So­pra­nist­ki­nja Ka­ta­ri­na Jo­va­no­vić, do­cent­ki­nja na Fa­kul­te­tu mu­zič­ke umjet­no­sti u Be­o­gra­du, na­stu­pi­la je u pro­gra­mu Don Bran­ko­vih da­na mu­zi­ke pje­va­ju­ći ari­je iz oda­bra­nih ope­ra Ge­or­ga Fri­dri­ha Hen­dla. To je bio njen pr­vi „zva­nič­ni“ na­stup, na­kon što je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na za­pje­va­la na pja­ci is­pred zgra­de sta­rog ko­tor­skog za­tvo­ra u okvi­ru otva­ra­nja tra­di­ci­o­nal­ne iz­lo­žbe Ga­le­ri­je „Kod Ho­me­na“. Bi­la je to „po­ro­dič­na stvar“, po­što su Ho­me­ni mo­ja fa­mi­li­ja, a sa­da sam pr­vi put na Ko­to­rAr­tu, ob­ja­šnja­va Ka­ta­ri­na u raz­go­vo­ru za „Dan”.
- Pro­gram ko­ji iz­vo­dim na­zvan je „Hen­dlo­ve he­ro­i­ne“, me­đu­tim ima tu i he­ro­i­na i he­ro­ja, za­to što tu­ma­čim i ne­ke mu­ške li­ko­ve – dvi­je že­ne i tri mu­škar­ca. Svi po­ka­zu­ju he­roj­stvo, žr­tvu­ju­ći se­be ili svo­je lju­ba­vi, svo­ja osje­ća­nja, svo­je ti­je­lo, svo­je vri­je­me, svo­je dje­ce i po­ro­di­ce za ne­ku vi­šu stvar. To su po de­fi­ni­ci­ji he­ro­ji, lju­di ko­ji pre­va­zi­đu ovo­ze­malj­ske za­ko­ni­to­sti u smi­slu po­žr­tvo­va­no­sti, od­u­zi­ma­ju­ći se­bi ne­što, ka­žnja­va­ju­ći se­be na ne­ki na­či­ni­li pre­va­zi­la­ze­ći ne­ku men­tal­nu ili fi­zič­ku sna­gu u od­bra­ni svo­ga čo­vje­čan­stva, ide­je, za­to su he­ro­ji i he­ro­i­ne, ka­že Ka­ta­ri­na. I umjet­ni­ci su od­u­vi­jek bi­li he­ro­ji, do­da­je ona, ali to je ne­što o če­mu se ma­lo mi­sli i ma­lo se zna.
- O to­me se ma­lo zna, jer pod­ra­zu­mi­je­va­mo da umjet­ni­ci i umjet­nost po­sto­je. Ako ma­lo bo­lje po­gle­da­mo oko se­be, u Ko­to­ru, umjet­nost ili umjet­nič­ko stva­ra­nje, preg­nu­će nas svu­da okru­žu­ju, ali mi to pod­ra­zu­mi­je­va­mo, a ono što po­la­ko po­sta­je rak-ra­na, pa i sa­mog Ko­to­ra, iako je pod za­šti­tom Une­ska kao gra­da Svjet­ske ba­šti­ne, to je šund, kič, ta an­ti-umjet­nost, an­ti-ma­te­ri­ja, ko­ja tek hva­ta za­ma­jac. Mi umjet­ni­ci i oni ko­ji se svo­jim dje­lo­va­njem bo­re pro­tiv tih po­ja­va, gu­bi­mo str­plje­nje. Evo, ja gu­bim str­plje­nje, jer ho­ću da se ba­vim svo­jim po­slom, sa­mo pje­va­njem, i ne­ću se vi­še ni­ka­da ni­gdje na ovim pro­sto­ri­ma iz­ra­ža­va­ti po­li­tič­ki ili na bi­lo ko­ji dru­gi na­čin. Ho­ću da bu­dem sa­mo umjet­ni­ca i da kao ta­kva imam svoj pro­stor za dje­lo­va­nje, i da za­vi­si od mog kva­li­te­ta ho­ću li ga ima­ti ili ne - ka­že Jo­va­no­vić..
Pri­je kon­cer­ta stre­pi­la je zbog pre­hla­de ko­ja ju je uhva­ti­la zbog pro­mje­ne kli­me, jer je s gla­som uvi­jek kom­pli­ko­va­no, ka­že, zbog er­kon­di­šna, vru­ći­na, avi­o­na...
- U ne­kim tre­nu­ci­ma, ka­da glas ne funk­ci­o­ni­še, ne tre­ba raz­mi­šlja­ti o to­me, ne­go o ko­mu­ni­ka­ci­ji, ali kao i uvi­jek, čo­vjek da­je sve od se­be i kad je naj­zdra­vi­ji i kad ni­je sa­svim zdrav, mo­ra se da­ti sto po­sto, bez ob­zi­ra da li pje­va za 150 lju­di u Sv. Eusta­hi­ju ili za de­vet hi­lja­da lju­di u Aran­žu. To mo­ra bi­ti ista že­lja. Kad je čo­vjek pre­hla­đen, ci­je­li in­stru­ment - glas se kon­cen­tri­še na ko­mu­ni­ka­ci­ju emo­ci­je, pa­žnja je na to­me da se teh­nič­ki op­ti­mal­no funk­ci­o­ni­še, pa on­da iz to­ga iza­đu ne­ke do­bre stva­ri, ob­ja­šnja­va vr­sna umjet­ni­ca.
I da­lje ži­vi i ra­di na re­la­ci­ji Pa­riz - Be­o­grad, pre­da­je na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Be­o­gra­du, ima div­nu kla­su i pu­tu­je po svi­je­tu.
- Slo­bo­dan sam umjet­nik, ta­ko da ne­mam fik­si­ran an­ga­žman, pu­tu­jem od ugo­vo­ra do ugo­vo­ra, ra­dim za­ni­mlji­ve pred­sta­ve, sa za­ni­mlji­vim ko­le­ga­ma iz raz­li­či­tih kra­je­va Evro­pe i svi­je­ta. Od­mah po­sli­je kon­cer­ta su­tra­dan ra­no uju­tru već u šest sa­ti pu­tu­jem za Du­brov­nik, pa na avi­on za Pa­riz i od­la­zim na pro­be za sni­ma­nje no­vog kom­pakt-di­ska sa mo­jim pi­ja­ni­stom Bru­nom Fon­te­nom. Ve­o­ma sam ve­za­na za Fran­cu­sku, ja­ko pu­no ra­dim ta­mo, pro­šle go­di­ne sam po­sta­la Vi­tez umjet­no­sti i knji­žev­no­sti fran­cu­ske vla­de, ta­ko da je to li­je­po pri­zna­nje i po­tvr­da da je ovo što ra­dim do­bro, za­klju­ču­je mla­da umjet­ni­ca.
M.D.Po­po­vić