Mla­da hr­vat­ska re­di­telj­ka Ivo­na Ju­ka, autor­ka fil­ma „Ti me­ne no­siš”, na kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re go­vo­ri­la je ko­li­ko joj je u kre­i­ra­nju de­bi­tant­skog ostva­re­nja po­mo­gla bes­pa­ri­ca bez ob­zi­ra na sred­stva ko­ja je do­bi­la od HAVC-a. Ona je is­ta­kla da do­bar sce­na­rio otva­ra vra­ta ko­pro­duk­ci­ja.
- Mi ima­mo pra­vo na dru­ge pri­če, na­še pri­če, a ne sa­mo da go­vo­ri­mo o ono­me što dru­gi oče­ku­ku­ju od nas. Po­sma­tram svi­jet bez kal­ku­la­ci­ja. Ni­je mi to­li­ko va­žan do­ga­đaj ko­li­ko ka­rak­ter. Gra­de­ći pri­ču o ka­rak­te­ru do­la­zim do kon­tek­sta – ob­ja­sni­la je ona.
Za­ni­ma je ak­tiv­ni ka­rak­ter, onaj ko­ji po­ka­zu­je ak­ci­ju čak i ka­da je ne­mo­ćan, onaj ko­ji se bu­ni, jer sa­mo na ta­kav na­čin mo­gu­će je do­ži­vje­ti ka­tar­zu, is­ta­kla je Ju­ka. Ve­li­ka lju­bav i nje­žnost je vo­di­la kroz svoj de­bi­tant­ski film, jer ka­ko je re­kla, „ži­vot ma ka­ko su­rov bio po­sje­du­je sve one div­ne stva­ri zbog ko­jih tre­ba ži­vje­ti”.
- Du­go se i ozbilj­no pri­pre­mam, što ne zna­či da ne vo­lim im­pro­vi­za­ci­ju. Vo­lim je, ali na­kon do­bre pri­pre­me. Bu­du­ći da sam po pro­fe­si­ji glu­mi­ca, umi­jem osje­ti­ti glum­ca i to­kom ra­da ne ko­ri­stim mno­go ri­je­či. Za me­ne je­di­na raz­li­ka iz­me­đu pro­fe­si­o­nal­nog glum­ca i na­tur­šči­ka je u tom što pro­fe­si­o­nal­ni­om glum­cu ob­ja­šnja­va­te za­što, a na­tur­šči­ku ka­že­te ka­ko – ob­ja­si­la je ona.
Ivi­ca Vi­da­no­vić, dio srp­skog ko­o­pro­duk­cij­skog ti­ma je iz­nio tvrd­nju da je Ju­kin film ve­li­ki ju­go­slo­ven­ski pro­je­kat.
- Mi di­je­li­mo iste mu­ke. Mu­ke eko­no­mi­je i mu­ke du­še. Ove pr­ve pre­va­zi­la­zmo ne­ka­ko, ali za ove dru­ge ni­ko nam ni­je ka­zao ka­ko se li­je­če. Njih mo­že­mo iz­li­je­či­ti sa­mo za­jed­no. Mo­ra­mo da se po­bu­ni­mo pro­tiv fi­o­ka u ko­je nas sta­vlja­ju i u ko­ji­ma se na­la­zi­mo i is­pri­ča­mo na­še pri­če. Mo­ra­mo pra­vi­ti na­šu kul­tur­nu tran­sfer­za­lu - ka­zao je Vi­da­no­vić, uz po­ru­ku da je Ju­kin film hra­bar i zna­ča­jan.
Njen slje­de­ći pro­je­kat, na­ja­vi­la je Ivo­na Ju­ka, film je o Di­ja­ni Bu­di­sa­vlje­vić, ko­ja je iz kon­cen­tra­ci­o­nih lo­go­ra u Hr­vat­skoj spa­si­la na hi­lja­de dje­ce. Ovaj pro­je­kat je ne in­te­re­su­je to­li­ko u bi­o­graf­skom smi­slu, ko­li­ko u ot­kri­va­nju hra­bro­sti i „svje­tla u čo­vje­ku ko­je si­ja dok je sve oko nje­ga po­to­nu­lo u ta­mu”.K. M.


Po­bu­na ma­log čo­vje­ka

Naš re­di­telj Ni­ko­la Vuk­če­vić, dio cr­no­gor­skog ko­­pro­duk­cij­skog ti­ma, is­ta­kao je da na ovom pro­sto­ru po­sto­je dvi­je gru­pe auto­ra, oni ko­ji pri­ča­ju pri­če ko­je se od njih oče­ku­ju, i oni ko­ji se ba­ve te­ma­ma ko­je su se de­ce­ni­ja­ma u nji­ma ta­lo­ži­le i bo­lje­le ih.
Sma­tra da Ju­ka pri­pa­da upra­vo ovoj dru­goj gru­pi auto­ra ko­joj je i sam na­klo­njen.
- Ovaj film je pun na­sla­ga. On po­kre­će pi­ta­nje po­bu­ne ma­log čo­vje­ka u tran­zi­ci­ji ko­ja je po sebi ne­hu­ma­na. Fil­mo­vi nas spa­ja­ju i to će či­ni­ti i na­da­lje - po­ru­čio je Vuk­če­vić.


Ima­mo pra­vo na svo­ju ra­dost

Re­ži­ser­ka Ja­smi­la Žba­nić, jed­na od naj­na­gra­đi­va­ni­jih autor­ki sa na­ših i evrop­skih pro­sto­ra, autor­ka ču­ve­nog fil­ma „Gr­ba­vi­ca”, na Kan­li ku­li u okvi­ru 29. Her­ceg­nov­skog film­skog fe­sti­va­la pred­sta­vi­la se no­vim ost­vare­njem, „Otok lju­ba­vi”. Pu­bli­ci i no­vi­na­ri­ma je go­vo­ri­la o mo­ti­vi­ma ko­ji su je in­spi­ri­sa­li za ovaj film, ko­ji ni­je ti­pi­čan ni za nju ni za na­še pro­sto­re.
Iz­nad sve­ga, ka­ko je po­seb­no na­gla­si­la, že­lje­la je da is­tak­ne pra­vo na sop­stve­nu pri­ču i smi­jeh.
- Umjet­nost klov­na je ne­što što me je uvi­jek za­ni­ma­lo. U ko­sti­mu klov­na mo­ra­te is­ta­ći sve ono što u pri­vat­nom ži­vo­tu skri­va­te. Htje­la sam da ra­dim ta­kav film, ko­ji po­sje­du­ju ener­gi­ju, is­kre­nu – klov­nov­sku. Vo­lim ra­do­ve Ta­ti­ja i Vajl­de­ra, a pret­hod­no sam već ima­la scen­sko is­ku­stvo. Ali, ovim sam fil­mom išla na ri­zik, jer on, ipak, ne pra­ti tra­di­ci­ju bo­san­skog hu­mo­ra. Že­lje­la sam da po­ka­žem da tre­ba vo­lje­ti dru­ge i dru­ga­či­je, da uka­žem da nam ne­do­sta­je ta­kve lju­ba­vi i ra­zu­mi­je­va­nja pre­ma čo­vje­ku - po­ru­či­la je Žba­nić.
Go­vo­re­ći o sta­nju ki­ne­ma­to­gra­fi­je u BiH po­zna­ta re­di­telj­ka je is­ta­kla njen vr­lo ni­zak ni­vo. Ali, ona kao re­di­telj­ka ima vi­zi­ju da uči­ni svi­jet bo­ljim, ka­za­la je Žba­nić. Po­seb­no je is­ta­kla pro­blem ad­mi­ni­stra­tiv­ne po­di­je­lje­no­sti po po­li­tič­kim ni­vo­i­ma u BiH, što pred­stva­lja, ka­ko je re­kla, pro­blem umjet­ni­ci­ma i film­skim stva­ra­o­ci­ma. Žba­nić je po­ru­či­la da se mo­ra­mo udru­ži­ti „da nas po­li­ti­ka ne bi po­je­la”.
Vra­ća­ju­ći se na te­mu fil­ma „Otok lju­ba­vi” is­ta­kla je da je od po­čet­ka zna­la da će nji­me ući u dru­ga­či­ju pri­ču.
- Oče­ku­ju od nas da pri­ča­mo te­ške pri­če. A, za­par­vo že­lim da po­ru­čim da je mo­je ljud­sko pra­vo da pro­go­vo­rim i o lju­ba­vi, ljud­skim od­no­si­ma i da ima­mo pra­vo da bu­de­mo ra­do­sni. Že­lim da to bu­de mo­ja po­li­tič­ka po­ru­ka - ka­za­la je Žba­nić.
Osvr­ću­ći se na či­nje­ni­cu da je njen film „Gr­ba­vi­ca” uči­nio da se u BiH pro­mi­je­ni od­nos pre­ma že­na­ma, po­seb­no žr­tva­ma si­lo­va­nja to­kom ra­ta, po­zna­ta re­di­telj­ka je is­ta­kla da ne mi­sli da umjet­nost mo­ra bi­ti uvi­jek an­ga­žo­va­na, „ali da ka­da se mo­že po­mo­ći, on­da to ap­so­lut­no tre­ba ura­di­ti”.
K. M.