Atri­jum Ljet­nji­kov­ca „Bu­ća” bio je ti­je­san da pri­mi sve po­što­va­o­ce sli­kar­stva Iva­na Kne­že­vi­ća, sli­ka­ra i li­kov­nog pe­da­go­ga iz Gr­blja, či­ja je iz­lo­žba otvo­re­na u sklo­pu Pur­ga­to­ri­ja. Iz­lo­žbu je otvo­ri­la pro­fe­sor Ve­sna Bar­bić, is­ti­ču­ći da Kne­že­vi­će­ve sli­ke go­vo­re ti­ho, kao da ša­pu­ću. Po­stav­ku či­ni oko 40 ra­do­va, a pre­zen­to­va­na je na dva ga­le­rij­ska ni­voa.
Umjet­nik i pe­da­gog Ivan Kne­že­vić ka­že da ni­je odav­no iz­la­gao, po­sled­njih 10 go­di­na, jer mu je va­žni­je da ra­di i stva­ra, a ma­lo se ba­vi pla­ni­ra­njem pre­zen­ta­ci­ja i iz­la­ga­nja. No­va po­stav­ka u Tiv­tu je li­kov­noj pu­bli­ci ot­kri­la ra­zno­li­kost nje­go­vog iz­ra­za.
– Iskre­no, ne vo­lim po­stav­ke ko­je su u istom ma­ni­ru, pa kad vi­di­te je­dan rad ne mo­ra­te da raz­gle­da­te osta­le jer je sve oče­ki­va­no i po­zna­to. Za­to sam od­lu­čio da ova mo­ja po­stav­ka bu­de dru­ga­či­ja, pa sam iz­lo­žio i plat­na i cr­te­že, raz­li­či­te te­me, mo­ti­ve, teh­ni­ke, umjet­nič­ke pri­stu­pe. Sva­kom mo­ti­vu pri­la­zim na po­se­ban, moj na­čin. Ako je to pej­zaž, on­da mo­ram do­bro da ga upo­znam, da ho­dam kroz nje­ga, da ga po­sma­tram, da se bo­rim sa njim, da ga „ko­sim”, či­stim bo­ja­ma, ta­ko da on na kra­ju bu­de pre­po­zna­tljiv, sa mo­jim ru­ko­pi­som. Ako pak ra­dim cr­te­že, on­da sam pot­pu­no u mom svi­je­tu gdje vi­še raz­mi­šljam o lju­di­ma nji­ho­vim sud­bi­na­ma, pro­ble­mi­ma i te­ško­ća­ma, za­la­zim u nji­ho­ve du­še, po­sta­vljam ih u gru­pu lju­di u dru­ga­či­ji pej­zaž i okol­no­sti. Ka­da cr­tež za­vr­šim, vo­lim ka­sni­je da ga da­ni­ma po­sma­tram i on­da sva­ki put vi­dim u nje­mu ne­što no­vo i do­bi­jem ne­ki dru­gi ugao tu­ma­če­nja. Ot­kad se du­blje ba­vim dje­li­ma He­ge­la, Froj­da, Fro­ma, i mno­gih sta­rih grč­kih mi­sli­la­ca, vi­še sam u svom svi­je­tu, okre­nut se­bi, svo­jim raz­mi­šlja­nji­ma i ana­li­za­ma – ka­že Kne­že­vić.
On do­da­je da, me­đu­tim, umjet­nost ni­je sa­mo u stal­noj pre­po­zna­tlji­vo­sti iz­ra­za, već i u uplo­vlja­va­nju u ne­ke dru­ga­či­je vi­zi­je.
– Cr­tež je teh­ni­ka ko­ja me je ne­kad za­i­sta odu­še­vlja­va­la, vi­še sam vo­lio olov­ku ne­go auto­mo­bi­le. I ulje je za­hval­na teh­ni­ka. Kao i akva­rel, ali ma­lo sam ga ra­dio jer ra­ni­je ni­je bi­lo ma­te­ri­ja­la i pri­bo­ra za ba­vlje­nje nji­me. Još kao ma­li osje­ćao sam gor­či­nu i tu­gu ka­da lju­di svo­je pro­da­ju sta­re pred­me­te, svoj ži­vot u ma­lom, a da­nas to osje­ćam pre­ma pej­za­ži­ma ko­ji ne­sta­ju ru­še­njem sta­re ar­hi­tek­tu­re i za­tr­pa­va­njem ur­ba­nih i mo­der­nih gra­đe­vi­na. Jed­nog da­na ne­će­mo zna­ti ka­ko smo ži­vje­li. Vo­lim tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti i dra­go mi je što imam ne­ko­li­ko sli­ka iz mog se­la Po­br­đa, gdje sam li­kov­no ob­ra­dio pej­za­že i oso­be ko­jih vi­še ne­ma, pa sam ih ta­ko sa­ču­vao od za­bo­ra­va – za­klju­ču­je umjet­nik.
Ivan Kne­že­vić ro­đen je u gr­balj­skom se­lu Po­br­đe 1949. go­di­ne. Pe­da­go­šku Aka­de­mi­ju za­vr­šio je u Nik­ši­ću 1972. go­di­ne u kla­si prof. Ni­ko­le Gvo­zde­no­vi­ća. Ži­vot­ni po­ziv vo­dio ga je do So­ko­ca, Ku­pre­sa i Ze­ni­ce, gdje je gra­dio ka­ri­je­ru li­kov­nog pe­da­go­ga. Iz­la­gao je na grup­nim iz­lo­žba­ma u Ze­ni­ci. Pr­va zna­čaj­ni­ja sa­mo­stal­na iz­lo­žba bi­la mu je u Tiv­tu, apri­la 1986. go­di­ne. Uče­stvo­vao je na mno­go­broj­nim sa­mo­stal­nim i grup­nim iz­lo­žba­ma ši­rom Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, a naj­zna­čaj­ni­je su u Ko­to­ru (ga­le­ri­ja „De­ka­te­ra”, Cen­tar za kul­tu­ru), Tiv­tu (Cen­tar za kul­tu­ru), Her­ceg No­vom (ga­le­ri­ja „Ka­tu­rić”), Be­o­gra­du (Dom omla­di­ne).

Ž.K.

Svje­tlo­sti i sjen­ke u bli­zi­ni mo­ra

– Kne­že­vi­ća pre­po­zna­je­mo pri­je sve­ga, kao ti­vat­skog sli­ka­ra či­je sli­ke te­ma­ti­kom i teh­ni­kom pri­pa­da­ju bo­ke­škom ko­lo­ri­tu, pri­či o igri svje­tlo­sti i sjen­ke gdje se uvi­jek osje­ća bli­zi­na mo­ra. Opro­bao se sli­ka­ju­ći akva­re­le, ulja, gra­fi­ke, na ko­ji­ma vi­di­mo pje­za­že, mr­tvu pri­ro­du, lju­de, ži­vo­ti­nje a sve uhva­će­no u ka­rak­te­ri­stič­nom tre­nut­ku, na­iz­gled obič­nom, a su­štin­ski zna­čaj­nom. I dok u bo­ja­ma na­la­zi­mo la­ko­ću ljet­njeg da­na, a sli­ke se­o­skog ži­vo­ta dje­lu­ju bez­bri­žno po­put de­ta­lja sli­kov­ni­ce, u cr­te­ži­ma su­sre­će­mo onu sva­ko­dnev­nu čo­vje­ko­vu pri­mi­sao – su­o­če­nje sa isti­nom da is­pod sva­ke le­pr­ša­ve ku­li­se mo­ra bi­ti ne­ka čvr­sta kon­struk­ci­ja. I tu pre­sta­je ša­la, igra svje­tlo­sti, a po­či­nje mrač­na šu­ma sim­bo­la u ko­ju se stu­pa sa zeb­njom i ne­la­go­dom. Sve ma­sli­ne ko­je Kne­že­vić cr­ta, od­ra­ža­va­ju tu sva­ko­dnev­nu mu­ku da se čvr­sto dr­ži ži­la­ma za ka­men. Kroz pej­za­že rod­nog Po­br­đa cr­ta Kne­že­vić si­gur­nom ru­kom sve ono što mu je do­bro po­zna­to - te­go­bu ži­vo­ta u bez­vod­nom kra­ju i tvr­do­gla­vost da se sa­ču­va lje­po­ta. On je sa­brat bo­kelj­skih sli­ka­ra. Nje­go­ve sli­ke se s lju­ba­vlju ču­va­ju u pri­vat­nim ko­lek­ci­ja­ma. Sli­kar kao da nam po­ru­ču­je da se mo­že ži­vje­ti ti­ho i skrom­no, u ra­du i sre­ći ko­ja, kao pra­va, mo­ra osta­ti bez­raz­lo­žna tek zbog sun­ca u tom me­di­te­ran­skom da­nu. Nje­go­ve sli­ke go­vo­re ti­ho, kao da ša­pu­ću - re­kla je pro­fe­sor Ve­sna Bar­bić.