Di­ri­gent, vi­o­li­ni­sta i pe­da­gog Ni­ko­laj La­lov, već 26 go­di­na ži­vi i ra­di na re­la­ci­ji Por­tu­ga­li­ja – Bu­gar­ska. U okvi­ru Ko­to­rAr­ta je za­jed­no sa Fe­sti­val­skim or­ke­strom i so­list­ki­njom Ka­ta­ri­nom Jo­va­no­vić, so­pran, na­stu­pio u cr­kvi Sv. Eusta­hi­ja u Do­bro­ti. U pro­gra­mu ko­ji je sa­sta­vio za­jed­no sa Ra­ti­mi­rom Mar­ti­no­vi­ćem, umjet­nič­kim di­rek­to­rom, po­red po­zna­tih ari­ja iz ope­ra G.F.Hen­dla, pred­sta­vio je i dje­la por­tu­gal­skog ba­rok­nog auto­ra Kar­lo­ša Se­i­še­ša i Ma­ri­na Go­le­mi­no­va, ve­li­kog bu­gar­skog kom­po­zi­to­ra ko­ji je umro pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, kao i sim­fo­nij­sko dje­lo Žo­li Bra­ge San­to­ša, jed­nog od naj­ve­ćih por­tu­gal­skih kom­po­zi­to­ra, ko­ji se ško­lo­vao u Fran­cu­skoj i Nje­mač­koj. Bi­la je to ve­o­ma pri­jat­na mu­zi­ka, na ko­ju su do­bro re­a­go­va­li i pu­bli­ka i mu­zi­ča­ri, s ob­zi­rom da se ova dje­la pr­vi put slu­ša­ju ov­dje. Bo­ku Ko­tor­sku upo­re­đu­je sa ri­vi­je­rom u Li­sa­bo­nu, pod­sje­ća na sta­ri dio gra­da u ko­me su u vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta bo­ra­vi­li svi kra­lje­vi, pro­go­nje­ni sa ovih pro­sto­ra, čak je i bu­gar­ska ca­ri­ca bi­la ta­mo, ita­li­jan­ski kralj, špan­ski kralj u vri­je­me Fran­ko­ve dik­ta­tu­re...
– I da­lje sam na dvi­je re­la­ci­je iz­me­đu Por­tu­ga­la i Bu­gar­ske, ži­vim i ra­dim du­go u Por­tu­ga­lu, no i da­lje po­sto­ja­no odr­ža­vam ve­ze sa za­vi­ča­jem, sma­tram da tre­ba da pred­sta­vim ne­što od te dvi­je stra­ne mo­je pro­fe­si­o­nal­ne dje­lat­no­sti. Shva­tam ide­ju umjet­nič­kog di­rek­to­ra Mar­ti­no­vi­ća, po­dr­ža­vam to da se u vri­je­me fe­sti­va­la ne iz­vo­di uobi­ča­jen pro­gram za je­dan or­ke­star (Hajdn, Mo­cart, Be­to­ven, Ma­ler, Šo­sta­ko­vič), tre­ba da se iz­vo­di pro­gram ko­ji je nov, in­te­re­san­tan, neo­če­ki­van, no­vi­tet za pu­bli­ku. Ove kom­po­zi­ci­je sam pri­je tri mje­se­ca iz­vo­dio u Istam­bu­lu, u Tur­skoj, ta­mo su se isto ve­o­ma do­pa­le pu­bli­ci, ka­že u raz­go­vo­ru za „Dan”.
Pri­je go­di­nu i po u No­vom Sa­du di­ri­go­vao je Voj­vo­đan­skim sim­fo­nij­skim or­ke­strom, gdje je upo­znao ne­ke mu­zi­ča­re, te se ob­ra­do­vao ka­da je u Fe­sti­val­skom or­ke­stru pre­po­znao ne­ke od tih mu­zi­ča­ra. Ra­ti­mi­ra Mar­ti­no­vi­ća po­zna­je oko osam go­di­na, kon­tak­ti­ra­ju pro­fe­si­o­nal­no, naj­vi­še pre­ko in­ter­ne­ta. Bio je ve­o­ma skon­cen­tri­san na rad u Por­tu­ga­lu, te sa­da sko­ro sva­kog mje­se­ca pu­tu­je ne­ku­da, pa je ta­ko u No­vom Sa­du upo­znao di­ri­gen­ta Sken­de­ro­vi­ća, hr­vat­skog di­ri­gen­ta Zvo­ni­mi­ra Hač­ka, ko­ji ži­vi i ra­di u Ame­ri­ci i če­sto go­stu­je u Por­tu­ga­lu.
– Pred­nost mu­zi­ča­ra je što „go­vo­ri­mo” uni­ver­zal­nim je­zi­kom umjet­no­sti - kad sam oti­šao u Por­tu­ga­li­ju, ni­sam znao je­zik, po­čeo sam sa en­gle­skim, ni ri­je­či por­tu­gal­skog, a sa­da već go­vo­rim je­zik. Ta­ko je bi­lo od­u­vi­jek, uop­šte mi mu­zi­ča­ri ra­di­mo ta­mo gdje ima­mo uslo­ve i mo­guć­no­sti da re­a­li­zu­je­mo na­še pro­jek­te. Ovaj isti Sej­šeš, por­tu­gal­ski ba­rok­ni kom­po­zi­tor, bio uče­nik Skar­la­ti­ja, ita­li­jan­skog kom­po­zi­to­ra ko­ji je ra­dio u Por­tu­ga­li­ji, gdje je mu­zi­ci pod­u­ča­vao por­tu­gal­sku prin­ce­zu, po­sli­je če­ga, na­kon nje­ne uda­je za špan­skog kra­lja, od­la­zi sa njom za Ma­drid. Slič­no je i sa Bo­ke­ri­ni­jem, Ita­li­ja­nom ko­ji je ra­dio u Ma­dri­du... U da­na­šnje vri­je­me mu­zi­ča­ri su ra­si­ja­ni svu­da po svi­je­tu upra­vo zbog uslo­va za rad, ka­že ma­e­stro La­lov.
On do­da­je da mu je pr­vo za­po­sle­nje po do­la­sku u Li­sa­bon bi­lo mje­sto di­ri­gen­ta or­ke­stra, ko­ji je na­ža­lost ra­dio sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na, po­sli­je če­ga je naj­pri­je osno­vao no­vi or­ke­star, a po­tom i ško­lu, kon­zer­va­to­ri­jum, ka­ko ga ta­mo zo­vu. Slič­no kao kod nas, i ta­mo dje­ca uče osnov­ne di­sci­pli­ne - je­zik, ma­te­ma­ti­ku, isto­ri­ju, ge­o­gra­fi­ju u osnov­nim ško­la­ma, a za­tim po­pod­ne do­la­ze u mu­zič­ku ško­lu, gdje uče da svi­ra­ju na ra­znim in­stru­men­ti­ma.
Upo­re­đu­ju­ći po­lo­žaj umjet­ni­ka u Por­tu­ga­li­ji sa ovim kod nas, La­lov ka­že da ži­vi­mo u do­sta te­škom vre­me­nu, tre­nut­no pro­la­zi­mo kroz ve­li­ku kri­zu, ne sa­mo fi­nan­sij­sku, zbog ko­je su stra­da­le mno­ge ze­mlje, me­đu ko­ji­ma i Por­tu­ga­li­ja..
– To je i du­hov­na kri­za, kri­za vri­jed­no­sti ozbilj­ne umjet­no­sti, ko­ju vi­di­te svu­da - i ov­dje, i u Ame­ri­ci, Nje­ma­ča­koj. Kla­sič­na mu­zi­ka je umjet­nost ko­ja je sku­pa, ali to je vas­pi­ta­va­ju­ća umjet­nost, to ni­je „en­ter te­ma”, ni­je ulič­na umjet­nost ko­ja sa­mo uve­se­lja­va lju­de, to je umjet­nost ko­ja ima vas­pit­ni cilj. Za­hva­lju­ju­ći svo­jim vri­jed­no­sti­ma, osta­vlje­na je ma­lo po stra­ni, što bez­u­slov­no uti­če na sa­mu pro­fe­si­ju i na to šta sa­mi mu­zi­ča­ri do­bi­ja­ju za svo­ju dje­lat­nost. S te tač­ke gle­di­šta u svim evrop­skim ze­mlja­ma, pa i u ci­je­lom svi­je­tu, po­lo­žaj pro­fe­si­o­nal­nih mu­zi­ča­ra ni­je lak. Ra­zu­mi­je se, ako se ži­vi u jed­noj ze­mlji kao što je Nje­mač­ka u ko­joj se još uvi­jek nje­gu­je ve­li­ka tra­di­ci­ja, gdje je i eko­nom­ski ni­vo ze­mlje ve­ći, mu­zi­ča­ri do­bi­ja­ju vi­še. Ta­mo gdje je ze­mlja si­ro­ma­šni­ja, što je slu­čaj i sa Por­tu­ga­lom, sta­tus mu­zi­ča­ra je ni­ži, pla­te su sla­bi­je. To je za me­ne raz­li­či­to od že­lje lju­di da uče mu­zi­ku, što je iz­vje­sno u Por­tu­ga­lu. To­kom mog bo­rav­ka ta­mo mo­ti­va­ci­ja je do­sta po­ra­sla - u po­čet­ku sam imao ma­lo dje­ce ko­ja su uči­la mu­zi­ku, a sa­da ih ima mno­go vi­še, jer ih pe­da­go­zi i ro­di­te­lji usmje­ra­va­ju da uče mu­zi­ku. U ovoj je­di­noj ofi­ci­jel­noj ško­li ko­ja da­je di­plo­mu, u gra­di­ću po­red Li­sa­bo­na, tre­nut­no ima oko 450 uče­ni­ka na raz­li­či­tim in­stru­men­ti­ma, ka­te­go­ri­ja­ma, sa ra­znim na­či­ni­ma obu­ke. Dru­go je pi­ta­nje da li ona na­sta­vlja­ju ško­lo­va­nje i po­sta­ju li pro­fe­si­o­nal­ci. U jed­nom mo­men­tu se odva­ja­ju i od­la­ze u ne­ku dru­gu oblast zbog fi­nan­sij­ske si­tu­a­ci­je u ze­mlji. Mu­zi­ka je ve­li­ka in­ve­sti­ci­ja, a to što se do­bi­ja kao re­zul­tat te pro­fe­si­je i ni­je ta­ko ve­li­ko, ali je ci­je­nje­no jer je va­žno za raz­voj sa­me dje­ce. Zbog to­ga ima­mo ve­li­ki broj dje­ce ko­ja su na li­sti če­ka­nja da bi ušla u mu­zič­ku ško­lu, ta­ko da je in­te­re­so­va­nje ve­o­ma ve­li­ko, od 1996/97. go­di­ne na ova­mo po­seb­no je po­ra­slo – ob­ja­šnja­va umjet­nik.
Ka­že da se kri­za u Por­tu­ga­li­ji ne mo­že po­re­di­ti sa kri­zom na Bal­ka­nu, Bu­gar­skoj, s ob­zi­rom da se dr­ža­va u iz­vje­snom ste­pe­nu ot­ka­za­la od­go­vor­no­sti da po­dr­ži mu­zič­ke in­sti­tu­ci­je. Pr­vi dr­žav­ni or­ke­star - So­fij­ska dr­žav­na fil­har­mo­ni­ja u ovom tre­nut­ku je u do­sta te­škom fi­nan­sij­skom po­lo­ža­ju, jer je dr­ža­va ne po­dr­ža­va, pla­te su ma­le, mla­di mu­zi­ča­ri po svr­šet­ku sred­nje ško­le na­sta­vlja­ju obra­zo­va­nje od­la­ze­ći u raz­vi­je­ni­je ze­mlje – Austri­ju, Nje­mač­ku, En­gle­sku, Fran­cu­sku, gdje mo­gu da do­đu do za­po­sle­nja, ta­ko da ima­ju ve­li­ki od­liv ove pro­fe­si­je.
– To je ža­lo­sno za­to što su to kva­li­tet­ni lju­di u ko­je je dr­ža­va in­ve­sti­ra­la kroz nji­ho­vu obu­ku, a sa­da ne ko­ri­sti nji­ho­ve po­ten­ci­ja­le. Po­treb­no je da se po­dr­ža­va­ju mu­zič­ke ško­le, or­ke­stri, da se stvo­re si­gur­na, sta­bil­na rad­na mje­sta za mu­zi­ča­re, a ne da svi­ra­ju po naj­ra­zli­či­ti­jim mje­sti­ma. Stal­no rad­no mje­sto je mno­go va­žno, da bi se po­dr­žao vi­sok iz­vo­đač­ki ni­vo u ze­mlja­ma kao što su ze­mlje Bal­ka­na, Bu­gar­ska, Ru­mu­ni­ja, Ru­si­ja ta­ko­đe, u ko­ji­ma po­sto­ji vi­so­ka tra­di­ci­ja, ko­ju na za­pa­du, po­seb­no u Por­tu­ga­lu, ve­o­ma ci­je­ne, sma­tra La­lov.
M.D.Po­po­vić


Na Za­pa­du ci­je­ne mu­zi­ča­re sa Is­to­ka

- Od kad sam do­šao ta­mo sve do da­nas, vi­so­ko ci­je­ne mo­je kva­li­te­te, ono što znam, što sam na­u­čio i to što ra­dim. U Por­tu­ga­lu mno­go ci­je­ne mu­zi­ča­re sa Is­to­ka, ima­ju vi­sok re­spekt pre­ma nji­ma. Na­ša je pri­pre­ma do­sta vi­so­ka i to nam omo­gu­ća­va da bu­de­mo kon­ku­rent­no spo­sob­ni u od­no­su na dru­ge. Na­ša umjet­nost je, na sre­ću, ali i na­ža­lost u iz­vje­snom smi­slu, umjet­nost ko­ja se gle­da – ka­da čo­vjek iza­đe na sce­nu i ako svi­ra li­je­po, lju­di vi­de i ču­ju da on svi­ra li­je­po, ne­ma mno­go mo­guć­no­sti da se pri­kri­ju stva­ri ko­je ni­su ja­sne. To je kao kod spor­ti­sta – ako si do­bar, to se od­mah vi­di.