ma­ci­ja­ma o na­izlged ugod­nom, a po­sve ne­stvar­nom na­či­nu ur­ba­nog ži­vlje­nja, ka­že Mar­ko­vić.
Dra­ma „Dvi­je” pre­mi­je­ru je ima­la u be­o­grad­skom „Ate­lju 212” go­di­ne 2003. Bi­la je to pr­va no­va hr­vat­ska dra­ma iz­ve­de­na na srp­skoj po­zor­ni­ci na­kon ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je.
L.N.